3320 25. 9. 2015.
Свака слика има причу
ПРИЈАТЕЉСТВО
Зора Петровић била је тек наставница цртања кад ју је упознао Павле Бељански, колекционар без премца на овим просторима. Тако је почело дугогодишње друговање које је добрано обогатило наше сликарство
Зора Петровић у свом атељеу
авле Бељански био је дипломата и колекционар. Да ли би можда било правилније рећи: колекционар и дипломата? Наиме, иако је Павле Бељански највећи део радног века провео у дипломатској служби, познатији је по збирци уметничких дела коју је поклонио Новом Саду и коју је од 1961. године могуће видети у Спомен-збирци Павла Бељанског. У њој су 185 дела 37 аутора. Сматра се да га је за уметност прво заинтересовао Париз, где је студирао право. Потом је то, почетком двадесетих година прошлог века, током боравка у Бечу, учинила његова тетка Софија Ђукић, веома поштована међу тамошњим Српкињама и велики познавалац уметности, али највише сликар Марино Тартаља. Срели су се у Посланству Краљевине СХС у Бечу, кад је Тартаља, млади сликар, с намером да дође до преко потребног новца, предложио Бељанском, младом дипломати, да га портретише. Бељански је пристао, позирао му је у позајмљеној униформи са ознакама најнижег дипломатског ранга, купио тај портрет и – убрзо је његов стан био пун уметничких радова разних аутора. Била је то окосница садашње Спомен-збирке.
Док није упознао Тартаљу, Бељанског су занимали познати европски сликари. Међутим, познанство с Тартаљом утицало је да се заинтересује за сликаре на почетку каријере, и то за савременике из домовине. „Непосредно после рата био сам на дужности у иностранству и тада сам почео да сакупљам слике старих мајстора. Срећом, 1923. напустио сам овај јалов посао и одлучио да се посветим искључиво сакупљању дела наших уметника”, записао је.
Можда је то и разлог због кога је његова Спомен-збирка сада једина потпуна колекција савремене модерне уметности између два рата. У њој су дела прве генерације модерниста (Надежда Петровић, Милан Миловановић, Коста Миличевић), радови најважнијих представника српске уметности између два светска рата (Сава Шумановић, Милан Коњовић, Петар Добровић, Иван Радовић, Јован Бијелић, Петар Лубарда, Сретен Стојановић, Ристо Стијовић), као и остварења уметника друге половине прошлог века (Зора Петровић, Лиза Крижанић, Живко Стојсављевић, Миленко Шербан, Љубица Сокић).
Утицај римске изложбе
Бељански је пријатељевао с већином њих и помагао им на разне начине. О тим дружењима сада прича циклус изложби „Павле Бељански – пријатељ уметника” у његовој Спомен-збирци, изложбе радова пријатеља сачуваних у колекцији. Једна од таквих изложби управо је у току, а посвећена је пријатељству између сликарке Зоре Петровић (1894–1965) и Павла Бељанског (1892–1965). Трајаће до 1. децембра. Ауторка изложбе и текста у каталогу је Јулијана Стојсављевић, кустос Спомен-збирке Павла Бељанског.
''После жетве'', 1957.
Извесно је да су се колекционар и сликарка упознали након његовог повратка из Париза у Београд 1931. године, а пре његовог одласка у Рим четири године касније. Кретали су се у истом кругу пријатеља, па је логично да су се и њих двоје познавали. Марино Тартаља, Ристо Стијовић, Сретен Стојановић, Иван Табаковић, Стојан Аралица, Мило Милуновић, Младен Јосић, Недељко Гвозденовић и други уметници били су чести гости Павла Бељанског, а сви су били и Зорини пријатељи и познаници. Гвозденовић је забележио да „у тадашњем Београду није било много места где се говорило о уметности, слушала озбиљна музика, где су се на зидовима могла видети платна наших најзначајнијих сликара тог времена”, па му је било неизмерно драго што је припадао друштву које се окупљало у стану Павла Бељанског.
