Замислите да је ово што држите у рукама (лоше) копирано, да сте га добили поштом или пазарили на неком концерту. То би био фанзин!
У блаженопочившој СФРЈ никада није постојала неки велики обичај онога што се на Истоку називало самиздат, а на Западу фанзин ( енг. фан – љубитељ, поштовалац, зине скраћено од магазине). У друштву где је штампа била надзирана, поједини дисиденти одважили би се да покушају са самиздатима, као што је био часопис „Часовник”, али су такви покушаји сасецани у корену.
Тада се догодио панк. Од средине седамдесетих, с појавом панка, на Западу је дошло до наглог бујања фанзина. Као што је музика имала само један циљ, да пренесе поруку, тако су и фанзини одлично послужили као средство комуникације. Осим на самом почетку, када су панкери пунили ступце сензационалистичке штампе, панк групама је приступ медијима углавном био до крајности сужен, па није било друге него да покрећу сопствена гласила. Иако ту нико није измислио ништа ново, фанзини су убрзо почели да се везују за панк покрет, исто као и чизме мартинке. Неки од најчувенијих енглеских панк фанзина били су Сниффин’ глуе, Ýхите стуфф, Трасх 77, Лондон’с оутраге.