Славни професори старог Београда

Поједини професори успели су да уђу у историју и легенду. При том су знали да већ бркате матуранте за казну отерају у ћошак, због неспремности на часу „изрибају” члана краљевске породице или да, уместо за катедром, студента испитају за кафанским столом!


Београдски „великошколци” имали су част да им, у другој половини 19. века, на Великој школи (насталој од Лицеја по одлуци кнеза Михаила 1863. године), у раскошном Капетан Мишином здању, предају знамените личности попут Ђуре Даничића (1825–1882), Јосифа Панчића (1814–1888), Милана Кујунџића Абердара (1842–1893), Глигорија Гиге Гершића (1842–1918) и других. Као један од најомиљенијих професора истицао се Јосиф Панчић, који је предавао „природне науке” – зоологију, ботанику, минералогију и агрономију, и који је студенте током лета водио на екскурзије по Србији. Док су заједно освајали планинске врхове и проучавали биљни и животињски свет, он је открио оморику, а они лепоте своје земље! Иначе, часови овог професора толико су се прочули да су их посећивали и лекари (Панчић је завршио и медицину), правници, официри, техничари, богослови...
У исто време док су слушали одлична предавања, описана као „живи огањ који не пали, не сагорева, него осветљује и загрева”, студенти су морали да поштују веома строга правила, чије кршење је подразумевало чак и затворску казну! По школском закону из 1868. године, морали су да се уљудно понашају и без поговора слушају надређене, да не носе чибуке, луле и пиштоље, не узимају опојна пића, не изостају са наставе... Рецимо, за шест неоправданих часова добијали су један дан „иза роштиља”. Такође нису смели да посећују балове и забаве, нити да се одају картању, коцкању, лову и (пољском) скитању. Ипак, неки великошколци сматрали су да је забрањено воће најслађе, па су под окриљем ноћи одлазили у тајне пустоловине, уверени да њихови „чувари” увелико спавају. А онда су следила изненађења! Рецимо, један студент који се до девет ујутру „закартао” код „Гранда”, срео је за карташким столом професора Глигорија Гигу Гершића, који га је на лицу места испитао из римског права, оценио тројком и затражио да наставе игру!
Иначе, о Глигорију Гиги Гершићу, који је важио за најбољег говорника у Србији 19. века, кружиле су и друге необичне приче. На пример, када га је краљ Александар Обреновић као правног саветника једном задржавао на ручку, упорно и тврдоглаво одбијао је да остане, да би на крају објаснио како га код куће чекају пуњене тиквице, његово омиљено јело. Краљ је одмах наредио да један жандарм са дворским колима оде до Гершићеве супруге и донесе „драгоцену” шерпу. Прича се по вароши проширила невероватном брзином, а неки су додавали да је професор сигурно и на двору, као и у школи, тражио да се сва врата и прозори позатварају, како га због промаје не би „ухватио цуг”.


Мангуп до мангупа

Крајем 19. века из Прве мушке београдске гимназије право у легенду ушао је професор немачког језика Коста Вујић (1829–1909). Овај умерени боем и стари нежења није се раздвајао од свог шешира, без обзира на то што је током шетње морао сваки час да га подиже с главе, због сусрета с бројним познаницима. Узвик „Шешир на видику!” често се чуо на вратима учионице, а ђаци су се тада освртали да провере да ли је прозор поред катедре затворен или не. Радовали су се ако би професор, уместо на даску прозора, свој заштитни знак случајно бацио на травњак или крошњу дрвета. Знали су да ће тада уследити подухват спасавања, који је могао да им „поједе” читав час!
Своју последњу генерацију матураната професор Вујић називао је „суви мангупи”. Међутим, појединцима је умео да закључи оцену пет плус, упркос противљењу наставничког већа, јер су по показаном знању то и заслуживали. Међу његовим ученицима били су Михаило Петровић Алас (1868–1943), Јован Цвијић (1865–1927), Милорад Митровић (1824–1901), Војислав Илић (1860–1904) и други – будући интелектуални врх Србије. Професор их је на часу у исто време грдио и хвалио, чак и „проклињао” речима: „Дабогда постао академик, па морао сваку своју реч да вагаш!” С друге стране, пред директором је увек стајао у њихову одбрану, како због разних несташлука, тако и због чувених демонстрација у позоришту. Да би му се одужили „мангупи” су спевали песмицу, коју су изводили у хору, уз пратњу Мике Аласа на виолини: „Причи овој нема спора, гимназија откад поста, није било професора, као што јесте Вујић Коста”.
На замерке директора да је исувише попустљив према „својим” матурантима, опевани професор одговарао је да се поноси што „генерацију која дораста Европи” није спутао и што је подстицао да мисли. „Србија ће са њима прећи границе”, тврдио је и у тој процени се није преварио!
На пример, као научници светског гласа истакли су се математичар Михаило Петровић Алас и географ и геолог Јован Цвијић, који су и сами постали професори на Београдском универзитету. Данас на вољеног разредног старешину и његове ђаке подсећају књиге и филмови, као и стабла дрвећа која су заједничким снагама посадили у Београду – кестенови на Теразијама и јабланови у Улици кнеза Милоша. Корачајући хладом тог дрвећа могу да се прате стазе којима је славни Коста Вујић, као члан „гурманске партије”, обилазио бројне кафане.

