3320 25. 9. 2015.
Забавников
ЗОО
Иако разумна, људи се често понашају као неразумна бића и можда би требало да се осврну око себе и понешто науче од животиња које понекад друга бића доживљавају без предрасуда
ела се све теже кретала. Кад су ветеринари схватили да морају да је сместе у амбуланту и подробно испитају шта с њом није у реду, ником није пало на памет да мисли на њену другарицу Тару. Док је овај несташни мешанац данима лежао у амбуланти, Тара се није одвајала од ограде. Клатила се на ногама, нервозно дизала сурлу и, с времена на време, тужно се оглашавала. Кад је људима из управе постало јасно да немају једног, већ два пацијента, досетили су се да после неколико дана Белу изнесу на рукама и дозволе Тари да је види. Иако је свима у азилу било јасно да су Тара и Бела нераздвојне дружбенице, ипак су били изненађени да је њихово пријатељство баш толико снажно.
Бела је имала физичке тегобе, требало јој је излечити оболелу кичму, али ништа мање није боловала ни Тара, напротив. Ова азијска слоница суочавала се с патњама душе.
Џин на ролерима
Прича о Тари почиње седамдесетих година минулог века. Убрзо пошто је ова слоница 1974. године угледала свет у Бурми, насилно су је отели мајци и, кад је имала само шест месеци, продали је америчком трговцу дивљим животињама. Нејако слонче потом је постало власништво једног калифорнијског аутомеханичара који ју је држао у склепаној бараци у дворишту радионице. Назвао ју је Флафи. Некако баш у време кад је Флафи постала „грађанка” Америке, донета је забрана трговине азијским слоновима, животињама сврстаним у угрожене врсте.
Флафин власник понекад ју је у приколици возио по Калифорнији и показивао радозналом свету. За ову ушату нејаку лепотицу највише се заинтересовала Керол Бакли (1954) и редовно почела да је посећује, игра се с њом, пере је шмрком, храни. Чим је довољно стасала да почне сама да зарађује, Бакли је откупила Флафи и променила јој име у Тара.
Иако више није управница азила у Тенесију, Керол Бакли наставила је мисију од пре много година (на слици с нејаком Таром) и данас, и по свету помаже остарелим и ислуженим слоновима да остатак живота проведу што достојанственије.
Наредних петнаестак година Керол Бакли је с Таром крстарила Америком и на њој зарађивала. Слоницу је чак научила и да вози за њу посебно направљене ролере. После једне од представа пришла је непозната жена и предочила Керол Бакли да са животињом не поступа хумано. Иако можда мисли да јој обезбеђује узбудљив живот, кад би неко питао Тару, она би се сигурно побунила, јер у природи слона није да се на ролерима глупира пред масом радозналаца.
Керол Бакли је схватила да је жена у праву и из основа променила однос не само према Тари, већ према свим животињама, посебно слоновима којима је посветила цео живот. Одједном се заинтересовала за судбину ових џинова „запослених” широм САД по циркусима и неким другим путујућим групама. Бакли је решила да буде њихов гласноговорник и да се бори за њихова права.
О њима има ко да брине
Како би било да створи азил за Тару и све друге угрожене слонове које људи својатају и нагоне да живе неприродним животом? Керол Бакли дала је целокупну уштеђевину да би купила (отприлике) пола квадратног километра земљишта у Хохенвалду, у америчкој држави Тенеси. Иако сасвим скроман почетак, био је то ипак први азил за остареле и „ислужене” слонове у САД. За разлику од зоолошких вртова, овај азил није ни у почетку, као ни сада, имао кавезе: простор јесте ограђен, али унутар тог простора слонови су слободни да лутају куд им срце жели.
Овај азил се у међувремену проширивао и сада се простире на површини од једанаест квадратних километара. Осим бројнијих азијских, ту има и афричких слонова. Тренутно их је укупно двадесет четири.
Могу ја и да се сагнем, као да Тара поручује својој најбољој другарици Бели.
Али, прва становница која се 1995. године уселила у азил била је Тара. Касније су пристизале и друге слонице. Пошто се ради о веома интелигентним и изузетно друштвеним животињама, њима је остављено на вољу да ли ће и колико да се друже. Како наглашавају из управе, слонице (углавном се примају женке) махом одлучују да буду у паровима.
Тара је лутала од једне до друге сроднице, али као да ни с једном није налазила заједнички језик. За њу се живот променио случајним сусретом 2003. године. У азил често знају да долутају пси који немају власнике, а имали су ту несрећу да на свет дођу на улици. Тако се једном у ограђени простор за слонове ушетала тако лепа мешанка да су је прозвали Бела. Гуливер и Лилипутанац
Људи запослени у азилу у почетку су веровали да се ради о случајности: кад и где год виде Тару, ту је обавезно била и Бела. Међутим, убрзо им је постало јасно да се између ова два створења, за које би свако помислио да немају никавих додирних тачака, развила необична приврженост.
Тара и Бела трчкарале су стазама, ишле до језерцета да се купају. Кад би једна јела, обавезно би и друга морала да утоли глад, нису се раздвајале ни кад би ишле на починак. Да се ради о јединственом пријатељству и неограниченом међусобном поверењу људима из азила било је јасно кад су видели следећи призор: Бела лежи на леђима, дигла све четири увис, а Тара је стопалом чешка по стомаку.
Кад је Тара приметила да јој је другарица нестала и схватила да се налази у згради, иза ограде, остала је на даноноћној стражи. Ветеринар није имао куд, морао је у наручју да снесе Белу и да Тари дозволи да је „оњуши” и помази сурлом. Обе су испуштале неке гласове и споразумевале се језиком који су очигледно временом изградиле.
Чим је Бели било боље и ветеринари је решили тегоба с кичмом, пустили су је из амбуланте. На капији ју је чекала верна другарица Тара. Пријатељство као да се још више утврдило. Наставиле су да проводе дане и ноћи заједно. Тако је било до кобног догађаја октобра 2011. године.
Тара и Бела, пријатељство тешко преко четири тоне.
Из управе азила приметили су да покрај Таре нема Беле. И још нешто. На Тариној сурли видели су трагове крви. Касније је тек постало јасно да су Белу очигледно напали којоти и усмртили је. Да ли је Тара била поред ње? Да ли је покушала да је спасе? Нико није могао да зна. Могли су само да закључе да је Тара вероватно била збуњена беживотним телом своје другарице и да је, користећи сурлу, покушала да је помилује, помери, спасе?
После Белиног одласка у „вечна ловишта”, Тара је данима и недељама куњала, одбијала да једе. Већ су се сви у азилу уплашили да ће и она напустити овај свет.
Срећом, на позорницу ступају друге слонице које су очигледно непогрешиво осетиле да је Тари неопходна помоћ. По томе слонови и јесу јединствени: кад је густо, како се каже у жаргону, треба помоћи човеку, односно слону. Слонице се нису одвајале од Таре, гуркале су је, пратиле у стопу, испуштале гласове којима као да су је тешиле или наговарале да једе, пије, настави да живи.
Временом, Тара се повратила и као да је схватила да живот иде даље. А да је неко пита, сигурно би рекла да тако добру другарицу као што је Бела никад више неће имати.
Аутор:
Весна Софреновић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
