3320 25. 9. 2015.
Вештице некад и сад
ЈЕЗЕРЦЕ, МЕСЕЧЕВО
Осим што се помињу на филму, у књижевним делима епске фантастике и другде, древни пагански култови који се тичу вештичарења, и даље имају следбенике
оћ вештица је прошла. У многим земљама све се одиграло као нека врста шаљиве светковине. Уз бомбоне и друге слаткише, у костимима, с издубљеним бундевама и свећом унутра. Ова врста вечерње или ноћне забаве проширила се светом и захватила и нашу земљу. Потекла је, иначе, од старих Келта и паганских обичаја уочи празника Свих светих западне хришћанске цркве. Обичај се, ипак, претворио у један облик велике светске забаве. Истини за вољу, страх у кости улио је амерички филмски редитељ Џон Карпентер снимивши хорор филм „Ноћ вештица” (1978). Видевши колико је бојазан од вештица велика, филмови су се низали, сејући ужас, али истовремено и привлачећи филмску публику. Вероватно је већ свима познато да, поред ових који маскирани траже слаткише и одговарајуће костиме за 31. октобар, и данас постоје вештице и вешци који би заиста то желели да буду. Стога и „делују”, организују се и „раде” током читаве године. И уопште се не шале. Себе називају наследницима жртава лова на вештице, настављачима старог веровања у чијем је седишту култ Дијане, римске богиње лова, касније и Месеца, Аполонове близнакиње, (односно Артемиде, у грчкој митологији). Све су то поштоваоци вике (wicca – Witches International Craft Associaion), модерног вештичарења. Укратко, реч је о људима које неодољиво привлачи (нео)паганизам.
Према неким подацима, вика има један до два милиона следбеника. Највише их је у англосаксонским земљама. Британски историчар Роналд Хатон, професор Универзитета у Бристолу, у књизи посвећеној новим облицима паганских веровања, наводи податак о 250 хиљада чланова вике – само у Великој Британији.
С колена на колено
Шта раде модерне вештице? Вегетеријанке су, читају будућност из карата за тарот, користе вештичје штапиће, пентаграм, славе мену пуног Месеца и будуће вештице и вешце подвргавају иницијацијама. Иначе, постоје три ступња иницијације: два су јавна а трећи – тајни. Према писању италијанског научнопопуларног магазина „Фокус”, данашње вештице настоје да преузму „стари посао”, а то је онај који и даље живи као део баштине у одређеној средини. Ево и примера. У настојању да се дође до приближног броја италијанских припадника вике, искрсло је име тосканске вештице Маргерите (или Мадалене) Талени која је осамдесетих година 19. века америчком антропологу Чарлсу Годфрију Лиленду (1824–1903) оставила драгоцена сведочанства о својој „вештини”. Лиланд је, наиме, својевремено боравио у Емилији Ромањи и Тоскани где је трагао за вештицама. Од Маргерите је добио рукопис који је потом штампао 1899. године под насловом „Јеванђеље вештица”. Ово штиво у петнаест поглавља може да се сматра основом вере следбеника вике.
Између осталог, Лиленд је записао:
„Италијанска вештица у највећем броју случајева долази из породице у којој се та вештина усавршавала и преносила с колена на колено. Нема сумње, постоје случајеви где породично вештичарење задире у средњи век, можда чак потиче из античког Рима или етрурског раздобља.”
У „Јеванђељу вештица” постоји део у којем се објашњава како је богиња Дијана на Земљу послала митску јунакињу, младу Арадију како би научила људе, а посебно сиромашне и робове, вештини вештичарења. То је практични део у којем се указује како се скидају и стављају уроци, изговарају чаробне формуле и припремају чаробни напици. Све зарад успеха у љубави и послу, али и за добро здравље. Тако су наводно настали и талисмани – предмети који штите и доносе срећу ономе ко их носи. У спису је потанко објашњено како их ваља направити. Разна упутства се нижу, све до својеврсног „менија” за сабат – вештичје окупљање.
Да је црква уочила вештичарење у славу Дијане и Месеца да га није одобравала сведоче и рани судски процеси вештицама. На пример, Пјерини Бугатис и Сибили Зани које су спаљене на ломачи у Милану 1370. године. Инквизитору су обе жене причале о ноћним окупљањима, углавном четвртком. Предводница је била извесна Госпођа од Игре. Она је наводно уместо стопала имала козје папке. Лице јој је било женско – чак врло привлачно – као и тело. Умела је јасно да види будућност и показивала је вештину, тачније праву уметност магије. Још нешто је Госпођа од Игре умела: да угинуле животиње врати у живот. Присуствовала је редовно састанцима у природи. Некада су се окупљања вештица претварала у пијанке, некада у праве баханалије.
Бела и црна магија
Дакле, корени вештичарења сежу далеко, до паганских времена. И историчар Карло Гинзбург, професор универзитета у Лондону, а затим и у САД (Принстон, Харвард, Јејл, Лос Анђелес) посебно се бавио вештицама из Фурланије, тачније њиховим супарницама, особама које су браниле села од злих вештичјих работа. Ни њих инквизитори нису штедели. Било је јасно и зашто. Плашили су људе: ишле би од села до села, као у полусну, тврдећи да лако могу да се преобрате у животиње и тако одбране домаћинства од вештица и вештаца. Наиме, вештице ни у та давна времена нису сматране само видаркама, већ, пре свега, снагама зла. Ако би ипак победили они који су се борили против вештица, и приноси би били добри – и жетва и берба. Многи љути борци против вештица који су се једнако бавили чаробњаштвом били су хришћански верници. Њихово верско опредељење било је нешто између потпуног паганства и хришћанске посвећености.