Дериште од шездесет лета

Међутим, неки други професори веома су се занимали за праву политику и често су због тога трпели озбиљне последице. На пример, професор Алекса Аца Станојевић (који се потписивао као проф. Аца и тако добио надимак) отеран је у превремену пензију и поново примљен у службу, а затим је премештен у Лесковац и опет враћен у Београд. И све то због своје верности социјално-политичком учењу Светозара Марковића! Када је послат у Француску, да проучава педагошке методе, толико га је очарала та земља да је по повратку у домовину само о њој причао. Уз природне науке, које је предавао у гимназији, с много љубави и умећа преводио је француску књижевност. Убрзо је његов надимак „Профаца” добио наставак „Француз преведен на српски”. Отмен, дотеран, елегантан и љубазан, није се због тога љутио, напротив! У исправност свог мишљења о француско-српском пријатељству уверио се после Првог светског рата, када је са супругом одвео српску сирочад у Француску, а дирљив дочек са цвећем, музиком и поклонима памтио је читавог живота.
Међутим, један други професор, који се такође бавио политиком, доказивао се на много ратоборнији начин. Милорад Павловић (1865–1957), звани „Миле Крпа”, знао је да због непослушности „изриба” министарску и „дворску” децу, па чак и понеком матуранту да залепи „васпитни” шамар! Тако је на једном часу изгрдио принца Павла, јер није знао датум неке Карађорђеве битке и, уз оцену два, недовољан, послао га на место. Када је позван код краља Петра да објасни шта се догодило, самоуверено је изјавио: „Предак је морао да крвари за земљу, а његов потомак се није потрудио да запамти датум”. На изненађење свих краљ му је одобрио да настави с истим начином рада и „тесањем” младог Карађорђевића.
Док је похађао учитељску школу, Милорад Павловић је по тадашњем програму морао да се обучи и за неки занат. Како је завршио за обућара, из разоноде је поправљао ципеле себи и пријатељима боемима, због чега је добио надимак „Миле Крпа”. Занат му је једном приликом помогао и у новинарском послу: успео је да као „шуца” уђе у Босну и од народа сазна праву истину како се живи под аустроугарском влашћу. Године 1899. у Београду је објавио књигу са бројним чињеницама, за коју се говорило да је претходница „Јазавца пред судом” Петра Кочића, Младе Босне и атентата Гаврила Принципа.
Иначе, професор „Миле крпа” живео је деведесет две године и чинило се да га у Београду сви знају. Дуго се препричавала анегдота како је његова мајка казала доктору Стојимировићу: „Да наредиш оном мом дериштету Милету да не иде без иберцигера, да се не прехлади.” А „дериште” је тада имало пуних шездесет година! Изгледа да је професор ту особину брижљивости наследио од мајке, јер се према пријатељу и колеги Стевану Сремцу, кога је примио „на стан”, понашао као према неком недораслом ђачету. Не чуди што је славни писац на вест да је примљен у Академију наука спевао стихове: „Што је тако тужан академик Сремац, жали што је академик, а не академац!”

Беле вране

„Учење књиге” дуго се у Србији везивало за мушку децу: сматрало се да девојчице своју судбину треба да реше у одређено време, браком који уговоре проводаџије. Чак се говорило да писменост може и да шкоди, јер шта ако „женскиње” почне да пише љубавна писма мушкарцима или чита романе и препусти се фантазирању? Гласови Доситеја Обрадовића и Јована Стерије Поповића о „потреби и ползи девојачких школа” дочекивани су са сумњом, иако се знало да су некада у оквиру манастирских и дворских школа постојале сличне делатности. Само понека девојчица „шверцовала се” и образовала уз дечаке, а тек 1846. године почела је да ради основна школа за женску децу у Београду (пре ње у Параћину 1845. године!) Ради вишег „воспитанија” неки имућнији родитељи упућивали су кћерке у интернате Беча и Париза (на пример, Капетан Мишине кћерке ишле су у чувени париски завод Сакр-кер) или у приватне школе, најчешће у Вршцу и Темишвару.
А онда су се кнез Михаило Обреновић, министар просвете Коста Цукић и његов помоћник Љубомир П. Ненадовић (Чика Љуба) договорили да у Београду оснују Вишу женску школу и одговоран посао управнице повере деветнаестогодишњој Катарини Ђорђевић. Школа је отворена 26. септембра 1863. године, упркос противљењу Државног савета. У скупштини се расправљало о последицама школовања девојака, уз речи: „У једној руци књига, у другој плетиво, то не може бити, оне нису матере него ђиђе!” Међутим, свет се питао ко је млада госпођица која је храбро, без икаквог искуства, стала на чело једне установе, сличне онима које постоје у „просвећеној Јевропи”?
Катарина Ђорђевић, касније госпођа Миловук (1844–1913), рођена је у Новом Саду 1844. године у породици „из прека”, а одрастала је у Београду. После школовања у Русији, где је завршила Николајевску гимназију и на универзитету у Одеси 1861. године положила педагошки испит, као „еманципована женска” вратила се у домовину и спремно преузела задатак који јој је понуђен. Наредних тридесет година као чувена „Миловуковица” водила је школу с много успеха и бесплатно предавала француски језик. Примењивала је строго оцењивање и војничку дисциплину: забрањивала је ученицама да дижу грају, носе фризуре „као кокете”, праве дугове и без пратње родитеља иду на забаве, али им је допуштала да учествују на приредбама, уче правила лепог понашања и одевања, иду на излете... Добар глас далеко се чуо, па су јој родитељи из читаве Србије (некада и из Бугарске) слали своје кћерке на „рихтовање”. За око двадесет година број одељења се са једног увећао на шест!
Омиљености школе веома је доприносила и краљица Наталија, која је додељивала стипендије и радо присуствовала часовима и испитима. Опште одушевљење изазивало је њених шест лакеја из пратње, који су –одевени у црвене ливреје, с белим перикама и у белим рукавицама – доносили корпе пуне бомбона и других поклона. Код „страшне Миловуковице”’ ишколовале су се наше прве интелектуалке: глумица Зорка Тодосић (18645–1936), песникиња Даница Марковић (1879–1932), сликарка Надежда Петровић (1873–1915) (која је у истој школи касније предавала цртање)... Та одважна жена отварала је радничке школе по читавој Србији, учествовала у оснивању женског друштва и часописа „Домаћица”, борила се да жене добију право гласа... И на крају је стекла надимак „женски министар”!

Језици и кување

Још једна „бела врана” појавила се у патријархалном друштву Србије, са циљем да „изобрази” девојке. Госпођица Љубица Сладојевић се, са наставничким искуством стеченим у Паризу, Енглеској и Америци, вратила у Београд и деведесетих година 19. века основала „Виши завод за васпитање девојака”. Предавала је француски и енглески језик, а пошто је своје штићенице желела да оспособи и за вођење домаћинства, дошколовала се и за неколико заната. Када је уобичајеним часовима додала практичну наставу из кројења, шивења и хигијене, изазвала је критике гувернанти запослених у београдским породицама, како није отмена и како се другачије ради у иностранству. Зато је одлучила да обиђе све женске заводе и о њима напише пуну истину!
У брошури издатој 1898. године навела је да се у Вршцу, Оравици и Темишвару настава изводи на мађарском језику, да се српске девојке васпитавају у католичком духу, да чистоћа није задовољавајућа... Како родитељи плаћају скупу школарину док им кћерке „умно гладују”. О заводу у Темишвару записала је:
„Па то је дечји Сибир! Човек мора да црвени од срамоте кад види нередовно и ништавно васпитање које даје та кућа нашим Српкињама! Калуђерице формално заглупљују нашу децу...”
У опису завода из Менцигена, Минхена и Париза није давала толике замерке, али је истицала да нису примерени српском духу, до кога треба држати „да нам се деца не однароде”. На крају је позвала гувернанте да покажу своје дипломе и са ликовањем доказала како многе од њих имају завршену само основну школу. Свој идеал „практичне жене” описала је у књизи из 1900. године „Домаће газдинство”, где је истакла како је подједнако важно знати језике и кувати, водити разговор и шити, музицирати и прати рубље, разумети се у право и месити торте... У свом дугом веку задовољно је гледала нова поколења девојака које у жељи за „ослобођењем” нису упале у замку да „испусте кућу из руку”.
На крају треба рећи да су у овој причи наведена само нека имена са списка славних професора старог Београда. Иако су се као личности веома разликовали, сви су имали и заједничке особине: своје ученике подстицали су да уче и напредују, али и да слободно размишљају. При том нису одустајали од умереног „тренирања строгоће”, тврдили су да се младе биљке могу исправити само благим притиском, док се у супротном могу поломити или остати криве .