Како је Лептир досањао слободу

Дугогодишњи затвореник Анри Шарјер прославио се аутобиографском књигом у којој је до најситнијих појединости описао вишегодишње робијање и бекства из злогласне кажњеничке колоније у Француској Гијани


Овог лета (29. јула) навршило се тачно четрдесет година откако је, у једној болници у Мадриду, умро Анри Шарјер. Овај необичан човек подлегао је раку грла у 67. години, а светску славу стекао је четири године раније, када су му објављени узбудљиви мемоарски записи о робијашким данима и бекству из доживотног затвора. Насловљени су по његовом надимку „Папијон” (француски назив за лептира који му је био истетовиран на грудима).
Рођен у учитељској породици 16. новембра 1906. године, у месту Сент Етјен де Лигдар у у јужнофранцуском департману Ардеш, Анри је имао две старије сестре, Хелен и Ивон. Рано су остали без мајке и млади Шарјер је већ као седамнаестогодишњак добровољно ступио у француску ратну морнарицу. После две године службе, отишао је у Париз, оженио се и добио кћерку. У „Граду светлости” упознао се с људима из подземља јер се и сам бавио ситним криминалом.

На острву голубова

Анри Шарјер ухапшен је 7. априла 1930. године под сумњом да је две недеље раније, на Монмартру, хицем из ватреног оружја убио подводача Ролана Леграна, званог Мали Ролан. Иако му прошлост није била беспрекорна, упорно је одбијао било какву умешаност у тај злочин. На поновљеном судском претресу, 16. октобра 1931. године у Паризу, ипак је проглашен кривим и драконски кажњен осудом на доживотну робију с десетогодишњим принудним радом.
После краћег боравка у централном затвору у Кану, Анри је 1933. године, са осталим осуђеницима на тешку робију, бродом послат на издржавање казне затвора у злогласној кажњеничкој колонији у Француској Гијани. Само неколико месеци по доласку у казнионицу Сен Лоран ди Марони, Шарјер је извео своје прво бекство.
Према опису из „Папијона”, он је, са двојицом другова, Клузиоом и Матиретом, 28. новембра 1933. године чамцем побегао низ реку Марони која је омеђивала њихов кажњенички логор. Ношени матицом велике реке они су у чамцу, прибављеном од робијаша оболелих од губе и изолованих на Острву голубова, стигли до вода Атлантског океана и упутили се ка северозападу.
На острву Тринидад, уз које су пристали после неколико дана, нису морали да стрепе да ће бити ухапшени и враћени у Гијану, али су према пропису британских колонијалних власти ту могли да остану најдуже три недеље. Слично је касније било и на Курасау, острву под холандском управом. На крају их је недостатак ветра у једрима њихове мале барке зауставио недалеко од обала Колумбије и пресудно допринео да се, после пређених 2.900 километара, поново нађу иза браве.

Међу ајкулама

У затвору у најближем колумбијском у граду Риоачи, Лептир се, ради бекства, удружио с једним домаћим робијашем. Када су се нашли на слободи, растали су се после неколико дана. Колумбијац је отишао својим путем, а Шарјер је се ускоро нашао на венецуеланском полуострву Гвахири где су га пријатељски дочекали припадници индијанског племена истог имена.
У овом малом земаљском рају Анри је провео пуних седам месеци, све време окружен љубављу две сестре и пажњом њихових рођака, доброћудних ловаца на бисере. На крају је у њему ипак победила жеља да се врати у цивилизацију и освети се главним кривцима за своје, незаслужено, страдање.
Напустивши тешка срца идиличан живот с Индијанцима, Шарјер се упутио на запад и ускоро био ухапшен и смештен у затвор у колумбијском граду Санта Марти. Одатле је, нешто касније, пребачен у апсану у граду Баранкиљи, где се неочекивано срео са својим другарима Клузиоом и Матиретом. После више неуспелих покушаја бекства из овог затвора, Анри и његова два друга су 1934. године бродом враћени у гијански казамат.
Лептир, Клузио и Матирет су због бекства осуђени на казну двогодишњег самовања у тами и гробној тишини казнионице, међу робијашима познате под називом „ждерачица људи”. Налазила се на малом острву Сен Жозеф које је, уз Краљевско и Ђавоље острво (где су такође биле робијашнице), чинило Острва спаса удаљена десетак километара од обале Француске Гијане.
По изласку из самице, 26. јула 1936. године, Лептир је пребачен на Краљевско острво. Но, ни ту не мирује и убрзо почиње да спрема ново бекство. Овај план му је пропао када је један од робијаша открио и потом чуварима пријавио да Анри у потаји прави чамац. Шарјер је после неколико дана ножем убио цинкароша и за то био кажњен с осам година самице у „ждерачици људи”.
На своју срећу, одатле је пуштен после само осамнаест месеци и враћен на Краљевско острво. Управа казнионице му је тај уступак учинила зато што је једног дана, док је с осталим робијашима чекао на купање, ризиковао сопствени живот скоком у море пуно ајкула да би спасао девојчицу Лизету кћи тамошњег чувара.

Сплав од кокосових ораха

Када је избио Други светски рат, колонијална власт у Гијани подржала је издајнички, вишијевски режим маршала Петена у Француској. То је условило да се сваки покушај бекства у кажњеничкој колонији кажњава смрћу. Свестан ове опасности, а не одустајући од намере да побегне, Шарјер је почео да глуми лудило и тако доспео у азил за неурачунљиве на Краљевском острву.
Тамошњи Лептиров покушај бекства са једним штићеником азила на сплаву од два плехана бурета је пропао. Огромни таласи су једне ноћи без звезда разбили бурад о стене острва, Анри се једва спасао, док се његов ортак удавио. Како је тај њихов неуспели подухват остао неоткривен, Шарјер се провукао без казне. Ускоро је, као „излечен”, отпуштен из луднице и на сопствени захтев пребачен на Ђавоље острво.
На овом најмањем и најсевернијем од три Острва спаса, чије обале стално запљускују таласи и шибају ветрови па се бекство сматрало немогућим, Анри је једног дана открио мали залив увучен испод стеновитог гребена. Ту је запазио да је тек сваки седми талас довољно велики да, после одбијања од обале, на отворено море однесе оно што се нашло у води. Када је ово доказао џаковима напуњеним кокосовим орасима, био је спреман за своје најчувеније и најуспешније бекство.
Тај одлучујући тренутак једне недељне вечери 1941. године, када се са својим другаром Силвеном, на сплавовима направљеним од кокосових ораха, нашао у мору, Шарјер је у „Папијону” овако описао:
„Бацио сам се делић секунде пре свог другара, који ми се одмах придружује... Чанг нам маше белом крпом са Драјфусове клупе, на коју се брзо попео. Има добрих пет минута како смо прошли опасно место где се таласи стварају и одакле крећу према Ђавољем острву. Они који нас односе много су дужи, готово се и не пене и толико су правилни да пловимо без поскакивања и без опасности да се преврнемо...”

Свиња против живог песка

Шарјер и Силвен су тако, сваки на свом сплаву, пловили четири дана и три ноћи, хранећи се једино месом кокосових ораха које су понели са собом. Када су се најзад приближили копну, Силвен је направио кобну грешку, прерано напустивши свој сплав. Ту, у муљевитом плићаку, њега је брзо прогутао живи песак.
Лептир је стрпљиво сачекао да таласи његов сплав избаце на чврсто тле, а онда потражио Кинеза званог Куик-Куик. На тог човека чудног имена Анрија је упутио његов брат Чанг који је Силвену и њему помогао приликом бекства с Ђавољег острва. Куик-Куик је уз помоћ своје дресиране свиње, која је непогрешиво избегавала живи песак, извео Шарјера из мочварног подручја да би потом, заједно са њим и још једним Кинезом, чамцем побегао у Џорџтаун, у Британској Гвајани.
Иако је ту могао да остане и живи као слободан човек, Лептир је једног дана, са још четири другара, у великом чамцу пребегао у Венецуелу. Тамо је стигао 3. јула 1944. године и одмах био ухапшен. Наредних годину дана провео је у тамници Елдорадо где се са затвореницима поступало веома сурово. На слободи се поново нашао 18. октобра 1945. године, када је у тој земљи извршен државни удар.
После сталног настањивања у Венецуели, Анри Шарјер се 1952. године упознао и оженио Ритом, пореклом из Тангера у Мароку. Њих двоје су прво имали ресторан у Маракаибу, а потом у Каракасу. О свему томе, као и животу пре робијања, Шарјер је опширно писао у својој другој књизи „Банко” .