Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Архива


Још пре него што ће 1499. године бити штампан роман о Полифиловој љубавној бици у сну, једна од најлепших књига ренесансе, знало се да пишчево име мора да остане тајна...


Могло би се рећи да се једнако као и на истини, овај свет заснива и на тајнама. Осим сазнања да постоји толико тога што никада нећемо сазнати ни спознати, ту је и та неодољива привлачност тајновитог:
„Гледај са искром у оку читав свет око себе, будући да ће највеће тајне остати скривене на најнеочекиванијим местима”, написао је познати писац Роалд Дал. И заиста, с искром у очима, многи већ вековима посматрају и покушавају да растумаче књигу која, упркос бројним тумачењима, остаје – тајна. Али, на почетку приче о том необичном роману, објављеном крајем 15. века, било би добро да се подсетимо шта је то алегорија.
Замислите да је ово што држите у рукама (лоше) копирано, да сте га добили поштом или пазарили на неком концерту. То би био фанзин!

У блаженопочившој СФРЈ никада није постојала неки велики обичај онога што се на Истоку називало самиздат, а на Западу фанзин ( енг. фан – љубитељ, поштовалац, зине скраћено од магазине). У друштву где је штампа била надзирана, поједини дисиденти одважили би се да покушају са самиздатима, као што је био часопис „Часовник”, али су такви покушаји сасецани у корену.
Тада се догодио панк. Од средине седамдесетих, с појавом панка, на Западу је дошло до наглог бујања фанзина. Као што је музика имала само један циљ, да пренесе поруку, тако су и фанзини одлично послужили као средство комуникације. Осим на самом почетку, када су панкери пунили ступце сензационалистичке штампе, панк групама је приступ медијима углавном био до крајности сужен, па није било друге него да покрећу сопствена гласила. Иако ту нико није измислио ништа ново, фанзини су убрзо почели да се везују за панк покрет, исто као и чизме мартинке. Неки од најчувенијих енглеских панк фанзина били су Сниффин’ глуе, Ýхите стуфф, Трасх 77, Лондон’с оутраге.
Дугогодишњи затвореник Анри Шарјер прославио се аутобиографском књигом у којој је до најситнијих појединости описао вишегодишње робијање и бекства из злогласне кажњеничке колоније у Француској Гијани


Овог лета (29. јула) навршило се тачно четрдесет година откако је, у једној болници у Мадриду, умро Анри Шарјер. Овај необичан човек подлегао је раку грла у 67. години, а светску славу стекао је четири године раније, када су му објављени узбудљиви мемоарски записи о робијашким данима и бекству из доживотног затвора. Насловљени су по његовом надимку „Папијон” (француски назив за лептира који му је био истетовиран на грудима).
Поједини професори успели су да уђу у историју и легенду. При том су знали да већ бркате матуранте за казну отерају у ћошак, због неспремности на часу „изрибају” члана краљевске породице или да, уместо за катедром, студента испитају за кафанским столом!


Београдски „великошколци” имали су част да им, у другој половини 19. века, на Великој школи (насталој од Лицеја по одлуци кнеза Михаила 1863. године), у раскошном Капетан Мишином здању, предају знамените личности попут Ђуре Даничића (1825–1882), Јосифа Панчића (1814–1888), Милана Кујунџића

... бол је део нашег одбрамбеног механизма против повреда, без њега бисмо могли да гурнемо прсте у кипућу воду и да не осетимо да нам кожа гори .

... неке класичне композиције постале су познате широј јавности захваљујући филмовима, попут музике Рихарда Вагнера у Кјубриковој „Одисеји у свемиру 2001” или Вагнерове музике у Кополином филму „Апокалипса данас” и „Меланхолији” Ларса фон Трира .

СВЕ СЕ МОЖЕ КАД СЕ ХОЋЕ

ЛЕГЕНДЕ О ОДЈЕКУ
Чула сам да реч ехо прате неке легенде. Можеш ли да их укратко препричаш?
МАРИНА
Младеновац