Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Архива



            
Нагло прекинут живот великана хрватског и светског сликарства остао је до данас загонетка која наводи на размишљање

ада је сликар Јосип Рачић нађен мртав у хотелској соби у Паризу, нико није знао да објасни шта се заправо догодило. Да ли је двадесеттрогодишњи младић извршио самоубиство или је убијен? Ко га је последњи видео живог? Шта се налазило у документима које је полиција однела са увиђаја? Зашто је сахрана извршена брзо и у тајности, да му се ни гроб није знао? Одговори на ова питања су различити, али истина је само једна и треба је открити.
    Јосип Рачић рођен је 22. марта 1885. године у Хорватима, тадашњем предграђу Загреба, у скромној породици која је држала крчму. Као малом умрла му је мајка, а када се његов отац поново оженио, поред рођене сестре добио је полубрата и полусестру. Мршав, миран и повучен дечак слабо се дружио са вршњацима, више је волео да се осами и угљеном црта коње, краве, свиње, али и весељаке и пијанце из очеве крчме.


Иако разумна, људи се често понашају као неразумна бића и можда би требало да се осврну око себе и понешто науче од животиња које понекад друга бића доживљавају без предрасуда

                   
ела се све теже кретала. Кад су ветеринари схватили да морају да је сместе у амбуланту и подробно испитају шта с њом није у реду, ником није пало на памет да мисли на њену другарицу Тару. Док је овај несташни мешанац данима лежао у амбуланти, Тара се није одвајала од ограде. Клатила се на ногама, нервозно дизала сурлу и, с времена на време, тужно се оглашавала.   
    Кад је људима из управе постало јасно да немају једног, већ два пацијента, досетили су се да после неколико дана Белу изнесу на рукама и дозволе Тари да је види. Иако је свима у азилу било јасно да су Тара и Бела нераздвојне дружбенице, ипак су били изненађени да је њихово пријатељство баш толико снажно.



умње нема, свакако сте се питали, а можда сте чак и бринули, шта се догодило са живином из приче о маци Мармелади, онда када су кокице „изгубиле” возача. Пригодно назван Хан – што на немачком језику значи петао – он је био један забринути створ, сваког трена брижно приправан да прикрије прави разлог посете пијаци у Гластонберију. Кокошкама је био врло драг. Од како их је покупио у Сурчину, у Србији (да, управо у месту где је рођена Карли) он се према њима ваздан опходио на џентлменски начин, покушавајући да разуме живински језик и увек им дајући посебне додатне посластице. Осим тога, одржавао је кокошије кавезе крајње чистим (а да при том није убио ниједног паука који су иначе ткали наоколо по слами) и веома топлим.


Иако им ту наизглед није место, у потрази за сласним залогајем ове домаће животиње с лакоћом освајају крошње дрвећа



зузетно су веште, спретно се успињу и прелазе с гране на грану. За месно становништво сасвим уобичајена појава, али за неупућеног човека коза на дрвету заиста је неуобичајен призор.

    

Ношена променама у друштву Војска Републике Србије вратила се после готово седам деценија розетама као симболу Сунца и словенског бога Дајбога

ајвидљивији део реформе и промена у бићу Војске Србије, започетих још крајем 20. века, огледао се у промени њене симболике, у враћању народном предању, прожетом верским, државотоворним и родољубивим осећањима. Нова обележја на униформама и шапкама официра, подофицира и генерала, нове ознаке припадности јединици, различите не само с обзиром на род, као раније у ЈНА, већ и зависно од врсте борбеног састава, означили су нови идентитет савремене Војске Србије.
    Униформа припаника Војске Србије данас је садржајнија него раније. Осим ознака јединица, на њој се могу видети и значке завршених школа, или одређених облика усавршавања, попут Војне академије, генералштабног и командно-штабног усавршавања, или неке иностране војне школе, обележја појединих војних установа и посебних личних оспособљености.



... слепи мишеви, њих око 1100 врста, чине петину укупног броја класификованих врста сисара




                           АВ, АВ ЛОПУЖА




УХВАТИ ВЕТАР

Молим вас да ми одговорите ме шта је то у ствари велизам?

САША
Алексинац