Време гласила за свој грош

Замислите да је ово што држите у рукама (лоше) копирано, да сте га добили поштом или пазарили на неком концерту. То би био фанзин!

У блаженопочившој СФРЈ никада није постојала неки велики обичај онога што се на Истоку називало самиздат, а на Западу фанзин ( енг. фан – љубитељ, поштовалац, зине скраћено од магазине). У друштву где је штампа била надзирана, поједини дисиденти одважили би се да покушају са самиздатима, као што је био часопис „Часовник”, али су такви покушаји сасецани у корену.
Тада се догодио панк. Од средине седамдесетих, с појавом панка, на Западу је дошло до наглог бујања фанзина. Као што је музика имала само један циљ, да пренесе поруку, тако су и фанзини одлично послужили као средство комуникације. Осим на самом почетку, када су панкери пунили ступце сензационалистичке штампе, панк групама је приступ медијима углавном био до крајности сужен, па није било друге него да покрећу сопствена гласила. Иако ту нико није измислио ништа ново, фанзини су убрзо почели да се везују за панк покрет, исто као и чизме мартинке. Неки од најчувенијих енглеских панк фанзина били су Сниффин’ глуе, Ýхите стуфф, Трасх 77, Лондон’с оутраге.

То је уметност?

Није прошло много времена пре него што се нешто слично појавило и на овим просторима. Већ почетком осамдесетих година, надахнути огромним бројем страних издања, овдашњи прегаоци почињу с објављивањем. Неки од првих наслова били су „Урбана герила”, „Панк”, „Без наслова” (сви из Београда), „Индиго”, „Аутопсиа” (Рума), „Кретен”, „Квазимодо” (Панчево). Поред многих техничких проблема, недостатака машина за фото-копирање, најгоре је било што на покретање тамо неких приватних новина власт није гледала баш благонаклоно, поготово после искустава са дисидентским самиздатима, тако да се тим работама бавила и народна милиција.
Чувена анегдота говори управо о томе: када је код једног од првих овдашњих фанзинаша при претресу нађен читав свежањ тек ископираних примерака, дотични аутор је почео да виче: „То је уметност! То је уметност!”. Уметност или не, није га спасло ислеђивања, као ни многе друге, посебно после нешто касније исфабриковане „наципанк афере”, када су панкери, онако групно, оптужени за пропагирање нацизма. Колико год то сулудо звучало и било далеко од истине, фанзини су постали јако занимљиво штиво за све полицијске установе. Ипак, убрзо су схватили да држава има пречих брига од панкера и њихових гласила, чији тираж тешко да је прелазио двоцифрен број. Ова генерација српских фанзинаша убрзо (углавном) силази са сцене, и долази до малог затишја.
У следећем таласу јавили су се нешто технички савршенији Контрола, „Глас Југославије”, „Одговор” (Београд), „Крик осамдесетих” (Крагујевац), „Пркосно ударнички”, „Ван контроле” (Нови Сад) и многи други. За разлику од првог таласа, овде је уочљивији уплив осталих видова алтернативне уметности, као што су сликарство, мејл арт и тако даље.
Од 1985. до 1989. почињу да излазе фанзини „Пхантом” и „У мојим очима” (Крагујевац), „Пунк процесс” (из кога ће касније настати „Бољи живот”, један од најбољих фанзина икада, на овим просторима) из Новог Сада, „24 часа” и „Шкарт” из Београда, „Слобода говора” (Суботица). Отприлике у то време, у подавалском предграђу Београда Белом Потоку почиње да излази фанзин „Метал”, који после 25. броја мења име у „Опрем добро! ”, а Васа Радовановић звани Брка до данас успева да га одржи. Осамдесет и нешто бројева, рекорд не само ових простора.

Могу и ја!

Пред сам крај осамдесетих јавља се огроман број нових наслова, у Београду „АА”, „БодÚ анд Соул”, „011/93 зине”, „Ребелс”, „Фаст ФорÞард”, у Новом Саду њих десетак, да поменемо „ЦлоцкÞорк” Нови Сад, „Маднесс”, „ Шуљев забавник”, а слично је било у многим другим градовима. Тада је дошло и до пуцања по политичкој линији, на левичарске и десничарске фанзине, што је на до тада јединственој панк сцени била новост, док је на Западу тако било малтене од самог почетка.
У деведесетим фанзинашка сцена у Србији расте до невероватних размера, а за разлику од дотадашњег обичаја, по којој су фанзини углавном излазили у већим градовима, смештени су углавном у унутрашњости, па су се чак запатили и у сеоском окружењу. Неки од активнијих тих година су били „Ýитхоут а Реасон”, „Ин Úоур фаце, „Бела шљива”, „Лет’с сее Þхат Úоу гиве”, „Београде, добро јутро” (Београд), „Дан трифида” (Младеновац), „Три другара” (Нови Сад), „Ћао, ћао” (Ужице), „Плуг” (Косјерић), „Хард то тхе цоре” (Лучани, познати по томе што иако варошица од неколико хиљада људи имају неколико фанзина), као и стварно огроман број других наслова, од Хоргоша, преко Свилајнца и Великог Орашја, до Штрпца.
Све то траје негде до 2000. године, када књига буквално спада на два-три слова. Као и у многим другим областима, интернет је постао извор свих могућих података, па фанзин губи сврху. Као што скидање МП3 дискографија гаси потрагу за плочама, тако и блогови и форуми преузимају некадашњу улогу фанзина.
А сада нешто потпуно другачије, како би рекли пајтоновци. Како настаје фанзин, односно, како је некада све то изгледало? Јер, исто као што је свако могао да се ухвати инструмената и прави музику, тако је свако могао да прави фанзин.
Обично све почиње тако што млађахном панкеру/ скинхеду/ коровцу / металцу/ додати-по-жељи чудном игром судбине шака падне нека чудна ископирана новина. Гле чуда, унутра пише о групама које њега занимају, теме су му блиске, а све је пуно разних адреса. Онда дохвати оловку, напише писмо (да, писмо, не мејл) некоме на другом крају државе, чију је рецензију фанзина управо прочитао, добије други фанзин, у њему открије друге групе и фанзине и тако редом. После неколико помно избистрених фанзина, млађахном и самим тим пуном ентузијазма и воље да мења свет падне на памет мисао: „Чекај, кад могу ови ово да праве, могу ваљда и ја?” Онда се опет хвата оне оловке, па пише на адресе које је запазио испод силних интервјуа са бендовима, а за које му до тада није било баш најјасније чему служе.
Некако су увек постојали бендови који су одговарали на сва добијена писма и питања, па су се у добром делу фанзина вртели мање-више исти интервјуи. Нешто дужим мотањем по такозваној „сцени” упознавали су се разни нови људи, па се долазило и до неких бендова који нису били претерано ревносни у одговарању на писма.

Сердари и војводе

Други обавезни део сваког фанзина су рецензије концерата, издања, других фанзина. Тај део углавном сви највише воле, пошто су интервјуи углавном били стереотипни и предвидиви. А дешавало се и да бендови на питање дугачко неколико редова одговоре са: „Да!”.
Извештаја са концерата било је разних, од свирки у месним заједницама за ужу породицу и пријатеље, на којима је обично долазило до сваког могућег проблема, до извештаја са великих фестивала, на који би се неким чудом увукао и неки мало познат, а близак бенд. Занимљиви су били и извештаји путовања и дружења по целој земљи, са све спавањем по кућама. Данас ово делује нестварно, сва та путовања, углавном возом, виђања са људима са којима се познајеш преко писама, спавање у станици у Лапову у три ујутру, када се зна да људе углавном мрзи да се помере изван своје општине.
Рецензије музике и фанзина су следеће. До музике се долазило тешко, куповином (ређе), снимањем (чешће), а бендови су слали своје снимке на оцењивање. Онда заинтересовани наруче касету, много ређе плочу, и ствар и подаци круже. Слично је било и са рецензијама фанзина, с тим што је то углавном радило по принципу „ја тебе сердаре, ти мене војводо”, сви су се међусобно хвалили. Мада, лоших фанзина једва да је и било. Важан део су били и немузички текстови, на све могуће и замисливе теме, од вегетаријанства и убијања бикова у Шпанији, преко историјских и политичких тема и дилема, до ванземаљаца.

Краткотрајно

Када је све то написано и спремно, прелази се на технички део. Креће потрага за писаћом машином (рачунари су још били мисаона именица) по кући, комшилуку, породици. Када се дотична нађе, следи чувено куцање са два прста. Ко није имао среће у потрази, сетио се да има руке, а и писмен је, па се све то преписивало, често не баш читко. Текст се затим сече, умањује на уређају за фото-копирање како би заузео што мање места, лепи на неку подлогу, најчешће стрип, колажира са фотографијама, разним исечцима, да би све то и на око било занимљиво. Затим следи главна невоља, потрага за јефтином фотокопирницом. То није било нимало једноставно, будући да су неки власници истих одбијали или дизали цене због копирања слика, тамних површина и сличног, па су се налазиле фотокопирнице по неким чудним и забаченим крајевима, близу студентских домова. А када један фанзинаш нађе неку повољну, врло брзо се то разгласи, и пола Србије копира на истом месту. Опет, веза. Бивало је и примерака штампаних на шапирографу, па чак и умножаваних индиго папиром.
Онда се свеже ископирани фанзини мењају за друге, продају за суму која је ретко када прелазила цену копирања, јер новац никада није био покретач. Штавише, аутори су углавном и губили новац на томе. Слало се и у иностранство, и оданде су стизали фанзини, мада ни данас није баш најјасније шта је Финац имао од српског фанзина, нити Србин од, рецимо, јапанског, а било је и тога. Све лепо и идеално, а једина невоља била је што је та прича углавном кратко трајала, па се већина гасила већ после неколико бројева.
Како год било, људи су се из петних жила трудили да оставе неки траг. А у панку им је то успевало, а и подразумевало се .