3320 25. 9. 2015.
Пустоловине путовања
КРОЗ БРДА УМОТАНА
У 19. веку, када се подразумевало да жене седе код куће, кувају, перу и шију, а на улицу излазе у пратњи, две храбре Енглескиње одважиле су се да пропутују „дивље” крајеве Балкана. Нису ни слутиле колико ће им та пустоловина променити судбину и колико ће утицати на животе других људи
Одважне викторијанске госпођице: Аделина Паулина Ирби и Џорџина Мјур Макензи
ада су госпођице Џорџина Мјур Макензи (1833–1874) и Аделина Паулина Ирби (1831–1911) историчару Палецком повериле план да 1861. године у Атини на „топлом, а опет живом ваздуху” проведу неколико зимских месеци, добиле су савет да се кући врате преко Турске. Али, не само ради разоноде, већ да „полаганим кораком” обиђу „браћу Јужне Словене” и без политичке пристрасности опишу све што виде. Две пријатељице радо су прихватиле изазов, посебно што су неколико година раније путовале по земљама Аустријске царевине, где су на Карпатима ухапшене под оптужбом за „панславизам”. Сада су одлучиле да се позабаве питањем „поробљене словенске раје”, с коначним циљем да објаве путопис под називом „Путовање по словенским земљама Турске у Европи” (што су 1866. године у Лондону и оствариле). Без обзира на то што су у домовини слушале заједљиве примедбе да „скитају”, након боравка у Атини, на јонским острвима, Криту, Тесалији и Епиру, посетиле су Цариград, а затим су се упутиле у унутрашњост царства. Пошто су долазиле из Грчке, нису користиле „ветрењаче које плове и гвоздени пут”, већ су „удариле путањама”. Са собом су носиле одећу, постељину, посуде за кување, чај, вино, ракију, шатор, књиге, лекове, прибор за хигијену, чак и каду, која се превртањем на другу страну претварала у сточић. Посебно су чувале новац, пасоше и писма препоруке која је требало да им омогуће удобан смештај код домаћина.У срцу старе Србије
Две даме брзо су научиле како најповољније да набаве послугу, коње и наоружану пратњу „кавазе” и нису дале да их обесхрабре невоље као што су врућина, хладноћа, џомбасти путеви, инсекти... Како су у Солуну накуповале доста српских књига, штампаних у Београду – Библију, читанке, уџбенике из историје, математике и земљописа – због повећаног товара обично су унајмљивале четири коња (некад оне неговане, а некад „жалосну живинчад”). У срећнијим приликама возиле су се на удобним каруцама или у дрвеним кућицама које су им правили на носилима, и тада им се чинило као да су се вратиле у средњи век. За конак су подједнако прихватале и удобне, простране одаје и скучене, мрачне собичке, јер су све време у мислима имале виши циљ – ширење писмености у народу, с нагласком на женски свет.
Када су се након Охрида и Битоља обреле у Прилепу, одмах су затражиле да виде рушевине двора Марка Краљевића. Пошто су волеле и познавале српску народну поезију, која је иначе преведена на енглески језик 1827. године, с посебним узбуђењем чекале су да виде Косово поље и сва „средњовековна седишта српске моћи”. Након обилазака хришћанских школа у Прилепу, Велесу и Скопљу, у којима су ђаци на „уроцима” учили грчки, бугарски, а због учитеља Србина и српски језик, стигле су у манастир Грачаницу. Запрепастиле су се када су угледале „избодене и исечене иконе са ослепљеним свецима” и школу од „петоро јадне дечице” која су пред њима пала на колена и почела да се клањају. Укориле су их да се угледају на своје вршњаке у слободној Србији, који пред свима стоје усправно и достојанствено, али калуђер им је објаснио да Турци захтевају такво опхођење према њиховим великашима.
Међутим, хришћанска школа у Приштини, „у срцу старе Србије”, пријатно их је изненадила: у великој, светлој и добро проветреној просторији ђаци су учили да читају и пишу, али и да цртају. Од учитеља „Србина из Митровице на Сави” сазнале су како дечаци при доласку и одласку са наставе трпе нападе „арнаутске дечурлије” и како се уџбеници о српској историји често плене.
