Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Архива




У 19. веку, када се подразумевало да жене седе код куће, кувају, перу и шију, а на улицу излазе у пратњи, две храбре Енглескиње одважиле су се да пропутују „дивље” крајеве Балкана. Нису ни слутиле колико ће им та пустоловина променити судбину и колико ће утицати на животе других људи

Одважне викторијанске госпођице: Аделина Паулина Ирби и Џорџина Мјур Макензи

ада су госпођице Џорџина Мјур Макензи (1833–1874) и Аделина Паулина Ирби (1831–1911) историчару Палецком повериле план да 1861. године у Атини на „топлом, а опет живом ваздуху” проведу неколико зимских месеци, добиле су савет да се кући врате преко Турске. Али, не само ради разоноде, већ да „полаганим кораком” обиђу „браћу Јужне Словене” и без политичке пристрасности опишу све што виде. Две пријатељице радо су прихватиле изазов, посебно што су неколико година раније путовале по земљама Аустријске царевине, где су на Карпатима ухапшене под оптужбом за „панславизам”. Сада су одлучиле да се позабаве питањем „поробљене словенске раје”, с коначним циљем да објаве путопис под називом „Путовање по словенским земљама Турске у Европи” (што су 1866. године у Лондону и оствариле).

    
Српски сленг „лагање” је давно заменио појмом „баронисање”. Међутим, мало је оних који се запитају откуд такав израз. Ако сте међу њима, врло је вероватно да сте били те среће да латиницу учите читајући збирку „Невероватних пустоловина барона Минхаузена”, најмагичнијих од свих бајки.
Јер, за разлику од Палчића, Пепељуге или Принцезе на зрну грашка, њихов главни лик заиста је живео


спијајући последњи гутљај рума, угледни домаћин вечерње забаве направио је драмску паузу, прешао погледом по просторији осмотривши своје госте и затим наставио да говори:
„Истеравши и последњег непријатељског војника, вратих се на трг и приметих да нема још ниједног од мојих хусара... У очекивању њиховог доласка реших се да напојим коње. Али такве жеђи никад нисам видео... читавих десет минута коњ је локао без престанка. Кад сам се најзад окренуо да видим не долазе ли моји људи, шта сам видео? Цео стражњи део мога коња није био ту! Јасно је било да коњ не може да се напије.”


                 
Шта напорна школска година може да учини једном ученику седмог разреда и на који начин он то изражава?

колска година је завршена. Окончана су и тестирања за упис у школе, а испитни летњи рок такође је на крају. Последице напорног учења тек треба да мину. Ружна сећања на испитивања, оцењивања, писмене и контролне вежбе још промичу мислима ученика и студента.
    
    Недавно је Алекса, доскорашњи седмак, будући ученик осмог разреда једне београдске школе, најзад опуштен, на крају разговора о мучном раздобљу које је за њим признао родитељима:
   „Ох, због те школе, изгубих health!”
   „Молим?”, рекла је мама.

    „Шта си то изгубио?”, упитао је отац, потпуно збуњен.
   „Да, да, седми разред био је баш језив. Стварно вам кажем, изгубио са health... На-чи-сто!”, поновио је Алекса.
   Отац и мајка збуњено су се погледали.



Укућани у породици Чубра једва су могли да поверују очима када су у дворишту угледали мршавог и изранављеног мачка Мићка, након што се више месеци раније изгубио на сасвим другом крају земље


очетком шездесетих година прошлог века у (тадашњој) Југославији било је случајева да се читаве породице селе с једног на други крај земље у потрази за бољим животом, попут масовних колонизација у првим годинама после Другог светског рата. Једна од њих била је и породица Чубра, с Кордуна, у средишњој Хрватској.
   Изградња великог војног полигона у крају у коме су живели довела је до исељавања читавих села, уз исплату какве-такве накнаде њиховим становницима. Немајући избора, као и многи други, решили су да окушају срећу у војвођанској равници. Поред родитеља, баке и четворо деце, на пут у старом теретном вагону пошла су још два „члана” домаћинства – ловачка куја Гиза и мачак Мићко. Године 1963. настанили су се у Жарковцу, недалеко од Руме.




Између два рата у Београду је било могуће срести тихе људе азијских црта лица. Стигли су с руским избеглицама. Ко су били Калмици и где су нестали?


Некадашњи поносити коњаници сматрали су да су успели ако су могли да купе коња и запрежна кола
алмици су народ монголског порекла. Из постојбине у средишњој Азији прешли су у област око руске реке Дон, где су наставили да живе у јуртама и да се баве традиционалним номадским сточарством. Руси су увек настојали да их искористе за одбрану својих јужних граница које су трпеле налете Татара и кавкаских народа. Калмици су као одлични коњаници окупљани у елитне пукове и учествовали у свим походима. Ту су утврдили братство у крви с козацима, поред којих су се населили и од којих су преузели војну организацију.




... језеро Балатон у Мађарској, по површини једно од највећих језера у Европи (592 квадратна километра), просечно је дубоко само 3,2 метра, највећа дубина износи 12,2 метра


                НЕОСТВАРЕНА ЉУБАВ




КАКТУС И МОКРЕ НОГЕ