-------------------Фрулашеви
рогови
Према легенди, Пан, бог стада и пастира, рођен је у Аркадији на брду Килени. Он је од самог рођења имао груб и неугледан лик, па га је мајка, чим га је угледала, оставила. Потом су га пронашле нимфе и одгајиле. Он има рогове, браду и кукаст нос, а ноге и стопала налик козјим. Пан живи истим животом као и пастири чији је заштитник. Воли музику и игру, и свира сирингу, фрулу и лиру. Познаје и вештину прорицања којој га је научио Аполон. Зна такође који лекови помажу којим болестима. А лечење и прорицање су две вештине којима су вештице наводно владале.
------------------------------------------
Разуме се, црква их је прогањала, будући да су се и они бавили магијом, ма како образложење гласило. То је оно што ће се касније раздвојити као такозвана бела и црна магија. У готово свим културама у којима је забележено деловање вештаца и вештица помиње се да су они могли да чине и добро и зло. Зависно од потребе, а понекад и по личном избору.
Све до 14. века чаробњаштво и вештичарење нису били забрањени. Као да је све било препуштено слободној вољи. Ствари су се изгледа промениле с прогонима Јевреја и првим суђењима за јерес. Лов на вештице почео је у 15. и 16. веку. Вештица је постала ђаволско биће. Ђаволов слуга. Чаробњаци су стали на страну супротну цркви. Паганска веровања требало је да устукну пред црквеним учењима То се, међутим, није у потпуности догодило у карипском архипелагу, па ни у Јужној Америци, где су хаићански вуду, кубанска сантерија или бразилска умбанда и даље опстајали раме уз раме са хришћанским свецима. Европске вештице оптужене су да су опседнуте ђаволом.
А онда је Џералд Б. Гарднер 1954. године објавио књигу „Вештичарење”, објашњавајући да је некада припадао секти која се у Енглеској бавила вештичарењем. Попут Чарлса Лиланда, и он је прикупио формуле, легенде и обичаје које су забележиле локалне вештице. А веровање се заснива на поштовању мајке богиње и шумског рогатог бога Пана. Чињеница да је имао рогове подстакла је хришћанске вернике да се одрекну Пана, па је тако овај постао ђаволски симбол. Ђаво и вештице били су, по мишљењу инквизитора, – као рођена браћа и сестре. Гарднер је потом одлучио да напише својеврсни „водич” за вику у којем су забележени главни обреди.
Како данас изгледају вика заједнице? На челу су свештеник и свештеница. Сабати су тренуци свеопштег задовољства. Обично су посвећени игри, а игра прехришћанском (паганском) култу плодности. Наравно, све се одиграва у природи јер само природа може да допринесе осећању слободе. Симболи које употребљавају су пехар (женски симбол), атаме – обредни нож који је заправо симбол фалуса – пентаграм, прутић, штап, метла, бубањ и ватра. Једно од основних начела вике јесте одбацивање свих закона који ограничавају слободу људског понашања. Уместо тога, омогућено је задовољење жеља и личних потреба, али, ради једне врсте личног усавршавања. Постоји само једно ограничење: не чинити ништа нажао другоме. Божанство може да буде и мушко и женско, а може да се „појави” и у некој особи.
------------------------------------------------
Хуго Прат у занимљивом друштву
Сећајући се свог детињства у Венецији, Хуго Прат, славни италијански стрипаџија и писац, тврац Корта Малтезеа, тврди да су на њега пресудно утицале мајка и тетке, иначе јеврејског порекла. Оне су му на известан начин отвориле врата езотерије и увеле га у свет гледања у карте и прорицања будућности, премда га нису водиле у синагогу, нити у било коју другу богомољу. Али, славили су све јудејске и хришћанске празнике. Пратову мајку сматрали су породичном вештицом, будући да је поред посла маникирке гледала у карте и бавила се разним враџбинама. То је чинила безазлено и весело, чиста срца, не мислећи да некоме наноси бол, сећа се Прат у књизи „,Жеља да се буде бескористан”, објављеној и на нашем језику.
-------------------------------------------------------
У Италији је једно од најомиљенијих места за окупљање неопаганских присталица језеро Неми крај Рима. Морфологија читаве области подсећа на женске облине, приметила је једна глумица приликом гостовања са позоришном трупом. Осим тога, на језеру Неми постоје рушевине старог храма посвећеног богињи Дијани. То је знак за модерне вештице и вешце да се окупљају баш ту и наставе (не)прекинуту паганску традицију. Славе природу под Месечевим сјајем, сећајући се како су то некада слободно чинили њихови далеки преци. Језеро Неми, Lacus Nemorensis zvalo se i Speculum Dianae – Дијанино огледало. Јер, у његовим водама огледа се месечина.
Аутор:
O. M. - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
