Страх, бес, досада... чини се да не постоји осећање којим се научници нису потанко бавили, пративши његов узбудљив пут кроз наш организам, почев од мозга
...гледамо филм страве и ужаса?
Кадрови од којих се леди крв у жилама. „Кад јагањци утихну”, „Духови у нама”, „Ноћ вештица”... на пример. Или неки други трилер, хорор. Јасно, неко се уплаши мање, неко више. Извесно је да нико не остаје равнодушан. Судећи према огледу научника са Универзитета у Њујорку (чији је исход објављен у часопису „Сајенс”), тренуци највеће језе, као што су они изазвани гледањем филма страве и ужаса, приморавају мозак да се на известан начин престроји. Ствара се својеврсно стање опреза: чула се изоштравају. Чини нам се да поново проживљавамо слична стресна стања.