„Било би лепо да сва та деца једна поред других седе у скамијама, тада би наступио мир”, гласно су размишљале. Чим су приметиле да у згради постоји још једна просторија, предложиле су да се отвори женски разред, али поставило се питање „учитељке” и безбедности. А када су угледним људима показале неколико путописа у дивном повезу и нагласиле како су их писале жене, добиле су одговор да се сада, под турским утицајем, на женску писменост гледа попреко, али да су Српкиње некад писале „кано мушка глава”, што помињу старе песме.
Школа за женскиње
По доласку у Вучитрн госпођице Макензи и Ирби сместиле су се код гостољубивих попа Денче и попадије. Поред српске школе с младим учитељем и шеснаест ђака, обишле су и албанску женску школу, где су виделе да девојчице уче турске молитве напамет, али не и да читају и пишу. Пратилац их је све време усплахирено упозоравао да „ово није Цариград, већ Арнаутлук” и да ће њихова посета изазвати невоље, јер су „ђаури” – „невернице”. Убрзо су се у то и саме увериле: „чета младих беспосличара” окружила их је на улици и почела да их гађа каменчићима. Њихов чувар Албанац је погођен, након чега је потегао ханџар и разјурио нападаче.
Викторијанске госпођице наставиле су да обилазе разна места: Косовску Митровицу, Нови Пазар, Пећ... Трудиле су се да своје поклоне у виду књига и уџбеника равномерно распореде свакој школи, само су жалиле што нису набавиле више географских карата. Знале су да Срби у крајевима под турском владавином немају ниједну штампарију, нити високу школу, па су се трудиле да им бар мало олакшају муку. Слушале су жалбе људи да их власти „гњече” и да се муслимански младићи труде да хришћанске девојке преведу у своју веру, јер их то ослобађа пописа за војску. Да су приче истините, увериле су се када им је један човек у руке кришом гурнуо цедуљицу, с молбом да му врате „отргнуту” кћерку.
Пошто су чуле да у Пећи женску школу држи Катарина Симићка, „жена какве нема у читавој земљи”, унапред су се радовале што ће је упознати. Међутим, нису морале да је траже, јер је она са још две другарице дошла да их позове у госте и да им као знак пажње донесе живу пастрмку из реке Бистрице. Иначе, Катарина је после смрти мужа и детета одлучила да постане калуђерица и посвети се учитељском позиву. С једне стране помоћ је добијала од свог народа, друштва хришћана из Русије и од Александра Хиљфердинга, док је с друге стране трпела нападе од „Шкипетара или Албанезаца”, који су јој више пута упадали у школу и из ње износили све ствари. Надала се да ће посета угледних гошћи утицати да их убудуће оставе на миру, па је организовала свечани дочек, на који је изашло свих двадесет седам ученица, у пратњи калуђерица.
Енглескиње су посетиле и српску мушку школу, где су их ђаци обрадовали песмом уз коју су држали ритам: „удараше у неке плоче од метала што звечаше као звонцад”. Затим су обишле и латинску школу, у којој је преграда одвајала „мушкиње од женскиња”, и у којој се учило на латинском и албанском језику, из књига које су стигле из Рима. Након свих посета закључиле су како је женска писменост горуће питање, па су сав свој утицај усмериле на убеђивање Катарининих помоћница да се разиђу по другим местима и тамо „учврсте” школе.
Две краљице
Необична појава две хришћанке које саме путују кроз муслиманску земљу изазвала је огромну радозналост у народу. Проширила се прича како странкиње са собом носе хиљаде дуката које никоме не поклањају, иако „имају ковницу и могу ковати колико хоће”. Чињеница што их од „лаковерне полудивље околине” чува „ферман”, султаново одобрење, није их ослобађала стрепњи од могућег препада хајдука. Због тога су при проласку кроз шумовите пределе уобичајену заштиту од неколико људи повећавале на читаву чету. Али, показало се да ни све мере предострожности нису довољне: једном приликом запрепашћено су гледале како их неки пастир „из шале” држи на нишану!
По доласку у манастир Дечане разгледале су дивну цркву и ћелије испоснице, а затим присуствовале молитви. Поред игумана и калуђера који су им изрекли добродошлицу, сусреле су се и с бројним Албанцима који су се сјатили у дворишту, да их боље виде. Од калуђера су сазнале да се међу окупљеним светом прича: „Једна од ових путница је кнегиња црногорска Даница, а друга краљица Енглеске”. А на примедбу како знају ко су оне, зачуло се: „Је ли још ко видео где жене које маре за земљу и за народ а да нису краљице?”
Када су стигле у Призрен, „стари српски Цариград”, мис Макензи и мис Ирби сместиле су се у владичин конак. Попу Кости поклониле су српски превод Новог завета, писан језиком узетим „из уста пастира и брђана”. Од њега су слушале тужне вести како је око пет стотина породица недавно напустило град, лишени сваке наде да ће доћи боља времена, без зулума. Сетиле су се да им је чак и храбра Катарина („најчеститија и најзнаменитија женска коју су упознале у Турској”) поверила да помишља исто, након чега су је молиле да издржи и остане у Пећи.
Наредни пут до Скадра за две пријатељице изродио се у праву пустоловину: спавале су у хану у истој просторији с коњима, бориле се са уцењивачима који су хтели да их оставе у шуми, јахале коња по опасно стрмим литицама... Међутим, све незгоде заборавиле су пред величанственим призорима „брда умотаних у жар сунца” и нестварном лепотом природе. По доласку у Скадар одмах су отишле код британског конзула, где су преузеле пошту која је стигла на њихово име. Затим су се сместиле у гостионицу коју је држала једна Дубровчанка, у собу намештену у западњачком стилу. Истог тренутка зажалиле су за прекрасним турским одајама, ћилимима и посуђем, на које су се током дугог путовања навикле.
И када су упознале Латине који су се бавили продајом свиле, распитивале су се о образовању жена. Чуле су да је оно никакво – „што и није зло, јер кад би им се очи мало више отвориле, можда не би хтеле да остану тек само трпељиви чланови друштва, па не би пристајале дуже да се предају у руке мужевима које до тада никада нису виделе”. На питање зар и мушкарци нису у истом положају, добиле су одговор да, и поред тог обичаја, нема несрећнијих бракова него на другим местима.
Дивљине Азије
Крајем 1861. године госпођице су стигле у Црну Гору и на први поглед земља и људи веома су им се допали. Црногорке су им се учиниле разборите, веселе и смерне, а Црногорци стасите грађе, повисоки, чистог чела и без имало лукавства. Приметиле су да саме не изазивају никакву посебну пажњу у друштву, понајмање приче да су некакве „краљице”. У слободном Цетињу угостио их је тада двадесетогодишњи кнез Никола, школован у Паризу. Пошто су запазиле дивну народну ношњу, код дворског кројача наручиле су да им тако одене три лутке, како би их понеле кући за успомену. Запамтиле су причу да црногорска капа има посебно значење: да црвено поље означава Косово, златни крај слободну Црну Гору, а црна трака жалост за земљама поробљеним од Турака.
На њиховој мапи пута од септембра 1863. године до априла 1864. године нашао се и Београд, у коме им је учитељ Никола Крстић давао часове српског језика. О Србима су на крају закључиле да имају бројне врлине, као што су храброст, самопоштовање и слободарски дух, али и мане попут ината и „оскудице вредноће”. Цениле су што теже да опет постану део хришћанске Европе, што се окупљају око својих цркава и што народне песме преносе с колена на колено.
Судбина је хтела да мисију просвећивања девојчица најпотпуније остваре у Босни, која им се у први мах учинила „најварварскијом од свих провинција Турске у Европи”, чак сличном „дивљинама Азије”. Успеле су да отворе бројне школе у Сарајеву, Пакрацу и Книну, и запосле ново особље. Школа у Сарајеву прозвана је „Мис Ирби”, јер се госпођица Макензи удала за енглеског конзула сер Чарлса Себрајта и отишла својим путем. На часове писмености, историје, ручног рада и лепог понашања у почетку су долазиле девојчице из богатијих кућа, а касније оне сиромашније које су ту добијале храну, одећу и смештај. Због беспоштедног хуманитарног рада госпођица Ирби је у народу прозвана „племенитом”! Приређивањем лутрије, концерата и предавања прикупљала је средства за штампање књига, али и помоћ избеглим особама и деци без родитеља. За заслуге одликована је Таковским крстом, Орденом Светог Саве првог реда, Даниловом звездом и Орденом белог орла.
Две године после издања у Енглеској драгоцена књига „Путовање по словенским земљама Турске у Европи” појавила се преведена и у Србији. Читаоце су поред описа догодовштина две путнице из високог друштва, посебно привукли делови у којима се помињу Срби. На срећу, као занимљив народ који „још није салио своје мисли у страни калуп”.
Аутор:
Весна Живковић
Илустровао:
Драган Максимовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