О Зори Петровић, која је тада била наставница цртања, важило је мишљење да се уз свој посао помало бави и сликањем, па се претпоставља да ју је и Бељански видео у том светлу. Међутим, само до изложбе у Риму.
Павле Бељански је 1937. године, тада саветник у Краљевском посланству у Риму, одређен за посредика у организовању Изложбе југословенских уметника зато што је био врстан познавалац наше ликовне сцене. Изабрао је 35 уметника, а међу њима и једну сликарку – Зору Петровић. Та година била је једна од прекретница у њеном стваралаштву. Прво је у марту имала самосталну изложбу, четврту, затим је у мају учествовала на Светској изложби у Паризу као једина наша уметница, и затим, у јуну, Бељански је показао римској публици три њене слике, и купио једну за своју збирку. Та популарно звана Римска изложба била је почетак њиховог великог пријатељства које је трајало до сликаркине смрти.
Тројка у атељеу
Следећи подаци о њиховом пријатељству потичу из времена Другог светског рата. У новембру 1941. године Бељански је пензионисан, вратио се у Београд. Обилазио је продајне салоне и атељее уметника, међу којима скоро свакодневно и радни простор Зоре Петровић на последњем спрату Коларчеве задужбине. Било је то место на коме су се редовно састајали сликари. Слика „У атељеу”, коју је Зора Петровић насликала 1941. године, прича управо о тим дружењима. На њој су ауторка, Павле Бељански у фотељи и Недељко Гвозденовић који слуша о чему прича колекционар, што је био свакодневни призор из Зориног атељеа. Као успомену на заједничке тренутке сликарка је Павлу Бељанском поклонила уљану студију на чијој је полеђини, уместо потписа, насликала аутопортрет.
Зора Петровић, ''У атељеу'' 1941. Спомен збирка Павла Бељанског
И два портрета Бељанског урађена током рата указују да је њихово дружење тада било учестало. Први је из 1943. године, седећи портрет с књигом, у оделу с марамицом у џепу, у Зорином атељеу. Други је мањи, сликан највероватније након трагедије која му је 1944. године однела седморо чланова породице. То је полупрофил, строгог израза, готово у грчу. Да је Бељанском много значио седећи портрет, говори податак да по његовој жељи није излаган за његова живота.
Зна се да је Бељански повремено питао пријатељицу за мишљење поводом неких колекционарских недоумица. Лиза Крижанић сећала се да је он ценио ширину Зориних схватања у односу на друге уметнике, и спремност да помогне како би дошао до слике коју жели у својој збирци. О томе је причала и Љубица Сокић:
„Зора се врло добро дружила са господином Бељанским и чак га је доводила код мене и он је купио неколико мојих ствари, мислим на њену иницијативу.”
Враћање слика
Све то време Павле Бељански помно је пратио Зорин рад и издвајао за своју збирку по њему најуспелија, њена тек насликана дела, пружајући јој подстрек током настајања ратног и послератног опуса. Након отварања Спомен-збирке Бељански је почео да набавља њене слике. Зна се да је у намери да обухвати све фазе и мотиве особене за њено сликарство, мењао поједина дела за друга. Сматрао је да су њени актови које је сликала после рата изузетни, па је хтео и другима да укаже на њих, тиме што ће их уврстити у збирку. Одлучио се за „Две наге жене” из 1956. године и „Два акта” из 1958. године, сматрајући да се у њима огледа сва модерност израза Зоре Петровић.
Уметници је годило што Бељански настоји да представи њен рад у најбољем светлу узимајући за своју збирку њене најбоље слике. Ристо Стијовић је једном био са Бељанским код Зоре кад јој је колекционар вратио неке слике да би узео друге, боље. „Ево, враћа слике, па зашто, ја сам му рекла нека узме све шта хоће”, коментарисала је Зора. Другом приликом, причао је Стијовић, реаговала је на исти начин: „Па то је све његово, рекла сам му да бира и носи све шта год му треба.”
''Две наге жене''Сачувано је само неколико писаних трагова који указују на континуитет пријатељства сликарке и колекционара, и на преплитање њиховог пријатељства и уметности. Срећну Нову 1957. годину пожелела је Зора Петровић Бељанском потписујући се четком и модросивом бојом на честитки-акварелу на коме је њен омиљени мотив, женски полуакт насликан брзим потезима одличног цртача. Крајем 1957. године из Париза, где борави трећи пут, Зора се Бељанском јавља разгледницом с мотивом Шагалове слике „Лепотица”.
„Пети дан како сам у Паризу. Слика још нема, шта ћу успети не знам. Обилазим изложбе, старо добро, ново сликарство нисам још видела. Јесењи салон слаб. Јавићу ако слике стигну и успем нешто са изложбом. Поздрав свим Зора.”
До краја на – Ви
Највећи доказ њиховог међусобног поштовања и сарадње је Зорин неостварен циклус о Косовском боју. На самом почетку шездесетих, разговарали су о њеном следећем великом подухвату – циклусу под називом „Ој давори, ти Косово равно”. Двоје пријатеља надахнула је књига „Лазарица или Бој на Косову – народна епопеја у двадесет и четири песме” из 1906. године, која је нађена исподвлачена, међу њеним личним стварима. Сачувана је и свешчица коју је направио Бељански, с петнаест нацртаних поља намењених сценама будућег Зориног дела, именованих и распоређених у девет целина, уз одговарајуће стихове из епске поезије, као и скица са деветнаест празних поља у девет целина. Зора Петровић није завршила циклус. „Годинама, у свом професорском позиву, као да сам грабила од времена за себе и своје сликарство и тако је остало још пуно недореченог, неисказаног и неоткривеног...” написала је. После њене смрти ови документи доспели су код Павла Бељанског, а затим су поклоном његове породице ушли у фонд Спомен-збирке.
У НОВОМ САДУ, ХЕЈ...
Павле Бељански желео је да своју збирку југословенске уметности прве половине прошлог века поклони Београду. Дародавац је имао само један услов: да се збирка приказује као целина. Београд је пет година покушавао да удовољи том захтеву, али простор у који би се сместила колекција – није нађен. Нови Сад није имао тај проблем, на Тргу галерија сазидана је зграда по пројекту архитекте Иве Куртовића, па је Бељански своју збирку поклонио највећем граду Војводине.
На отварању Спомен збирке, 22. октобра 1961. године, било је толико људи да је поздравни говор одржан у комшилуку, у Галерији Матице српске. Те прве године имала је готово четири хиљаде посетилаца, а за 50 година – око пола милиона. У њој су антологијска дела модерне српске уметности прве половине 20. века. Осим сталне поставке, изложени су и Меморијал уметника – портрети и документарни материјал аутора заступљених у Збирци, и Меморијал Павла Бељанског. Сваког октобра Спомен збирка додељује Награду, престижно признање за најбољи дипломски рад из националне историје уметности. Током године у галерији се одржавају тематске изложбе, студентске и дечје радионице, концерти и промоције.
---------------------------------
Били су заједно и током њене болести. Покушај Павла Бељанског да јој помогне упутивши је на одабране лекаре, у одмаклом стадијуму болести, показао се неуспешан. Последњи сусрет у болници, непосредно пре операције коју није преживела, био је дирљив. По сећању Бељанског, у крајњем преиспитивању сопственог живота, наступио је буран излив осећања усамљене, уплашене уметнице и дубоко га потресао. Новогодишња честитка: „Сретна Нова 1962. год. све добро жели Вам Зора Петровић” и потпис у Књизи утисака приликом посете Спомен-збирци 4. марта 1962. године, њени су последњи записи упућени Павлу Бељанском.
У Спомен-збирци Павла Бељанског има 14 слика Зоре Петровић, исто колико и слика Надежде Петровић, наше најуважаваније сликарке. Зорине слике постављене су као посебна целина. Оба ова детаља довољно речито говоре о степену поштовања које је Павле Бељански осећао према Зори Петровић. Свих тих заједничких година ниједном једно другом нису рекли „ти”.
Аутор:
Соња Ћирић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
