3320 25. 9. 2015.
Ма шта кажеш
КИТИМ СЕ ТУЂИМ ПЕРАЈЕМ
У Манили већ неколико месеци постоји Филипинска пливачка академија за сирене. У њу се уписују девојчице, девојке, жене, али могу и мушкарци ако баш желе да се увуку у посебно одело и да ноге „заробе” у велико пераје направљено од плексигласа и гуме. Инструктори наглашавају да сирене симболишу лепоту, разиграност, али и вештину савладавања морских дубина, односно у случају Академије у главном граду Филипина – водених пространстава великих базена.
Иако су сви свесни да ће се, по два сата колико траје дневна обука, препустити лику из света маште и бајки, још је важније, додају инструктори, да сви заинтересовани овладавају вештином пливања и роњења управљајући великим перајем, уместо ногама. И да науче правилно да дишу под водом, без маске. Академију, по цени од четрдесет долара месечно, углавном уписују млади и, без обзира на то што је отворена и за младиће, за сад су чланови само припаднице нежнијег пола. Знају оне да им Академија не нуди могућност да преко ноћи постану сирене, али свеједно им је драго што се накратко уживе у тај лик и осећају се важно. Као, како наглашава деветогодишња Лин, мала сирена из истоименог Дизнијевог филма.
ПАЗИ НА ШОЉИЦУКакве шољице највише волите? Беле? Можда је ипак боље ако су боје ваниле или наранџасте. Под условом да волите топлу чоколаду. Ако је тако, избегавајте беле, плаве, љубичасте шоље. Зелене, ни случајно! Јер, топла чоколада најукуснија је када се пије из наранџасте или шољице боље крема од ваниле... То нам открива научни рад објављен у часопису „Journal of Sensory Studies”.
Као што може да се наслути, одређеном броју добровољаца дато је да окусе топлу чоколаду с циљем да укажу какав је укус напитка. Из неког разлога – за сада се не зна ког – чини се да је укус (исте) топле чоколаде постајао некако бољи у наранџастим шољицама, као у оним жућкастим. Већ одавно је познато да укус појединих јела у значајној мери зависи од мириса и боја. Али да зависи од боје посуде... Оглед као што је овај служи да би се закључило како мозак прерађује податке које му дају чула.
ХОДАЈ ПО (ВЕШТАЧКОЈ) ТРАВИ!
Ходати стално по трави! Чак и у стану!? То би баш био леп осећај. Само пре три године чинило се да је то сасвим суманута замисао. Када је модни креатор Ијок Квон у Њујорку изложио своје природне папуче, са бусењем траве, сви су мислили да је полудео. Лепо су изгледале те папуче, трава је заиста била зелена, али се са комадима земље уместо ђона – тешко ходало. У продаји су се ове године појавиле јапанке са вештачком травом као дном папуче. Могу чак да се наруче и путем интернета. Коштају 29 долара. Купци су задовољни. Кажу да иако знају да је трава вештачка имају осећај као да заиста ходају по травнатој ливади! ЗЛАТО ЈЕ СВЕ ШТО СИЈАУправа хотела „Бурџ Ал Араб” у Дубаију непрекидно смишља нове начине да оправда рекламу: „једини хотел на свету са седам звездица”. Недавно су с поносом представили јединствени iPad који је, као што се и види на фотографији, „умотан” у двадесетчетворокаратно злато. Њега гости добијају на коришћење док бораве у „Бурџ Ал Арабу”, служи им као виртуелни водич и помаже да сазнају све о хотелу, његовим погодностима, понуди ресторана, кафеа, продавница, теретана. Тако, рецимо, одмах прочитају да у хотелу постоји ресторан у подводном акваријуму или тениски терен на врху зграде, вероватно и највиши на свету.
До сада је у хотелу већ могао да се набави златан iPhone 5 или златан Блекбери Q10. Наравно, кад напушта „Бурџ Ал Араб”, гост мора да врати златни iPad, осим ако му се много не допадне и одлучи да га купи по цени од десет хиљада долара. Чинило би се као неразумна цена кад се не би знало да се цене соба у овом хотелу у Уједињеним Арапским Емиратима крећу од деветсто осамдесет пет па до дванаест хиљада долара за ноћ. Онда се десет хиљада долара чини као сасвим разумна цена.
НАЈЗАД ЧАРАПЕ!
Тек ове године руски војници изборили су се за право да носе чарапе, односно сокне испод тешких и грубих војничких чизама. А то уопште није мала ствар! Одлука министра одбране, с циљем да унапреди оружане снаге, означава напуштање дугогодишњег обичаја руских војника. Наиме, још од 16. века војници су, како би заштитили стопала од мраза и повреда, користили комаде платна од памука. Понекад и од вуне. Комади су били широки око 35 центиметара. Њима су веома пажљиво обмотавали стопала. Војници су пролазили кроз посебну обуку како би научили на који се начин платно правилно увија око стопала, још пре него би научили како се користи пушка.
ШТА ЋЕ МИ ЧЕТКИЦА КАД ИМАМ ОЧИ?
Аргентинац Леандро Гранато посебно је обдарен. Још као дечак открио је везу између свог носа и очију – ако довољно јако удахне, може да натера сузе да потеку. Када му овај трик више није био потребан у сврхе дечјих смицалица, решио је да своју способност искористи на необичан начин. Како се млади Леандро интересовао за уметност, пало му је на памет да ушмркне одређену количину разблажене боје из тубе и покуша да је избаци кроз сузне канале. То се и догодило – низ његове образе потекле су обојене сузе. Две године касније двадесетседмогодишњи уметник развио је технику „штрцања” ових боја кроз очи и то – у правцу платна. Слике чије платно уметник додирује тек када треба да остави свој потпис данас се продају за око хиљаду и по фунти. „Моја породица је у почетку мислила да сам луд. Данас, ја издржавам већину њих, и то својом уметношћу за коју су говорили да је бизарна и непотребна”, каже иновативни Аргентинац. Овај момак редовно одлази на лекарске контроле, које не проналазе да овакво бављење сликарством лоше утиче на његово здравље.
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
