Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

За читање и уживање / Вал Монд


КОКОШИЈИ



умње нема, свакако сте се питали, а можда сте чак и бринули, шта се догодило са живином из приче о маци Мармелади, онда када су кокице „изгубиле” возача. Пригодно назван Хан – што на немачком језику значи петао – он је био један забринути створ, сваког трена брижно приправан да прикрије прави разлог посете пијаци у Гластонберију. Кокошкама је био врло драг. Од како их је покупио у Сурчину, у Србији (да, управо у месту где је рођена Карли) он се према њима ваздан опходио на џентлменски начин, покушавајући да разуме живински језик и увек им дајући посебне додатне посластице. Осим тога, одржавао је кокошије кавезе крајње чистим (а да при том није убио ниједног паука који су иначе ткали наоколо по слами) и веома топлим.   
    А у време Божића, у Енглеској, може да буде ледено влажно. Све их је називао истим отменим именом Зигфрид, што значи нешто попут „мир стечен победом”. Тако је чинио како се ниједна кокошка не би уобразила, или се осетила надмоћнијом у односу на друге.
   Задржавајући исто име, једнакост је владала у њиховом, за Гластонберијевску пијацу примереним кавезима и никада није било уобичајеног оговарања или свађања, што се обично догађа када су кокошке – или пак људи – заједно затворени у кавезима. Заиста, Стари Хан са залихама киселог купуса и ајвара који су му дали још у Србији држао је кормило чврсто. Штићеници су уживали током његових оброка када су имали прилику да осете укус и мирис дома. Хан је стално водио рачуна да им не повреди осећања тако да је, док би био на послу, увек јео вегетаријанску храну. Последица овог пажљивог опхођења била је та да нико није могао наћи срећнији камион за превоз перади у читавој доброј старој Енглеској.
    Будући да је дан када се збио тај гадни догађај претходио Бадњој вечери, кокошке су већ биле у посебном расположењу и проводиле време кокодачући божићне песмице, посебно њихову омиљену „The Twelve Days of Christmas* са сочним натукницама на „три француске коке”. Знале су да су безмало дошле до краја путовања, будући да им је Хан то и саопштио. Он није био особа која би држала своје кокошке у незнању, те их је баш тог јутра све пробудио у цик зоре, уз тек смишљени поклич „На ноге лагане – полазимо на далеке путе – стижемо данас!” Посуо им је нешто кукуруза и проје за додатак, као „коначну” част.

љуљкане сазнањем да у Уједињеном Краљевству нису Божићна храна, кокошке су биле обезглављене од узбуђења. Чезнуле су да се домогну чудесног светлуцавог гластонберијског трновог жбуна. Венац од трња је у Гластонбери са Маслинове горе донео Јосиф из Ариматеје, који је био са Исусом када му је стављен венац од трња на главу. Свима је познато како гранчица исте биљке у цвету за Божић сваке године бива даривана краљици. Кокице су такође биле потпуно свесне мистичне везе између Гластонберија и краља Артура и његових витезова Округлог стола, па су жељно чекале да проживе новодобијени херојско-зигфридовски статус.
    И тако, када је камион уз шкрипу закочио избацујући их из снова, оне нису биле кукавички млитаве или на било који начин кокошије уплашене, већ су више као витезови у сјајним оклопима, биле испуњене кокошјом одважношћу. Петлови наоштрених мамуза, уместо оних који моле Мармеладу за милост када се појавила после убиства (или је то било убиство без предумишљаја? Требало би да питам адвоката Бернарда Доертија да ми одговори...) – са својим канџама затегнутим попут бритве и брковима који су сјактили у својој немилосрдности – кокошке су истрајале у борби колико су могле. У ствари, беше то права битка. Напослетку – иако су изгубиле шаку сабраће – нису се осетиле побеђеним чак ни док су гледале Мармеладу како тамани своју вечеру од пет јела уз додатак куваног млека и меда. Њихов дух, па и храброст уопште нису посртали. Премда сита и без трунке снаге да се мрдне после оброка, Мармеладина победа изазвала је код ње такво осећање обести, да је на врхунцу свечарског расположења утувила себи у главу да ослободи све кокошке из њихових кавеза.
    „Излазите, излазите. Само напред... Будите слободне. Ипак ће ускоро Божић...”



    Катанац за катанцем, брава за бравом, Мармелада се разјарила у изненадној устрепталости своје добре воље, али, без вајде. Јер, не беше никаквог кокошијег ИЗЛАЖЕЊА. Овај изванредни начин одбране, овај живински час несарадње, бескрајно је збунио Мармеладу. Међутим, знала је она да нема више ни часка за одлагање „тамо далеко” путовања , тако да, не заборављајући да прикрије доказе, она довуче Хана назад у камион, и тада, без гледања уназад или унапред, одјури заувек у свом жутом минију. Слободна као птица. Без кривице. Без бола.

