Нека тајна остане тајна

Још пре него што ће 1499. године бити штампан роман о Полифиловој љубавној бици у сну, једна од најлепших књига ренесансе, знало се да пишчево име мора да остане тајна...


Могло би се рећи да се једнако као и на истини, овај свет заснива и на тајнама. Осим сазнања да постоји толико тога што никада нећемо сазнати ни спознати, ту је и та неодољива привлачност тајновитог:
„Гледај са искром у оку читав свет око себе, будући да ће највеће тајне остати скривене на најнеочекиванијим местима”, написао је познати писац Роалд Дал. И заиста, с искром у очима, многи већ вековима посматрају и покушавају да растумаче књигу која, упркос бројним тумачењима, остаје – тајна. Али, на почетку приче о том необичном роману, објављеном крајем 15. века, било би добро да се подсетимо шта је то алегорија.
Сликовито објашњавање појмова и мисли, једноставно речено – сликовит говор, то је алегорија. Алегорисати, значи и изражавати мисли на завијен начин. Кажемо једно, а мислимо нешто друго! А такав сликовит говор пружа неисцрпан број могућности за тумачење изреченог или написаног, извор и праву ризницу симбола. Уосталом, потиче од грчке речи која значи друго говорити.

Симбол(и) лавиринта

Дакле, овде је реч о алегоријском роману први пут објављеном 1499. године у Венецији. „ХÚпнеротомацхиа Полипхили” назив је дела незнаног писца. Наслов би могао да се преведе као „Полифилова љубавна битка у сну”. Издање Алда Пиа Мануција (1449–1515), венецијанског издавача и најврснијег штампара свог времена и првог издавача у модерном смилу речи, красе и 172 отиска, древне графичке технике дубореза. Ни што се тог ликовног дела романа тиче, нисмо на тлу које је чврсто. Не може се с тачношћу рећи ко је аутор дрвореза. Андреа Мантења? Или Бенедето Бордон? Или неко трећи?
Извесно је да је Алдо Мануци био славан: као штампар унео је бројне и важне новотарије. Укратко, „ХÚпнеротомацхиа Полипхили” представља штампарско ремек-дело у којем су илустрације и текст повезани у савршеном складу. Дело изузетне ликовне лепоте. Премда нисмо сигурни ко је, осим издавача, за то заслужан.
Заиста, ко ли је пре више од пет стотина година писао о љубавној борби у сну? Неки чак мисле да је то учинио сам штампар, Алдо Мануцио. Други верују да је писац био чудесни Леон Батиста Алберти (1404–1472), архитекта, писац, математичар, филозоф, лингвиста, шифрант, музичар и археолог. Он је био прави представник ренесансе и несумњиви стручњак за тајне. Трећи, пак, сматрају да је писац романа филозоф Ђовани Пико дела Мирандола (1463–1494), иначе добар познавалац кабале, што није небитно за читаву причу... А неки су уверени да је такав један лавиринт симбола могао да смисли само Лоренцо Величанствени (1449–1492), владар Фиренце, мецена и песник, симбол фирентинске ренесансе. А лавиринт је, како је много година доцније приметио аргентински писац Хорхе Луис Борхес, најочитији симбол човековог осећања изгубљенсоти.
Међутим, акростих самог текста који лако може да се прочита ако се повеже 38 слова с почетка поглавља романа, могао би да наговести да је писац „Полифилове љубавне борбе у сну” – Франческо Колона (1433–1527), фратар доминиканац из венецијанског манастира Свети Јован и Павле. Акростих каже: „Фра Франческо жестоко љубљаше Полију...” Да ли је то заиста био фратар или истоимени Франческо Колона, господар Палестрине? Јасно је само једно: од самог почетка, још пре него што је књига штампана, знало се да писац књиге мора да остане скривен.
Роман је, дакле, повест о својеврсној љубавној бици коју главни јунак Полифил води у сну. Пут ка љубави је заправо пут ка иницијацији (обредно увођење у свет одраслих) који је описан кроз потрагу за вољеном госпом. Роман је опис унутрашнејг преображаја који доноси сан о јединој правој љубави, платонској љубави. Чести осврти на божанства античког Рима одређују овај роман као пагански. И ето разлога због којег је име правог писца требало да остане под велом тајне како би био поштеђен осуде црквених власти.

Украс и путоказ

И језик којим је роман написан представља лавиринт за себе. Врло је сложен и тежак. Мешавина је народног (тосканског) језика и латинског, а препун грчких речи, али и хебрејских и арапских, присутних и у илустрацијама. Ту су и египатски хијероглифи! Али, што је такође врло занимљиво, нису изворни, већ само подсећају на хијероглифе! Као да је писац намерно хтео да измисли нови језик. У сваком случају, учини га што теже разумљивим. Као неку врсту укрштенице различитих језика, култура и њихових симбола.
Многи преводиоци покушавали су још од времена ренесансе да преведу роман „ХÚпнеротомацхиа Полипхили”, али им то није полазило за руком. Занимљиво је да је први целовит превод на енглески језик сачинио музиколог Џослин Годвин, иначе стручњак за паганску музику! Књигу је пре тога на италијански језик превео Марко Ариани. Италијански теолог и књижевни критичар Ђовани Поци дошао је до закључка како је писац свакако био доминикански просјачки брат – Франческо Колона. Његово мишљење није општеприхваћено.
Радња се збива 1467. године и доноси опис пустоловина младића Полифила (у преводу са грчког – „љубитеља многих ствари”). Он тумара кроз крајолик из сна тражећи вољену Полију (такође, од грчког – „многе ствари”).
Роман тајанственог писца, у време када је настао, био је веома тражен, а данас се сматра једном од најлепших инкунабула ренесансе. Инкунабуле су, иначе, веома ретки и вредни примерци књига штампаних пре 16. века. Илустрације служе као савршен украс и путоказ кроз шуму симбола: графике приказују места и ликове које Полифил среће у сну. Многи се слажу да су илустрације бољи део овог драгоценог издања, речитије од самих речи.
Веома је занимљиво да је „ХÚпнеротомацхиа Полипхили” била једна од најомиљенијих књига швајцарског психоаналитичара Карла Густава Јунга. И текст, а посебно илустрације, били су, по његвм мишљењу, претеча његове теорије о архетиповима.
На који начин незнани писац говори о иницијацији и путу до љубави? Да ли она доиста постоји?

Искушењем до одрастања

За почетак, требало би знати да Полифил пати од несанице. Не може да заспи, јер се његова вољена Полија удаљила од њега. Да ли је читалац заиста сигуран да јунак стварно не спава? Није! Полифил одлази у прашуму у којој се губи... А шума је храм природе. Ту среће змајеве, вукове, девојке, види величанствене грађевине. Опседнут мишљу да је све ипак ноћна мора, покушава да нађе пут и изађе на чистину, да побегне, али – пада у сан! Из тог сна буди се у другом сну. То је нови сан унутар претходног сна. У том сну две виле воде га до вилинске краљице. Оне ће га замолити да искаже своју љубав према Полији. Полифил то сместа чини. Виле га потом одводе даље све док се не нађу испред троја врата. Три је иначе симбол савршенства – реда у космосу, чулима доступна слика божанства. По Аристотелу, „три садржи све могуће димензије”, а према Питагори – три изражава почетак, средину и крај...
На Полифилу је да изабере која ће врата отворити. Одабира трећа и ту открива љубљену девојку која га чека. Виле ће га затим одвести до храма где би требало да буде одржан веридбени обред. Дуж пута пролазе поред пет различитих поворки (петица најчешће симболизује самог човека) које славе заједницу заљубљеног пара. Затим Полифил и Полија одлазе на грчко острво Китеру.
Китера је прича за себе. Херодот је писао како су Феничани управо на овом острву обожавали богињу Афродиту. Јер, Китера је њено острво. Богиња љубави рођена је ту, из морске пене. Барку за пловидбу Полифилу и Полији припрема сам Купидон! Римски бог љубави. На острву срећу још једну поворку која пева о њиховој љубави. Прича се прекида. Убацује се други глас, Полијин глас. Она из свог угла описује њихову љубав. Затим Полифил поново преузима нит приче: приповеда како га Полија одбацује, међутим, Купидон јој се јавља у сну и указује како би било боље да се врати Полифилу који још једном губи свест пред њеним ногама. Полија га враћа у живот (или свест?) уз помоћ пољупца. Богиња љубави благосиља њихову љубав и вереници су најзад уједињени.
Међутим, када Полифил пожели да напослетку загрли своју Полију, она једноставно испари! Нестане...
И шта ће се онда догодити? Полифил ће се пробудити!
Тема пута који води до инцијације честа је у књижевности, али и у езотерији (тајним наукама). Иницијација је присутна у многим културама. Свако ко није дошао до спознаје или зрелости, треба да издржи одређено искушење да би био прихваћен као одрастао. И у бајкама је овај модел често примењен – и у „Црвенкапи”, баш као и „Пинокију”!
Сумњи нема да је ова својеврсна енциклопедија митова и скривених симбола, расправа о лепоти, љубави, музици, архитектури, храни, балету, зоологији и чему све још, надахнула многе писце и многобројне сликаре. Између осталог, енглеске илустраторе с краја 19. века. Али и београдску сликарку Биљану Ђурђевић. За њу је шума коју сања Полифил – јунак књиге која је опчињава већ читав низ година – приказ њеног унутрашњег света. За изложбу „Тамна је шума” одржану у Београду 2012. године, добила је престижно домаће ликовно признање, „Политикину” награду из Фонда Владислав Рибникар.