Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

За читање и уживање / Мирјана Огњановић


УПРАВА



Мирјана Огњановић – рођена 1959. године у Београду – мање или више успешно, покушавала је и покушава да савлада две вештине које сматра важним: свирање гитаре и tai-chi. У међувремену, не тако помно, бави се писањем и превођењем, а ради и у „Политикином Забавнику” као новинар. Објавила више књига превода са италијанског и енглеског, као и две збирке приповедака, „Зачарани Веља и остале музичке приче” („Артист”) и „Несаница за двоје” („Боока”).

а ли можда знате причу о тајни нестанка витеза М***?, упитао је посетиоце своје изложбе сликар Славко Крунић, осмехујући се очигледно стидљиво. Налазио се у осетљивој улози. У улози кустоса сопствене изложбе слика. Ето, таква су времена. Велики број послова обавља само једна особа!  
  „Требало би да имате на уму”, започео је Славко Крунић, ,,да сам пре одређеног времена, током једног од многобројних лутања по свету, наишао на стари и наизглед напуштен дворац. Сећам се такође да сам у то време био усамљен и, на известан начин, без наде. Међутим, опрезно: памћење ко памћење, лако мења прошлост у садашњости.   Дворац не само што је био ненастањен, у први мах могао се стећи утисак да у њему нема ни намештаја! Старе зидине изгледале су страшно и примамљиво. Више као развалине. Преда мном се тако указала и нека врста пролаза. Можда је некада био тајни? Уочио сам необичну пукотину на зиду дворане у коју сам крочио после неизвесног тумарања. Вођен знатижељом која је више личила на жељу да се изазове судбина, завукао сам руку у ту пукотину. Опипао сам полугу.  Шкљоцнула је. Истог часа, камени зид постао је лаган. Померио се. Нисам се уплашио. Као да сам био спреман на особен призор. Мој поглед је лењо, с посебним, рекао бих професионалним, уживањем пао на... мање или више сличан призор ономе који сада видите на овој слици...“



лавко се поново насмешио гледајући публику искоса, попио гутљај воде и наставио:
   „Одмах сам препознао чувеног витеза М***. Као што видите, седео је за столом. У руци је држао лобању. Слутим да сте свакако негде чули: лобања је симбол небеског свода. Место преласка живота у смрт! Већ извесно време мислим да тај праг највероватније и не постоји. Премда је, јасно, смрт неизбежна. Али, претпостављам да ништа и не мења.   Стога ме и није уплашила појава витеза М*** у скривеној одаји замка.  Наравно, витез ми није изгледао као већина других људи. Био је много тајанственији. Верујем да су људи са одређеним тајнама најпривлачнији.”
   Посетиоци изложбе међусобно су се погледали.
  „Витез М*** многима ће остати у сећању као писац изреке која каже    Када не би био присиљен да бира, човек би био бесмртан. Да ли се слажете? Наслућујете ли о чему говори ова прича? Можда о томе да је витез био у незахвалној улози онога који бира, али није могао или није умео да изабере? Какве су биле последице те неодлучности? Или – погрешне одлуке? По свој прилици, никада нећемо открити до краја.   
  Ипак, те тмурне вечери, када се ужас у свој својој густини показао на хоризонту његове душе, мислећи да пије смртносни отров, витез је уз помоћ биљног напитка заправо запао у слатки сан. Пробудио га је хук сове. Изгледало је да се око њега ништа није променило. Све је било као раније. Додуше, у камину више није било ватре. На месту где је до недавно сијао жар сада је струјала хладноћа. Ту се налазила његова велика столица која је личила на престо. Ништа се нарочито напољу није променило... Али у њему! Небо се окренуло! Оданде одакле су га злокобно посматрале звезде пљуштала је киша благотворних врлина, мирна и уједначена. Уливала му је мир и спокојство. Није било више ни неодлучности, ни узнемирења, ни очајања. Само осећање благости и пригушеног весеља.

азумете ли шта покушавам да вам кажем? Витез је схватио како може да сиђе с позорнице и нестане. Јер врхунска врлина и истина стоје у срцу особе која чува љубав, не покоравајући се избору.
  Пре него што ће нестати из одаје замка коју сам вам малочас описао, гледајући у даљину готово молећиво, витез је такорећи неприметно дао знак двема девојкама које су седеле за столом поред њега. До тог часа нисам их ни приметио! Да нису биле трудне, помислио бих да су калуђерице! Спреман сам да тврдим: дао им је знак да отпевају молитву за њега.
   ‘Музика даје глас мислима, али их ипак оставља скривене’, имам утисак да је желео да ми шапне. Девојке су готово истог трена, као једна, почеле нему песму:

Под тамним небеским сводом
Пехар један лебди окован страхотом
И звездице дахћу унезверене
Док разлеже се миомирис анемоне.
Ох, покажи се иза магле брежуљака у даљини
Ти, ледено лице што измичеш суштини.
Јер знај, чекаћу, чуваћу стражу – то не брини!
Нека нестанем, да ме нема, то баш желим –
И казну заслужену сам са собом да поделим!
Пратићу таму, гасићу ватре поднева без станке
Кад заплаче роса и непомичне уздахну травке!
Нека потону у таму све ливаде и све цвеће –
Ноћно царство да постане све веће,
Како би бескрајна баруштина снова
Зором могла да усахне изнова!
Лађа моја да застане међу склопљеним рукама!
И откуца позни час овим мукама.
Из пехара бивше крви опроштај нека се слива,
Због лудовања младалачких од којих би све што бива.
Девице доброте, молим да срце моје загрејете дахом мира
Како би љубав потом у мраку – почела да се скрива.”


Илустровао: 
Славко Крунић
број: