Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна :: Архива

Архива




Цео свет у једном тањиру
РОШТИЉ,


На ватри, жару, у посуди с млеком, из аутомата или без падежа – сваки крај наше планете има сопствена роштиљска правила...

ЦВРЧЕ КОБАСИЦЕ
Нови Зеланд

Шта садржи: кобасице
Назив: Sausage sizzle (кобасице које цврче)
Како се припрема: Новозеланђани обожавају роштиљ, звани барбекју (барбецуе) који се прави од меса или рибе. Међутим, кад се припремају добротворни скупови, пре свега у корист школа, домова за децу, ништа не успева тако добро и намами велики број добротвора, односно званица – као што су кобасице на жару! То је вероватно и најомиљенији роштиљ. Њих служе са белим хлебом, умаком од парадајза, сенфом и обавезним црним луком. Рекло би се да кобасице на жару немају премца када је реч о „роштиљским скуповима”.


„Забавников” ЗОО
ПРАИСТОРИЈСКИ


„Шта је то? Мравојед? Нека врста дивље свиње?” гуркају се радознали посетиоци Београдског зоолошког врта испред кавеза необичних животиња. Наизглед, оне имају тело слично дивљим свињама, узана копита и кратку сурлу коју померају у свим правцима, као да непрестано траже неки укусан залогај. Онда се неко досети да се одмакне и прочита натпис на табли: јужноамерички тапир.

еограђанин који није имао прилику да посети зоолошки врт у иностранству последњи пут је ову животињу могао да види 1987. године. Овог септембра су из мађарског зоолошког врта „Гјор” стигла два брата тапира, док је у том правцу отпутовао један од белих лавова Врта добре наде.
    Археолошка истраживања доказала су да су први тапири ходали Земљом још током еоцена, дакле пре око педесет милиона година. Наука каже и да се њихов изглед није много променио до наших дана, изузев тога што су пратапири били двоструко мањи од данашњих. Од девет врста, колико их је било, преостало је четири, од којих три насељавају Латинску Америку а једна југоисточну Азију. Ови копитари су толико симпатично ружни да врло лако можете да заборавите да се ради о снажним животињама које нису баш увек расположене за дружење.


Вештице некад и сад
ЈЕЗЕРЦЕ, МЕСЕЧЕВО


Осим што се помињу на филму, у књижевним делима епске фантастике и другде, древни пагански култови који се тичу вештичарења, и даље имају следбенике



оћ вештица је прошла. У многим земљама све се одиграло као нека врста шаљиве светковине. Уз бомбоне и друге слаткише, у костимима, с издубљеним бундевама и свећом унутра. Ова врста вечерње или ноћне забаве проширила се светом и захватила и нашу земљу. Потекла је, иначе, од старих Келта и паганских обичаја уочи празника Свих светих западне хришћанске цркве. Обичај се, ипак, претворио у један облик велике светске забаве. Истини за вољу, страх у кости улио је амерички филмски редитељ Џон Карпентер снимивши хорор филм „Ноћ вештица” (1978). Видевши колико је бојазан од вештица велика, филмови су се низали, сејући ужас, али истовремено и привлачећи филмску публику.
   Вероватно је већ свима познато да, поред ових који маскирани траже слаткише и одговарајуће костиме за 31. октобар, и данас постоје вештице и вешци који би заиста то желели да буду. Стога и „делују”, организују се и „раде” током читаве године. И уопште се не шале. Себе називају наследницима жртава лова на вештице, настављачима старог веровања у чијем је седишту култ Дијане, римске богиње лова, касније и Месеца, Аполонове близнакиње, (односно Артемиде, у грчкој митологији). Све су то поштоваоци вике (wicca – Witches International Craft Associaion), модерног вештичарења. Укратко, реч је о људима које неодољиво привлачи (нео)паганизам.


Почеци морнарице без мора
КРИЛИМА




Одмах после ослобођења дела своје територије од Турака у Србији је почела изградња сопствених пловних објеката и регулисање пловних путева. Земља далеко од мора врло је водила рачуна да влада и воденим пространствима.

очетком 19. века ослобођена Србија имала је само нешто мало речног саобраћаја, и то на пограничним рекама: Дунаву, Сави и Дрини. Уз Дунав је углавном доношена со, а низ Дунав су босански бегови на дрвеним бродовима мале носивости продавали суве шљиве, крушке, мед и друге производе које су добијали са својих спахилука. Тада је Дунав представљао опасност за пловидбу. У казанима између Пореча и Оршаве увек је постојала могућност да се лађе разбију о подводно стење или да их вртлози прогутају, нарочито оне мање. Зато су код низводне пловидбе морали да се узимају добри познаваоци Дунава у Ђердапу – лоцеви – који су крманили бродовима, а узводно су лађе вукли коњи, волови и људи.


Hogar



Јесте ли већ чули да




... због непријатних испарења изазваних мирисом сумпора нашу познату Бању Ковиљачу некада су, у шали, звали и Смрдан-бања


Ма шта кажеш


             КИТИМ СЕ ТУЂИМ ПЕРАЈЕМ




Писали сте



РУЖЕ У ТАЊИРУ

Које се цвеће може користити као додатак јелима?

Поздрав од ЉУБИНКЕ
из Крчедина