Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Присуство које је неопходно


ТАТА, КАКО ТО


Улога данашњих очева другачија је од накадашње, будући да они своје потомке чувају из непосредне близине, а не само из даљине, зарађујући новац за породицу

чеви су у сваком погледу и увек били – неопходни. Некада, макар званично. Јер, отац је био тај који је детету давао презиме. Данас, међутим, то није случај. Многа деца носе прзимена мајки, јер је дуготрајан блиски однос с оцем било готово немогућно успоставити. Руку на срце, поједини мушкарци и не желе да се прихвате очинства. Вероватно себе сматрају изигранима, превареним. Девојка их је искористила и ето..!
   Дакле, када је веза краткотрајна и ванбрачна, онда понашање према потомцима у извесним случајевима бива доведено у питање. Разуме се, сличних примера има и међу онима који су се заклели и пред божјим посредником или државним службеником. Заборављају, а требало би да имају у виду, оно што је написао Сигмунд Фројд, зачетник психоанализе:
    „Не могу да се сетим ниједне веће потребе у детињству која је толико снажна као потреба да нас отац заштити.”
   Ма како значајна његова улога била, могло би да се каже да је током једног великог раздобља наше цивилизације отац у значајној мери био искључен из најранијег детињства сопственог детета. Најпре, током трудноће мајке будућег потомка. Обичаји су налагали да трудница буде „остављена на миру”. Беба је по рођењу ретко пружана у руке оцу. Брига о новорођенчету представљала је искључиво женски посао. Блиски однос заправо је почињао онда када су синови и кћерке већ били на почетку пубертета. А сви знамо да је то време када деца желе да прхну из родитељског гнезда и крену сопственим путем. Тако да су родитељи – а посебно отац као оличење строгости ауторитета – неко ко их у томе спречава.
--------------------------
 ВРЛИНА И ВЛАСТ
Отац као симбол означава порекло свега, као и моћ и заштиту. У патријархалним друштвима, где се престо преноси са оца на сина, прави се вертикална аналогија између Бога, оца, људи, краља оца и мушкарца, оца породице и газде у својој кући по божанском праву. Такав је pater familias у старом Риму, симбол апслутног ауторитета који има право да одлучује о животу и смрти своје деце. „Син поштује оца и слуша господара својега”, каже Библија која очинству посвећује значајно место. Симбол је првенства које истиче писање речи отац на хебрејском, Ав, сачињено од првих слова алфабета, алеф и бет. (...) Док мајка има телесну, земаљску и хранитељску укорењеност, отац је онај који је симбол ауторитета и превласти, али и врлине.
                                                          (из Ларусовог „Малог речника сибола” у издању „Лагуне”)
                                               -----------------------------------------------------------

   Отац је грубљи од мајке која је, по правилу, пребрижна и, сходно томе, руку на срце, помало досадна. Разуме се, свака породица има своја начела понашања и међусобних односа. Многи су примери који говоре о чврстој вези очева и синова. Посебно у приликама када је реч о онима који су свој занат, неку своју вештину преносили на децу: сетимо се Јохана Себастијана Баха и његовог оца, оносно Бахових синова. Сви су били музичари. Велики је број славних сликара и вајара, градитеља музичких инструмената, да не говоримо о занатлијама...

                                         Напето од првог дана

   Однос с оцем за дете је често времо тежак и сложен. Вредност те везе многи откривају тек кад постану зрели људи. Или можда почињу нешто да наслућују у тренутку када и сами постану родитељи. Поједини психолози тврде да потешкоће у односу с очевима настају управо у тим првим данима, у време када су били (током многих векова!) изопштени из бриге око новорођенчета. Такав став био је последица извесних друштвених и културолошких начела, али су психолошке потребе свакако биле занемарене.
   Без обзира на то шта нам обичаји налажу, психолошка истраживања показују да очински живот (посао) почиње у време када пупчана врпца бебице још није исечена, кад се дете још није ни родило. Најновија научна дела из области пренаталне медицине показују да се односи са родитељима успостављају још док је беба у мајчином стомаку. И не само то, него и да је тај рани однос врло битан. Фетус је паметан и осетљив. Посебно за надражаје који долазе споља. Управо та истраживања која говоре о томе да фетуси на известан начин знају шта се дешава споља доводе до бољих односа очева са својом децом.

Данас очеви раде све оно што су некада радиле само мајке

   У сваком случају, очеви су се током последњих неколико деценија значајно „приближили” трудничком стомаку. Зароњен у плодовој водици, фетус чује звукове и прихвата их као звучне надражаје, а уједно и као додир. Звуци шаљу вибрације, а вибрације их на известан начин „масирају”, мазе, љуљушкају. Бројна истраживања показала су да управо очев глас делује смирујуће на фетус, баш као да га је помазио. У највећем број случајева, кад отац додирне стомак трудне жене, фетус који се час пре тога ритао, престане да се помера. Умири се и као да чека. Као да осећа и препознаје додир те руке. То је можда први „разговор” који дете успоставља са оцем.

                                   Друго сечење пупчане врпце

   Очеви данас мењају пелене, купају дечицу, хране их, пресвлаче, успављују, певају им, љуљају их. Све то без стида особеног за мушкарце током минулих векова. Очеви су данас заиста другачији. Бар већина. Нежнији су и пажљивији. Јасно, известан број мушкараца не слаже се са оваквим начином понашања. Шта ли раде мајке? Зашто оне не брину и не стрепе над својом децом?
   Јер, некада су ствари стајале потпуно другачије. Мушкарац је напорно радио да би обезбедио новац и стан својој породици. Он је то чинио изван куће. На тај начин је штитио породицу. Распоређивао је зараду и иметак, касније одлучивао да ли ће неки наследник преузети његов посао или се школовати за нешто друго. Мушкарци су се добро осећали у тој улози, премда је нису сви играли с подједнаким успехом! На њима је било да обаве свој део посла удаљени од куће! Нико од њих друго и није очекивао. Мајка је била оличење привржености, нежности, брижности, пре свега осећајности. С друге стране, отац – то је значило: деловање, одлучност, строгост, дисциплину, па чак и стрепњу-претњу (пази, казаћу тати како се понашаш!).


Док мајке углавном брину, очеви храбро воде рачуна о томе да дете крене својим путем

   Ствари су се изгледа промениле с индустријском револуцијом. У 19. веку читава река људи слила се са села у градске фабрике. Очеви су својим синовима преносили другу врсту поуке: „Ради вредно у фабрици како не би изгубио радно место! Не показуј на послу никакве знаке осећајности, чувај своје бриге за себе.” Могло би да се каже да је то био значајан корак ка скривању сопствених осећања, унутрашњих бура, потребе да се с неким ступи у дубоке односе пријатељства. То је важило и за породицу. Отац се враћао с посла затворен као шкољка. Уосталом, и жене су почеле да раде све више и више... И мајкама је било тешко да брину о деци, а камоли очевима.
   Наука је у значајној мери помогла да данас реши и скине с мушког лица ту тврду, неосетљиву маску. Мушкарци-маме не плаше да покажу рањивост и осетљивост. Научно је доказано да, кад добију дете, код мушкараца опада ниво тестостерона, а повећава се ниво окситоцина, задуженог за осећање задовољства, нежности и привржености. То је један од доказа што очеви одмах почињу да осећају неодољиву слабост према малим наследницима. Посебно уколико га узму у наручје.
   Током детињства отац је најчешћи узор, модел понашања, посебно за дечаке. У њега гледају, с њим се одмеравају. Често преузимају очев посао. Почињу да се баве сличним занатима или уписују сличне школе.  У складним породицама отац за своје кћерке остаје непревазиђени херој. Он је тај који је у стању да реши све. Да умири, да заштити дете које се нађе у невољи. Задатак оца и јесте да помогне дететеу да уђе у друштво, што мање озлеђено од других. Да му помогне да изађе из првобитне породице и нађе начина да једнога дана стекне и своју. Тата учи дете које су границе и правила понашања како би одрасло и постало уважени члан друштва. У најзначајнијој мери доприноси самоуверености својих наследника.

                                            ---------------------------
 
                                          Моцартово писмо оцу

                ПОНИЗНО МОЛИМ, ВОЛИТЕ МЕ ЈОШ МАЛО!

Најдажи Тата!
Не могу да пишем поетски, нисам песник. Не могу тако уметнички да распоредим реченице да бацају светло и сенку, нисам сликар. Не могу чак ни језиком, ни пантомимом да изрекнем своје назоре и мисли, нисам играч. Али могу тоновима, музичар сам. Сутра ћу тако целу честитку за овај имендан, као и рођендан код Канабриха, одсвирати на клавиру. За данас Вам, mon tres chere pere, од срца не могу пожелети ништа што Вам сваки дан, и увече желим: здравље, дуг живот и добро расположење. Надам се такође да сте сада мање нерасположени него док сам још био у Салцбургу, јер морам да признам да сам томе био један једини узрок. Са мном се лоше поступало. Нисам то заслужио. Ви сте наравно имали удела... али превише. Видите, то је био највећи и најважнији разлог што сам тако журно отишао из Салцбурга. Надам се, такође, да је моја жеља испуњена. Само морам да завршим са својом музичком честитком. Желим Вам да поживите толико година колико је човеку потребно да се ништа ново у музици не може учинити. Сад збогом. Понизно Вас молим још мало ме волите, а с овом се ружном честитком задовољите док се у мом уском и малом ковчежићу разума не буде направила нова преграда у коју ћу моћи да ставим онај разум који тек треба да добијем. Љубим тати 1000 пута руке и остајем до смрти.
                                                                                                     најпослушнији син
                                                                                          Волфганг Амаде Моцарт
                                                                                                         8. новембар 1777.
                                                                                                                         Манхајм
                                                                                     -------------------------------

   Уколико деци говори да су глупа и неспособна, уништиће им самопоуздање. У том случају дете ће бити несигурно, а чиниће све да се одвоји од породице. Отац је тај који други пут сече пупчану врпцу и помаже детету да ступи у свет одраслих. Јер, ако би се чекало да то мајке учине... могло би да се чека много, много дуже. Мајке су углавном обузете бригом и гледају децу као да су бебе чак и када превале тридесету. Увек своју заштитничку руку стављају између детета и света.
   Примера за то је доста. Мајке по парковима трче за својом децом, у паничном страху да ће се повредити. Очеви не. Како мама објашњава игру жмурке? „Сине, сакриј се негде, али да те мама види. Нећу рећи другој деци!” „Боље је да још не возиш бицикл. Трицикл ти је безбеднији!” Мама успорава, тата убрзава, кратко речено.

                                         Отац као заштитник

   Ма колико данашњи очеви били нежни и привржени синовима и кћерима, пубертет је време када се односи и с очевима и с мајкама погоршавају. Посебно с очевима. То је сасвим природно. Деца желе да пронађу свој пут. Дечаци желе да постану одрасли мушкарци, независни од очева. Она која је до јуче била татина љубимица постаје жестоки борац за слободу жена. Улога оца је од кључне важности у том животном раздобљу. Девојка, будућа одрасла жена, уз сталне очеве прекоре неће имати довољно самопоуздања у односу на младиће. Исто важи и за синове. И једнима и другима потребно је да им очеви кажу да су (девојчице) лепе и паметне и да ће без сумње привући пажњу какавог ваљаног младића. Исто важи и за дечаке. Предвиђање љубавног неуспеха води у неуспех.
   Нажалост, између појединих родитеља и деце, посебно очева, током детињства и пубертета долази до сукоба који заувек остају нерешени.Ти сукоби се претварају у болну тачку и онда када је дете већ одавно одрастао човек. Ништа не бива боље ни када родитељ умре. Одлази с овог света остављајући рану у срцу детета, осећање кривице, жаљење, тугу и носталгију. Лакше је опростити се од оца са којим је био успостављен однос љубави неголи са татом са којим је дете било у сукобу. Губитак оца, према Фројду, представља толико снажно осећање бола да се дете тада осећа као да је на известан начин искорењено.   Највећи број одраслих који су имали различите психичке проблеме у зрелом добу некада су били деца која су прерано остала без оца. Јер, дете које расте без оца заштитника често размишља о томе да се читав свет устремио против њега. Готово никада нема поверења ни у кога, осим у себе самог. То су особе које не желе да им се ико други меша у решавање било каквих невоља и препрека. Они никада не траже помоћ.
   После свега, намеће се закључак: мама је увек мама, а данашњи тата – тата, а понекад и мама.То доказују и светске статистике. Чак 87 одсто данашњих (младих) мајки тврди да, за разлику од оних у прошлости, данашњи мушкарци савршено могу да замене мајку у свим мајчинским обавезама!


Аутор: 
М. О.
број: