Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Живот је бајка – ЈОСИП РАЧИЋ


СЈАЈНИ ТОНОВИ

            
Нагло прекинут живот великана хрватског и светског сликарства остао је до данас загонетка која наводи на размишљање

ада је сликар Јосип Рачић нађен мртав у хотелској соби у Паризу, нико није знао да објасни шта се заправо догодило. Да ли је двадесеттрогодишњи младић извршио самоубиство или је убијен? Ко га је последњи видео живог? Шта се налазило у документима које је полиција однела са увиђаја? Зашто је сахрана извршена брзо и у тајности, да му се ни гроб није знао? Одговори на ова питања су различити, али истина је само једна и треба је открити.
    Јосип Рачић рођен је 22. марта 1885. године у Хорватима, тадашњем предграђу Загреба, у скромној породици која је држала крчму. Као малом умрла му је мајка, а када се његов отац поново оженио, поред рођене сестре добио је полубрата и полусестру. Мршав, миран и повучен дечак слабо се дружио са вршњацима, више је волео да се осами и угљеном црта коње, краве, свиње, али и весељаке и пијанце из очеве крчме.
   Пошто је једном нацртао мноштво патака, прозвали су га од миља „Лига”, што значи паче.
    Када је професор цртања у школи запазио његову надареност, бодрио га је да учи и напредује. Међутим, после другог разреда гимназије Рачић је по очевој жељи морао да прекине школовање и оде на занат у литографску радионицу код мајстора Рожановског, где је остао од 1900. до 1903. године. За разлику од других шегрта који су најпре подмазивали машине, њега су као одличног цртача одмах увели у посао. Док је радио слике по фотографијама за новине и књиге, од девет литографа издвојио се као најбољи. Али, тај успех није га радовао, јер је све више маштао да се у неком европском граду школује за сликара.  Чим је уштедео нешто новца, упркос очевом одговарању и слабом знању немачког језика, кренуо је у „далеки свет”.
   Године 1904. положио је пријемни испит у приватној, припремној школи код Словенца Антона Ажбеа у Минхену, где су на обуку долазили сликари из целог света, највише Словени. Примљен је као редован ђак и то бесплатно, пошто је професор проценио да се пред њим налази будући велики уметник. Као сви почетници добио је задатак да црта угљеном и копира по узорцима, што је марљиво чинио.  А када се једног дана осмелио, ушао је у дворану са живим моделом и почео да слика. Уместо да се наљути професор се загледао у његов рад и затим пред осталим ученицима одушевљено узвикнуо: „Па ви сте мали Рубенс!”

                                   Борба учитеља и ученика

   На несрећу, професор Ажбе је убрзо умро и Рачић се нашао на улици, без заштите и новца. Успео је да се запосли као литограф у Берлину, где је штедео сваку пару, како би испунио свој сан и наставио школовање. Пошто је сакупио хиљаду марака вратио се у Минхен, и 21. октобра 1905. године примљен је на Академију. Још на првој години студија почео је бунтовно да ради по свом: сликао је одмах бојама, не прво земљаним тоновима, како се уобичајено чинило на настави. Када га је професор на то упозорио, самоуверено му је одговорио: „Тако Мане није сликао!”
   Иначе, у то време школа још није званично признавала остварења Манеа и других сликара импресиониста, а Рачић је једини имао смелости да гласно износи своје мишљење. Тврдио је: „Главни је колорит, а споредно цртање. Цртање може свако да научи, али са осетљивом зеницом човек се роди!” Осим импресионистима, „мајсторима будућности”, дивио се и старим мајсторима Рембранту, Веласкезу и Гоји, који су умели да истакну боје на платну и дочарају „живо црнило и сребрно сивило”. Док су гледали борбу између ученика и учитеља, која је трајала пуне три године, многи студенти стали су на Рачићеву страну и почели да га копирају. Без обзира на то што су Академију у то време похађали и студенти из Мађарске, Немачке и Пољске, због Рачића, Хермана, Бецића и Краљевића, група је прозвана „хрватском школом”.