ошто је Мармелада нестала с магловитог хоризонта, где је први пут приметила испражњен резервоар за бензин, све кокошке, опхрване шоком због догађаја од пре неколико сати, окупише се око Хана. Једна смерно затвори очи, друга омота неколико перушки око њега и положи их нежно на лежај од сламе. Све су плакале и кокодакале „И роди сина својега првенца и пови га и метну га у јасле”** и „Stille Nacht”***, на изворнику. Могло је то бескрајно да потраје (пауци су почели да осећају умор јер су их даље држали буднима) али није, будући да је обзирна прококошински настројена аристократкиња звана леди Гледис, са сламнатим шеширом чврсто причвршћеним марамом, свратила у свом „ролс ројсу” како би проверила шта се то дешава. Ево шта је о кокошкама написала, само неколико дана пре овог божићног сусрета.
    Прошле недеље сам патила од болова у зубима и имала повишену температуру. Поврх свега, било је хладно и падала је киша. Пре неки дан, чим сам ушла и пре него што сам зауставила кола, моје кокице су јурнуле из њихове куће да ме поздраве. Стајале су под кишом која је лила, мокре до голе коже, међутим, желеле су да ме виде. (Можда то температура из мене проговара...). Ипак, изашле су напоље, на кишу, да ме поздраве. Волела сам их због тог геста исказаног по тако ужасном дану. http://lucindaville.blogspot.com/2010/05/famous.people.with.chickens.html
    Бензинска станица налазила се на поседу леди Гледис. Власници су ниподаштавали потребу за добијањем дозволе, те су само подигли монструма од пумпе док она није обраћала пажњу и од тада, увек када је пун месец („луди месец”, звала га је – игра речи, јер се другачије пише, а исто изговара), она би се возикала наоколо и празнила све бензинске станице. Како се само те пумпаџије усуђују да загађују слатке енглеске ливаде.

то се њеног имена тиче – на латинском Гледис означава мач – а будући једно надмоћно, просветљено и лепо створење, чим је дошла до камиона, леди Гледис је уочила невољу. Ни на који начин није била застрашена лешом. Тренутно проникнувши у дубље значење ознака Гластонберијевске пијаце, сместа се бацила на посао и отворила врата својих кола повикавши:
    „Ох, ви јадне кокице. Јадне драге моје. Какав ви то Божић доживљавате! Каква брука, а све то – на мојој земљи. ’Ајте. Упадајте, упадајте!”
     Док су кокошке скакале на седишта од коже – држале су до те вежбе, као патке до скакања у воду – леди Гледис је отворила гепек и нежно гурнула Хана унутра. И пауци су такође ушли будући да је улетело и доста сламе из ускоро-заувек-заборављених кавеза.
    „Заиста морамо да пожуримо. Сутра је Божић и морам да будем код куће да спремим све за вечеру...” рекла је леди Гледис. „Пре него што падне снег, хајде да повеземо и чудака до подножја гластонберијевске Куле где бисмо могли да га сахранимо уз старог краља Артура, док не буде прекасно. Боже ме сачувај, какво мрцварење. Мораћу да позовем старог Доертија и упитам га за савет. Био је баш користан када је одлетео шатор и убио човека. Али, за сада, седимо само позади и хвала небесима што ниједна од вас није ћурка!”
    Стигли су до Гластонберијског брега око поднева и леди Гледис се на брзину латила посла копања гроба и сахрањивања тајанственог човека. И да је намирисала неку прљаву игру, не би ни писнула. Окончавши чин и одредивши последње кокочивалиште испод уобичајеног ораха, обрисала је перје које се разлетело, као и остатке сламе са седишта кола. И рече збогом.
    „Срећан Божић, слатке моје коке. Срећан кокошији Божић свима вама... А сада заиста морам да летим.”

тета што је леди Гледис била у таквој журби па није остала дуже, јер је, по свој прилици, пропустила нешто слично слици са разгледнице, круну целе приче. До тада све је било само новинско сецкање повести с поднасловима као што су „Британска племкиња спасла српске кокице”, или „Тајанствена смрт немачког возача камиона”, или „Мачка убица на слободи” или пак, „Без живине на Гластонберијевској пијаци ове године”.
    Чим су кокице биле препуштене својој вољи, оне су похитале ка врху Куле. Богато натоварене залихама од прућа и дрва, окупиле су се да прославе своје прво, али – са срећом саопштавам – не и последње Бадње вече у Енглеској, уз неке обреде из своје домовине. Прво су певци запалили ватру, усред вејавице свежих пахуљица које су брзо падале, а онда су бацили грану (бадњак) у ватру. У исто време, ћудљива мама-кока расула је по светлуцавобелој ноћној земљи, заједно са орасима у љусци и традиционалну сламу. После тога, сва живина, млада и стара, заједно запева српску мантру у стилу „Cock a doodle do”**** под ледено хладној, звездама окованој месечини.
    „Кол’ко варница – тол’ко годиница, кол’ко жара – тол’ко пара.”
   „Ох! Каква то беше какофонија кокодакања, крештања и гугутања, од „ко, ко, ко”, старијих , до „пи, пи, пи” мајушних пилића и паука (који нису били заборављени) док су играли око чаробног брега, у божићном снежном вртлогу, тако далеко од куће.
 
* Традиционална енглеска божићна песма
с краја 18. века.
Могућни су и француски корени исте песмице
** Јеванђеље по Луки, Друга глава, 7
*** „Тиха ноћ”, божићна песма из 1816. године,
врло позната у свету,
дело аустријског свештеника Јозефа Мора,
на чији текст је 1818. године
Аустријанац Франц Грубер написао музику
**** Енглеска дечја песма, први пут објављена 1765. године



Аутор: 
С енглеског превела Мирјана Огњановић
Илустровао: 
Добросав Боб Живковић
број: