3320 25. 9. 2015.
„Забавников” ЗОО
ПРАИСТОРИЈСКИ
„Шта је то? Мравојед? Нека врста дивље свиње?” гуркају се радознали посетиоци Београдског зоолошког врта испред кавеза необичних животиња. Наизглед, оне имају тело слично дивљим свињама, узана копита и кратку сурлу коју померају у свим правцима, као да непрестано траже неки укусан залогај. Онда се неко досети да се одмакне и прочита натпис на табли: јужноамерички тапир. 
еограђанин који није имао прилику да посети зоолошки врт у иностранству последњи пут је ову животињу могао да види 1987. године. Овог септембра су из мађарског зоолошког врта „Гјор” стигла два брата тапира, док је у том правцу отпутовао један од белих лавова Врта добре наде. Археолошка истраживања доказала су да су први тапири ходали Земљом још током еоцена, дакле пре око педесет милиона година. Наука каже и да се њихов изглед није много променио до наших дана, изузев тога што су пратапири били двоструко мањи од данашњих. Од девет врста, колико их је било, преостало је четири, од којих три насељавају Латинску Америку а једна југоисточну Азију. Ови копитари су толико симпатично ружни да врло лако можете да заборавите да се ради о снажним животињама које нису баш увек расположене за дружење.
Срећом, два новопечена Београђанина, која још увек немају имена, велике су мазе. Они који имају привилегију да неко време проведу с њима брзо ће добити пријатељску понуду и позив на чешкање, када се ова невероватна бића извале на леђа очекујући одговарајућу нежност и указујући безгранично поверење. Ако се, пак, задесите у шумама Малезије или негде на Андима, не трудите се превише. Тапири су стидљиви и не излажу се радо додиру с људима, али их исто тако не узнемиравају. Међутим, иако биљојед, уколико се осети угрожено, одрасли тапир ће кренути у жесток напад. Чак ни најспретнији јагуар, природни непријатељ тапира, неће се усудити да крене на крупнијег представника ове врсте, већ ће радије одабрати ситније и слабије јединке.
Сурла као кашика
Насупрот томе што их неупућени пореде са свињама, тапири су заправо далеки рођаци коња, носорога и слона. Док на предњим копитима имају по четири прста, на задњим имају по три, са јастучићима и таквим сплетом мишића који им омогућава да се лако крећу по меком тлу, попут блата или муља. То је још једна занимљива ствар везана за наше јунаке – тапири никако не воле опасне, неистражене путеве. Добро памте области којима се крећу и труде се да увек иду познатим, утабаним стазама. Насупрот томе, када се ради о хедонизму, тапири су прави гурмани. Жеља за нечим слатким, коју ми људи обично правдамо изговором „пао ми је шећер”, на језику тапира значи потрагу са сласном воћком.
Њихов изоштрени њух довешће их до циља, али ће му у савладавању свих врста гурманлука помоћи зуби који су снажни и прилагођени тако да могу добро да самељу све посластице на које се један тапир намерачи. У замену за тако изоштрен њух, чуло вида је остављено по страни. Моћ коју имају њихове сићушне очи сразмерна је њиховој величини – оне чак и људском оку изгледају замагљено, а ни самим власницима нису од превелике користи.
С кратким ногама, висине око сто двадесет сентиметара и ваљкастим торзом који подсећа на буре, тапир не делује као виспрена и брза животиња. Ипак, изненадили бисте се колико је то „буре” чврсто и мишићаво. Из тог разлога ове незграпне праисторијске животиње добри су пливачи. Штавише, уживају у купању. Наши тапири ће током зиме бити у затвореном кавезу, у близини жирафа, док ће их на пролеће чекати спремна оаза са базеном у коме ће моћи да уживају на „тапирски” начин. Осим што им вода прија из потребе за уживањем, тапири на овај начин сарађују са ситним рибама које их чисте од паразита док се они расхлађују и хране меканим воденим биљкама. У току дана поједу четрдесетак килограма хране, што је довољно да се задовоље потребе овог биљоједа који тежи између сто педесет и четри стотине килограма, у зависности од пола и врсте.
На својој уској глави тапир има пар ситних смеђих очију и мале заобљене уши чији су врхови бели код свих врста. Међутим, оно што ћемо прво приметити (ако изоставимо мио поглед) јесте необична, издужена њушка која се завршава кратком сурлом. Овај нос основно је оружје преживљавања сваког тапира. Лишен костију, тапиров нос се окреће у свим правцима и може да нањуши сваки нови обед или опасност. Притом му служи и као кашика – тапири често користе сурлу како би устима привукли ситно лишће или бобице. Овај издужени нос омогућава им и да дуго остану под водом или зароне на дно – након што удахну ваздух, тапири „умотају” сурлу тако да запуше ноздрве и онемогуће води да им продре у дисајне канале. Повезаност ове врсте са водом је од посебног значаја: иако ови копитари изгледају свакако, само не као водене животиње – када су у опасности, или се осећају угрожено, спас ће увек потражити трком ка оближњој води, била то река или само мочвара.
Шиштаве серенаде
Грабљивци попут јагуара, тигра и алигатора важе за највећег природног непријатеља које је тапир икада стекао. Као одбрана од месождера служи им дебела и јака кожа врата која може да успори продирање зуба у месо. Ипак, природа није имала много користи од обезбеђивања оваквог штита. С обзиром на угроженост свих врста тапира, долазимо до закључка да му највећа опасност ипак прети од човека. Уништавање његовог природног станишта, као и криволов којим се појединци баве у потрази за скупоценом кожом и крзном тапира, опасно су угрозили будућност једне од ретких животињских врста коју је време очувало тако дуго. Занимљиво је да је највећи број фосила откривен на месту где живих тапира одавно нема – на Флориди. Тапирус цопеи насељавао је ову област пре око милион и по година и верује се да се током тог периода полако селио на југ, где су га наследиле друге врсте. „Најмлађа” северноамеричка врста тапира, Тапирус вероенсис, нестала је с лица Земље пре око једанаест хиљада година.
У поређењу с другим сисарима, човек не зна много о овом праисторијском бићу. Иако се верује да је свој данашњи облик добио још пре двадесет миленијума, дан-данас нисмо сигурни да ли су тапири моногамна врста. Њихов породични живот научницима је загонетка.
Зна се да младунче, које је иначе пругасто кад дође на свет, да би по одрастању попримило физичке одлике своје врсте, мајка из безбедносних разлога првих неколико недеља крије у жбуњу и плитким рововима. Управо је то намена пруга којима су украшена новорођенчад. Када научи све лекције преживљавања, млади тапир одлази да живи свој живот. Ово је врста самотњака, мада је примећено да понекад живе и у малим групама. Међутим, када се нађу у заробљеништву, необични копитари умеју да усвоје нови образац понашања.
У зоолошком врту у Сан Дијегу су мужјак и женка, родитељи неколико младунаца различитих узраста, у потпуности поделили своје родитељске обавезе – подједнако су се бавили васпитавањем подмлатка и понашали се попут праве породице. Ипак, мужјаци-„цимери” неће имати стрпљења једни за друге, посебно ако је у близини женка. Како су нам рекли у Врту добре наде, наша два тапира, иако један још није сасвим стасао, не би били у оваквој љубави да се међу њима нађе једна припадница лепшег пола. У том случају дошло би до страшног супарништва, а за љубав би се надметали и шиштањем и звиждањем, серенадом коју ова бића користе када су заводнички расположена.
За под јастук
О овим чудесним животињама чуло се и у древном Јапану. Иако им Земља излазећег сунца није природно станиште, свако дете које је у њој расло зна о тапиру много више него просечан Европљанин. Разлог томе је значајна улога коју тапир има у јапанском народном предању и баштини. Уместо вила и вештица, ова животиња је, са неком чаробном одликом, стотинама година испраћала мале Јапанце у земљу снова. У једном илустрованом рукопису из седамнаестог века описан је створ са очима носорога, шапама тигра, сурлом слона и репом вола, застрашујућег изгледа али благе нарави. Јапанско име овог митског бића исто је као и данашње име тапира – баку.
Веровало се да баку бди над сневачима и прождире њихове ноћне море, штитећи их од злих духова. И сам баку је нека врста духа, иако га је традиција начинила амајлијом и заштитником уснулих, а популарна култура чак и јунаком цртаних филмова. Баку се појављује чак и у познатом аниме-серијалу, „Дигимони”, под именом Бакумон или Тапирмон. Када га не гледају како се на екрану бори против зликоваца, многа деца пред спавање испод јастука стављају малу играчку или фигурицу тапира, за сваки случај, не би ли се одбранила од нежељених ноћних мора. Они модернији се чак опредељују за јастуке у облику тапира или постељину с мотивима ове носате животиње. Посебна пажња поклања се ноћи између првог и другог јануара. Уколико те ноћи лепо сањамо, верује се да ће цела година пред нама бити лепа. А шта ће побољшати шансе за леп сан ако не један мали баку под јастуком?
Ипак, нису тапири увек тако пристојни и љубазни. Вероватно не постоји животиња чијим се навикама „у тоалету” људска врста више „одушевљава”. Пре свега, важно је знати – тапир чак и малу нужду врши уназад. Притом, садржину испаљује и до три метра раздаљине. Зато, чувајте се када решите да посетите наше нове суграђане! Као што каже натпис на кавезу тапира зоолошког врта у Белизеу, „Пажња! Уринарна опасност!”
Аутор:
Вања Млађеновић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