   Због племените природе, поштења и духовитости, Рачића су другови веома волели, иако је попут професора знао да им критикује радове. Нико иза његових насмејаних очију није могао да примети преосетљивост и суштинску усамљеност, јер је учествовао у свим студентским догодовштинама, од обилазака кафана и певања уз гитару, до шаљивих борби рвања. Иначе, другови са Академије окупљали су се сваког дана у атељеу Владимира Бецића, или у кафанама „Штефанија”, „Луитполд” и вегетаријанском ресторану, где су водили расправе о уметности (нарочито након што су 1907. године погледали изложбу Манеа у Минхену).
   Као здрав и јак младић, са пуним уснама и очима мирним и дубоким као „две плаве звезде”, Рачић је привлачио девојке. Имао је пријатељице које су бринуле о њему: док су му једне позирале као модели, друге су се нудиле да му буду мецене. Године 1907. насликао је „Портрет госпође у белом”, за који му је у његовом стану позирала госпођица Фани. У ту девојку, кћерку власника вегетеријанског ресторана, снажно се заљубио, али се њена породица противила тој вези. Када је Фанин брат чуо да му сестра осим на клизање са сиромашним сликаром одлази у стан, побеснео је: запретио је Рачићу да пази шта ради, јер ће се озбиљно обрачунати с њим! Причало се чак да је сликар под претњама морао да напусти Минхен и побегне у Париз.

                                             Доручак на трави

   Без обзира на то што је из домовине од друге године студија примао стипендију, хонорар из листа „Коприва” и нешто новца од оца, млади уметник живео је у оскудици. Имао је тек да плати собицу и једноставна јела од педесет пфенига у кафани или пивници. Због скупих дрва и танког капута током зиме се смрзавао, али никако није желео да одустане од својих планова. „Драгом татеку”, који га је опомињао да се врати кући и настави са уносним литографским занатом, одговарао је да се стрпи и да ће му се одужити једног дана, кад постане богат и славан уметник. Када је писао кући хвалио се да му сликање иде лепо и лако, и да зна више од свог професора, а успут је тражио да му пошаљу колаче, како би могао да почасти другове и присети се топлине дома. Родни крај му је толико недостајао да се осећао „чудно у души” кад год би обукао једно одело које су му родитељи послали на поклон. Све празнике и распусте проводио је у Хорватима, где је сликао околину, сестру Пепицу и једног старог железничара (љубитеља уметности) са којим се дружио. Ту је ковао планове да у будућности уради нешто ново и јединствено – да наслика хрватске раднике и сељаке, посавске ношње и пределе.



   Иако су га професори и другови ценили, нарочито по сликама „Госпођа у црном” и „Мајка и дете”, Рачић је у себи носио немир. Пошто је сматрао да у Минхену више не може да напредује, учио је француски језик и скупљао новац како би отишао у „Манеов Париз”. Мада је знао да ће се његови родитељи љутити, у овај град дошао је у фебруару 1908. године. Обилазио је изложбе и галерије, сликао Гоју (кога је Мане волео), фотографисао се како лежи у трави, готово у истој пози као човек на Манеовој слици „Доручак на трави”... Са уверењем да ће више научити и напредовати ако копира дела у Лувру, одбио је понуду за бесплатно школовање. Писао је да се осећа срећно и весело јер је ту, макар и без новца, да жали свакога ко то није доживео и да је за пар дана постао „пет година старији”.
   Намеравао је да у Паризу проведе три месеца, уради копије уметничких дела које ће послати у Хрватску, а затим оде назад у Минхен. Чувеном скулптору Мештровићу продао је своја два акварела, међутим када је копију Гојине „Даме у белим рукавицама” понудио Друштву уметности у Загребу, одбијен је. Писао им је огорчено како због немаштине мора да продаје своје најбоље студије по најлошијој цени, али ништа није вредело – нису му дали ни повишицу новчане помоћи, која му је била потребна за платна и боје. Знао је да су му, као странцу без знања језика, шансе да за време распуста нађе посао слабе, и додатно био забринут што се са завршетком семестра његова стипендија прекидала: „А ја остајем овде непознат у далеком свету, без ичега...”
   Када је отоплило, изашао је из музеја како би сликао људе по клупама и под мостовима, булеваре, паркове... За пет месеци урадио је око двадесетак радова, али без обзира на то што је напустио „црни” Минхен и отишао у „светлији” Париз, задржао је тамну палету. Поред слика „Госпође у парку”, „На Сени”, „Мушкарци на булевару”, „Пред кафаном” и многих других, урадио је и свој трећи аутопортрет. Неко је приметио да његове очи на тој замагљеној слици крију „сенку скоре смрти”.

                                                    Вечна тајна

   Пошто је у Паризу имао ујака, Рачић га је обилазио два пута недељно. Једног дана најавио се да ће у суботу поподне доћи на вечеру, у друштву познаница из Минхена, међутим, то није учинио. Две гошће стигле су саме, а после неколико сати на вратима стана појавили су се полицајац који је објавио трагичну вест и погребник који је понудио своје услуге. Сви су остали запањени! Говорили су да је у питању нека грешка, али на жалост, велика несрећа ипак се догодила.
   Јосип Рачић нађен је 19. (по некима 21.) јуна 1908. године у скромној хотелској соби, како лежи покрај камина са прострељеном главом. На камину су стајале руже које је сликао. Лекарски налаз каже да је умро у суботу ујутру око девет сати, а хотелски собар нашао га је око петнаест часова, када је дошао да поспреми собу. Полиција је у Рачићевој руци нашла сасвим нов револвер из кога је пуцано, и у џепу осамдесет франака – новац од продатих слика. Сликар је на руци имао сребрни прстен, док је у ноћном ормарићу стајао још један сребрни прстен у облику главе црнкиње. У аустријском конзулату остављене су његове личне ствари, две копије из Лувра, два аутопортрета и слика са ружама, рађена непосредно пред смрт. Полицијски комесар узео је неке хартије и однео их са собом.
   У понедељак су Рачићево тело изнели на задња врата хотела, како га нико од гостију не би видео. Две пријатељице отпратиле су га на вечни починак, до малог гробља за сиромахе, али пошто је госпођа Брох касније заборавила да каже име тог гробља, дуго је остало непознато где је тачно сахрањен. Тек пре петнаестак година открило се да је у питању гробље удаљено пет километара јужно од Париза.
   Све у вези с изненадном смрћу сликара остало је нејасно. Власник хотела изјавио је да је са Рачићем дан пре смрти уговорио сликање портрета своје кћерке и да ништа није указивало на трагичан догађај. С друге стране, загребачке новине преносиле су тврдње књижевника Антуна Густава Матоша, по којима је сликар виђен како лежи на улици, након што је ударен сифонском боцом у главу!? Постојале су гласине да је последњих дана од некога бежао и да је из хотела излазио само кад се смркне.

          

    Рачићеви пријатељи и рођаци тврдили су да се тајна његове смрти крије у хартијама које је полицијски комесар однео са собом, али које су на жалост изгубљене. Да ли се међу њима налазила одбијена молба Друштва уметности, или лекарски налаз о некој болести, туберкулози или сифилису, како се нагађало?
   Или се разлог смрти налази у сачуваним документима? Њих чине једно писмо са речима: „Сви имају у Паризу богате реквизите, говоре лагодно, а ја се осећам сам, сам до Бога”, молба влади да му се повиси стипендија, писмо с вешћу да му је сестра смртно болесна (половина тог писма недостаје), писмо од познаника Пољака, у коме му је обећана куповина слика у вредности шест хиљада марака. Један пријатељ рекао је да му је лично у апотеци куповао лекове, док су се други сетили како су га често виђали да плаче због сестре Пепице, коју је веома волео. Да ли га је њена болест и блиска смрт довела до очајања? Можда га је подсетила на рано изгубљену мајку, коју никад није преболео и због које је у дубини душе остао преосетљиво „заплашено дете”? Сликари који су намеравали да путују с њим у Бретању посведочили су да је требало да прода доста слика једном богатом човеку, али да је овај изјавио како му се слике не допадају, иако су мајсторски урађене.
   Да ли се сликар разочарао због пропале продаје и сиромаштва? Ипак, имао је месечну стипендију од осамдесет франака, а код њега је нађена и пристојна сума новца, довољна за предстојећи пут. Осим тога, у посету му је управо долазила имућна познаница, која је одлучила да му као мецена редовно новчано помаже. Поред бројних претпоставки, постоји и једна везана за уметност. Можда је Рачић за себе веровао да је модеран сликар, а кад је дошао у Париз, сусрео се са новим токовима који су га потпуно збунили? Ако је видео да касни пола века, лако је могло да се деси да изгуби веру у себе и закључи да га је време прегазило.
   Први пут слике Јосипа Рачића изложене су 1909. године у Загребу, на изложби Друштва уметности, које је платило поштарину и узело све његове вредне радове. Ту се показало да је „сликар црнине” са својим студентским радовима успео да постане великан хрватског, али и светског модерног сликарства. Пошто је сликао подједнако и бојама и осећајем, постигао је да његово дело, уз обичне моделе и старинску технику, делује ново. Осим тајне да ли се убио или је убијен, остала је и вечна тајна како би се као сликар развијао? Да ли би наставио да „живи и слика тако црним пламеном” или би тај пламен у будућности постао светлији?


Аутор: 
Весна Живковић
број: