3320 25. 9. 2015.
Вергилије из Рушња
ВРЕМЕ КЛАВИРА
У Другом светском рату ово подавалско село било је једно од првих за бежанију из Београда, као и за набавку хране. У селу се нашла и једна Енглескиња.
ушањ је подавалско село петнаестак километара од Београда, које је 1941. године имало око 2000 становника. Још пре рата домаћини су Београд снабдевали млеком, сиром и другим пољопривредним производима. Када је почео хаос, колона је кренула у другом смеру, од Београда ка подавалским селима. Сваког викенда пола Београда са ранчевима на леђима стизало је ту у покушају да своје драгоцености замене за било какву храну. Сам Рушањ био је довољно удаљен од главног друма, па није био на путу зараћеним војскама. Србија окупирана, Немци вршљају где хоће, па су Рушањци у страху очекивали да неко дође и пороби и њих. У том циљу су са месне канцеларије скинули емајлирану таблу са натписом „Заједница Рушањ, у општини Врачар, у Дунавској бановини, у Краљевини Југославији”, пошто ништа више није постојало, од Краљевине Југославије, па ниже.
Окупатор се упорно није појављивао, па су мештани уместо оригиналне табле које је завршила на неком кокошињцу направили неку даску, офарбали је по пропису, вратили исти текст, а сеоски молер нацртао и двоглавог орла (који је додуше више личио на бело двоглаво пиле), али се Рушањ ипак тим чином претворио у село државу, усред Хитлерове Европе. Немачки војник, који као појединац и није био испуњен неким борбеним жаром, а и није волео да гаца по блату више него што је то неопходно, више је волео да се држи пута, па их у Рушњу није било до краја рата.
У селу је наставио да ради Одбор, претекао из Краљевине, нека врста самоуправе. Владао је закон и ред, више ред него закон, Одбор је решавао све спорове, а у прилог томе говори и податак да у то време ни једна једина кућа у селу није имала браву.
Окупацијски уџбеник
У то и такво село слило се више од 1800 избеглица из Београда, међу њима и Енглескиња Изабел Мери Божић. Рођена у Енглеској 1904. године, завршила је студије старогрчког и латинског језика у Кембриџу, а у току једног путовања у Југославију заљубљује се у овдашњег шумарског инжењера и од 1931. године живи у Београду.
По окупацији, живот у Београду био је могућ, али не и претерано пријатан. Сводио се на сталну потрагу за храном, огревом, обућом, а од 1944. и на савезничка бомбардовања, која су углавном погађала стамбене четврти, породилишта, болнице, али не и војне циљеве. Притиснути немаштином и бомбама, Божићи су одлучили да оду у Рушањ, где су од раније познавали неке сељаке. Ови су их оберучке примили, а за Енглескињу која је живела у Београду то је својеврсни културни шок.
Ипак, убрзо се сродила са сељанкама, а пошто су дуги летњи дани морали нечим да се прекрате, а она није била од неке вајде у пољопривредним пословима, одлучила је да деци у селу држи часове енглеског језика. А да би то чинила, прво је морала да направи какав такав уџбеник. Муж јој је донео гомилу празних меморандума са свог стоваришта дрвета, писаћу машину, и, пуна заноса, Елизабет почиње да куца окупацијски сеоски уџбеник. Посао је полако одмицао. Дешавало се да у откуцане стране сељанка завије кришке сира, па је морала поново да их прекуцава, али је школа енглеског (про)радила.
И то је тако трајало све док једном, неопрезно, није оставила једини примерак уџбеника преко ноћи напољу. Ујутру је затекла само комадиће, а кривац је убрзо нађен: једна свиња која није могла да одоли гомили хартије. Како је свиња била главна ходајућа залиха меса и масти, то што је појела уџбеник није јој узето за зло, па је цео случај некако претекла. Прве хладне дане није. Тако је пропао овај покушај учења страних језика у Рушњу у време окупације.
Иначе, Рушањци нису могли да се похвале као комшије им Жарковци да у готово свакој кући имају клавир. Ови други су из Београда довлачили клавире, концертни клавир је вредео два килограма масти, па су у једном тренутку довели и професорку клавира, руску избеглицу племићког порекла, примили је на стан и казан, а она им је цео рат децу подучавала музицирању. У Рушњу су, ипак, биле модерније кристалне вазе, па није био редак пример да се између два олупана лонца са цвећем нађе и кристална ваза.
Лек за буве
Несрећна Елизабета није одустајала од просвећивања, па је једној снаши, иначе једином писменом чељадету из куће, давала да чита књиге које је успела да са собом понесе из Београда. Највеће одушевљење настало је после читања студије професора Веселина Чајкановића о Вергилију. У студији су били и дуги изводи поезије, која се овој посебно допала, па је чак почела да занемарује обавезе око домаћинства, и по цео дан седи и чита. У село, неколико кућа од њих, у бежанију је дошао и Чајкановић, па је Елизабет његову ваљда највећу обожаватељку обавестила о томе. Она јој је са сузама у очима одговорила:
„Шта, зар је Вергилије ту код нас, у Рушњу?”
Београдска колонија у Рушњу се међу собом није превише дружила, чак су и ту искрсавале класне поделе и разлике од пре рата. Виђале су се госпође које су носиле сунцобран и рукавице на путу до бунара. Али, свима њима највећи непријатељ нису били Немци већ – буве. Тако су се за време организоване наставе енглеског младе београдске даме чешале као луде, а најпосле и требиле од бува. Неки предузимљиви трговац продавао је прашак, који комотно нису морали ни да употребљавају, пошто је био без икаквог ефекта. Сваке ноћи нападало је из неког разлога тачно четрдесет бува, а на питање сељацима како да се реше напасти, добили су одговор да је рад решење: када увече полумртви од умора заспу, могу да их уједају и гризу и аждаје, а не буве, ништа не осећају.
Енглескиња је покушала домаћице да организује и у неку врсту задруге, како би правиле сир и путер уједначеног квалитета. Онда би само једна могла да носи те производе у Београд, а не свака за себе. Наравно, од овога није било ништа, јер су сељанке ипак волеле да одлазе у Београд, да како тако разбију монотонију. Уопште, уз неколико Београђанки које су пре рата завршиле школу за домаћице, давала је савете који су углавном били савршено непримењиви на селу усред рата, али рачунала се добра воља. Искусне сељанке су на њих гледале као на децу, хоће да помогну, али не умеју, па су им давале ситна задужења по систему „На'рани свиње и не дирај ништа!”
Чувари магацина
С друге стране, градске даме биле су забезекнуте када су схватиле да њихови домаћини своју децу хране краставцима и ракијом, али ни једном једином детету ништа није недостајало, осим неког дечака од 12 година који се навадио, па је и сам крао ракију около.
Рат су у Рушњу слабо осећали, Немце никада нису видели, једино би понекад четници с Авале сишли у село на ручак. У таквим околностима дочекали су и долазак партизана. Не са одушевљењем, јер су схватили да је то крај њихове независности. Ниједна друга војска не би могла да буде немарна према њима као што је то била немачка. Сви су завидели неком Италијану који се од 1943. године крио у селу и који је на одласку рекао:
„Не идем Дражиним путем, не идем Титовим путем, идем својим путем кући у Италију!”
Партизани су се више понашали као победници, него као ослободиоци, знали су да реквирирају стоку, да се понашају кабадахијски, па овај став сељака није тешко разумети. На крају су у Рушањ дошли и совјетски војници, који су чували неки магацин заплењених ствари. То су са сељацима мењали за ракију, а кад су испразнили све, отишли су даље, јер нема потребе да се стражари пред празним магацинима.
Елизабет се са својом породицом срећно вратила у Београд, да би 1946. године коначно отишла у Енглеску. Ипак, често је долазила, поготову у Рушањ, а о свему проживљеном за време окупације оставила је књигу „Жене у селу”, објављену у Енглеској већ 1957. године, под псеудонимом Лујза Рајнер. И поред почетног чуђења и неразумевања, овај спис је ипак писан с пуно љубави за сељаке који су је примили као род рођени, када јој је било најтеже.
Аутор:
Немања Баћковић
Илустровао:
Драган Максимовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
