Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Истинита прича о једном мачку


450 КИЛОМЕТАРА



Укућани у породици Чубра једва су могли да поверују очима када су у дворишту угледали мршавог и изранављеног мачка Мићка, након што се више месеци раније изгубио на сасвим другом крају земље

очетком шездесетих година прошлог века у (тадашњој) Југославији било је случајева да се читаве породице селе с једног на други крај земље у потрази за бољим животом, попут масовних колонизација у првим годинама после Другог светског рата. Једна од њих била је и породица Чубра, с Кордуна, у средишњој Хрватској.
   Изградња великог војног полигона у крају у коме су живели довела је до исељавања читавих села, уз исплату какве-такве накнаде њиховим становницима. Немајући избора, као и многи други, решили су да окушају срећу у војвођанској равници. Поред родитеља, баке и четворо деце, на пут у старом теретном вагону пошла су још два „члана” домаћинства – ловачка куја Гиза и мачак Мићко. Године 1963. настанили су се у Жарковцу, недалеко од Руме.
    Мићко је дане проводио у игри и спавању, поред уобичајеног задужења свих сеоских мачора – да лови мишеве којих је увек било у изобиљу. Био је омиљен у породици, нарочито међу децом која су памтила како никада није ушао у кућу на врата, већ искључиво кроз неки од прозора. Кад се најмлађа Даница једне зиме тешко разболела, он је више дана непомично преседео на поду поред кревета, као да је чува.

ако је навикао да живи у свом првом дому у месташцу Тоболић, Мићко је тако наставио и у Жарковцу. Њему је промена завичаја, чини се, најмање тешко пала. Међутим, остатак породице Чубра теже се навикавао на равницу Срема. Носталгија за старим крајем мучила је нарочито родитеље и баку који су читав живот провели на брдовитом Кордуну. Здравствене потешкоће, на које је вероватно утицала и осетна разлика у квалитету воде и ваздуха, само су појачале ова осећања. То је потрајало неко време, пре него што је жеља за повратком најзад превагнула у лето 1965. године.



   Спремање и паковање за дуг пут убрзо је завршено, али када је дошло време за полазак, нешто није било како треба – неко је недостајао. Нигде није било Мићка. Као и други мачори, и он је често знао да избива из куће по неколико дана, али се увек враћао. Вероватно је и сада безбрижно отишао да „шара” по селу, несвестан да ће овог пута по повратку затећи пусту кућу. Четворо деце брзо се растрчало не би ли га нашли, али узалуд. Воз није могао да чека одлуталог мачка и породица Чубра напустила је Жарковац без њега. Мало их је тешила мисао да ће га вероватно неко од комшија узети и хранити. У сваком случају, били су сигурни да га више никада неће видети.

рошло је неколико месеци. Породица се вратила у родни крај, иако не у Тоболић у коме су раније живели, већ у двадесетак километара удаљен Плашки, у Лици. Ту су полако заборављали свог црно-белог мачка који је остао далеко у Срему. Међутим, нису ни слутили да их иза угла чека велико изненађење.
   Једног јесењег дана баку Мику, која је седела испред куће и плела, пренуо је шум поред капије. Осврнувши се, помислила је да се то вероватно нека од комшијских мачака провлачи кроз траву, кад је угледала познату прилику. Мршавог тела, изранављен и изгладнео, пред њом је стајао мачак Мићко! У први мах није поверовала очима. Брзо је позвала остале укућане који су се окупили у дворишту, говорећи им: „Ама то је Мићко, сам дође, кад вам велим!” Сви су стајали у неверици и гледали у свог мачка који је неким чудом доспео ту, више од 450 километара далеко од места на коме су га последњи пут видели.  Није било сумње, заиста је био он.

ачин на који је Мићко прешао пут од Срема до Лике, с једног на други крај тадашње земље, и вратио се својој породици, није, наравно, могуће сасвим објаснити. Да све буде још невероватније, он их је нашао у другом месту, а не у оном у коме су некада живели, иако никада пре тога није био у Плашком. Чини се најизгледнијим да је, вођен инстинктом, месецима пратио пругу и тако најзад дошао кући.
   Црно-бели мачак путник након тога више се није раздвајао од породице Чубра. Ране су му убрзо зацелиле па је поживео још дуго, уловио безброј мишева, преспавао многа поподнева на омиљеном старом дрвеном сандуку и сведочио о изградњи нове куће. Угинуо је у дубокој старости, почетком седамдесетих година. Када би га се касније присећала, деца која су га памтила и одрастала са њим, само би сетно рекла: „Био је то баш добар мачак”.



Аутор: 
Зоран Мудрић
број: