3320 25. 9. 2015.
ВУК КОЈИ ЈЕ ПРОМЕНИО СВЕТ
СТРАШНИ
У јесен 1893. године ловац се обрео у Новом Мексику у лов на последњег великог одметника Дивљег запада. Али, оно што је почело као успутна пустоловина претворило се у вишемесечну борбу која не само да је дотакла срце једног убице-најамника, већ и заувек променила наш однос према природи. 
егово име изазивало је страх и трепет у праскозорје 20. века! Злослутно одјекивало долином Курампо и у мислима преплашених становника Новог Мексика, земље прерија, Апача и чувених Стеновитих планина која се, додуше, мењала сваким хуком локомотиве, али су и даље постојали удаљени делови дивљине које човек није окрњио нити припитомио.Један од јунака наше приче, Ернст Сетон, био је истински заљубљеник у природу и одличан сликар школован у Лондону. Међутим, попут већине савременика, природњака, обичавао је да их, с времена на време, убија и њихове репрезентативне остатке качи на зид.
А Лобо, краљ долине Курампо, није био само огроман и неустрашив вук, за кога су шапутали да има готово натприродне моћи. Био је, надасве, незасит. За само неколико година преко две хиљаде домаћих животиња нашло се у чељустима краља и његових пет поданика. Бројка је могла да буде и знатно већа да пастири, који су га мрзели из дна душе, нису све чинили да му дођу главе. Прво су га јурили ловачким хајкама, потом су му постављали стотине замки, трујући говеда и разбацујући њихове остатке по долини. Узалуд. Легенда о страшном и неухватљивом вуку почела је да узима даха и да кружи по кућама, амбарима, кафанама и црквама. На танкој линији (црвеној) између страха и поштовања.
И онда је у целу причу утрчао Ернст Сетон, као последња нада мештана. Чувен као прекаљени ловац и писац неколико приручника за лов на вукове, често се отворено хвалисао да је један од његових предака убио последњег британског вука. Мештани су му понудили хиљаду долара за Лобову главу, али он им је узвратио да ће доћи из Канаде и за џабе.
Фил на гомили замки
Те јесени 1893. године на малој железничкој станици у долини Курампо била је невиђена гужва. Гласовитог ловца на вукове становници су дочекали бакљама и узвицима „Ура! Ура!” Био је то почетак приче о једном од најневероватнијих ловова у историји.
Први дан лова Ернст Сетон провео је обилазећи Лобову краљевину и тражећи најпогодније место за коначан обрачун. Кад је ноћ почела да се спушта, раседлао је коња и подигао шатор на погодном узвишењу опасаном ветровима и звуцима долине. Потом је сео покрај логорске ватре покушавајући да се усредсреди на оно што је било пред њим, да проникне начин како да савлада звер којој дотад нико ништа није могао. Сетио се, подстакнут причама мештана, како је један чувени тексаски ловочувар – опремљен пушком за слонове, најбољим коњем и чопором великих и опасних паса – дојахао у Курампо и брзо се, пешице, само с ножем у руци и једним искасапљеним псом, вратио откуд је и дошао. Сећао се и два ловца који су окушали своје умеће пре само неколико месеци. Први је веровао да ће га докрајчити једним сасвим новим безмирисним отровом из Француске, док је други ловац, Канађанин, био решен да употреби отров из Италије, благосиљан од стране индијанског врача.
Сетон је с првим зрацима јутра био уверен да зна како ће да савлада Лобоа. И он ће да искористи отров, али другачији од својих претходника. Веровао је да је ту прави уметник. Да би вуковима умањио прилику да осете људски мирис, месо ће прво да исече на танке режњеве користећи рукавице, а затим ће шприцем да убризга најмању могућу дозу отрова. Тако затровано месо ће да разбаца по долини у концентричним круговима, не силазећи с коња како не би оставио трагове човека и предупредио вукове да га примете.
И кад је следећег јутра пошао у обилазак, сигуран да ће наћи бар неколико лешева, имао је шта да види. Лобо је узео мамац, све четири затроване шницле. Али уместо да их поједе, једноставно их је сакупио на гомилу, наслагао једну на другу, а потом на врх оставио свој измет.
„Као да је желео да понизи мој наум”, записао је касније Сетон у свом дневнику.
Подсмех невидљивог
Први неуспех га није поколебао. Жустро је наставио лов, овога пута постављајући на десетине паклених металних замки широм долине. Закопавао их је дубоко у земљу, користећи рукавице, док је своје трагове на површини брисао јеленским крзном. Али вук као да је наставио да му се подсмева. На волшебан начин откривао је замке. Никако није успевао да разуме како му је то успевало, али је успевало. Сваки пут је видео пажљиво откопане замке које су се потом склапале без плена. Као да се однекуд, невидљив, подсмевао свом ловцу.
И тако су се дани претворили у недеље, а ове у месеце. Сетон је често проводио сате шћућурен у неком жбуну или на врху какве увале, посматрајући птице, кртице и бизоне коју су неометано крстарили равницама. Сликао их је, бележио њихове навике, њихову бројност, њихово место и значај за природну равнотежу. Као да му лов на страшног вука понекад уопште више није био важан. Зашто у његовим тадашњим белешкама није постојало место и за Лобоа? Посебно што је његов приручник за лов на вукове у то време био обавезно штиво.
Схватио је да је Лобо, страшни вук, противник достојан поштовања, полако почео да поприма људске особине. Више није био само грозна штеточина која коље без повода, већ животиња вредна дивљења – паметна, упорна и, пре свега, одана својој породици. И Сетон је наједном почео да размишља да више није у стању да убије тог старог вука. Ипак, колико год га поштовао, знао је да има обавезу да заврши започети посао, за који је већ и узео позамашну капару. А ако он то не успе, за њим ће, сасвим сигурно, кренути мноштво других ловаца жељних знаменитог скалпа али и позамашних пара, које су их чекале као награда.
А онда је једног јутра, два месеца од кад се упустио у лов, с коња угледао чудне отиске шапа на ободу оближње баре. Пажљиво је сишао с коња и, нервозно прелазећи прстима преко чела, почео да дозива машту у помоћ. Овде му ништа није било јасно. Први пут је угледао тако испремештане Лобоове трагове. Час су били тамо, час овамо, час на једној страни баре, час на другој. Свуда! Шта се десило?
„Чудно. Да није којим случајем појео отрован мамац?”, помислио је Сетон. „Онда је мртав, ту негде у жбуњу.
Тада је спазио нов низ трагова, који су такође били расути свуда наоколо, а који су неким чудом пратили Лобоове, као у стопу. Чинило се као да се та два различита низа трагова преплићу и спајају, одбијају и привлаче, и понегде сједињују у јединствени.
„Да ли је могуће?”, повикао је Сетон и лупио се у чело. „Имам те! Сад си мој! Имам те, ти заљубљени вуче!.”
Сељани су је звали Бланка јер су од њеног белог крзна (по којем је добила име) светлији били једино врхови Стеновитих планина.
Кобна љубав
Није се било тешко докопати Бланке: неколико мамаца, заседа и један метак били су довољни. Вукови су и иначе мање опрезни током сезоне парења.
Уследила је друга етапа новог Сетоновог плана која је захтевала само мало конопца и мало више стрпљења. Један крај тог конопца завезао је за Бланку а други за седло. Тако је јашући, полако све до своје колибе, Сетон је иза себе остављао препознатљив мирисни траг, траг убијене вучице. Није ни слутио да је заљубљени вук био ту одмах иза њих и да је стигао до његове колибе још прве вечери.
Прво га је, уморног, пробудио ударац који је стигао из правца амбара, тамо где је положио Бланкино беживотно тело. Муњевито је зграбио пушку и излетео напоље, али је Лобо био далеко од домашаја метака.
„Ниједном се није приказао за ова два месеца, а сада се игра сопственим животом не били пронашао своју вољену”, записао је Сетон потом у свом дневнику.
Било је време да се вишемесечна потера оконча. Ловац је одмах сакупио све замке које је имао, укупно сто тридесет, и укопао их око колибе.
Тог 31. јануара 1984, изјутра, све је било завршено. Лоба је нашао ухваћеног у чак четири замке. Сетону је ваљало само да га, тако беспомоћног, докрајчи хицем из пушке. Дуго је, готово непомичан, зурио над њим и није успевао да повуче ороз. Није могао да издржи поглед овог суровог четвороножног одметника, па је пушку вратио у футролу, из џепа извадио фото-апарат и начинио једину Лобову фотографију која је опстала до данашњих дана.
Онда га је зграбио за крзно изнад врата и пажљиво одвукао до колибе, уверен да ће се до следећег јутра опоравити. Вук је остао ћутљив и склупчан, а кад се увече појавио Месец начуљених ушију слушао је дозивање своје дружине. И ниједном им није одговорио. Посматрајући готово нестваран призор с прозора све колибе, Сетон је у дневник оставио писани траг:
„Као орао коме је украдена слобода, као лав коме је одузета снага, као голуб коме је убијена изабраница – све умире од сломљеног срца.”
Рано ујутру нашао је његово непомично згрчено тело. Једино што је могао да учини за њега било је да га положи у шталу поред његове Бланке.
****************************
И тако је окончао стари Лобо, последњи велики одметник Дивљег запада. Али да ли је окончана и његова владавина? Не, то никако. Она је тек почињала.
Јер, прогоњен кривицом и кајањем, Сетон је побацао све своје пушке и осмелио се, што ће се касније испоставити, на најтежи поход свог живота – да из корена промени устаљена мишљења о вуковима и природи уопште.
За непуне две недеље завршио је прву књигу. „Дивље животиње које сам познавао”, била је његов први покушај да ствари врати на своје право место, да себе прикаже као злочинца а Лоба као хероја.
Нико раније није тако писао о једној звери, предатору. Никад пре једна књига о животињама није изазвала толику пометњу у књижарама да су издавачи били приморани да доштампавају серије нових издања а новине да купују издавачка права и преносе делове у наставцима. Та књига је, истина, превише романтизована, улепшана, али је то на неки начин и разумљиво узимајући у обзир кроз каква гвоздена срца је писац желео да прогура своје нове смеле приче о вуковима. У њој је Лобо наставио да тумара пашњацима и неким новим краљевствима као незаустављива стихија, пркосећи непријатељима. Мит је дирнуо срце многих.
Бивши ловац није се зауставио само на тим причама. Наоружан дирљивом књигом и изненадном светском омиљеношћу, али неизмерном тврдоглавошћу, основао је неколико удружења која су охрабривала људе да чешће бораве у природи, и био један од оснивача Младих извиђача Америке. Користећи своје нове везе, укључујући и америчког председника, изборио се за оснивање првих националних паркова...
Аутор:
Дарко Стојановић
Илустровао:
Ивана Милићевић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
