3320 25. 9. 2015.
Од степа до испод Авале
КИНЕЗИ ИЗ
Између два рата у Београду је било могуће срести тихе људе азијских црта лица. Стигли су с руским избеглицама. Ко су били Калмици и где су нестали?
Некадашњи поносити коњаници сматрали су да су успели ако су могли да купе коња и запрежна кола
алмици су народ монголског порекла. Из постојбине у средишњој Азији прешли су у област око руске реке Дон, где су наставили да живе у јуртама и да се баве традиционалним номадским сточарством. Руси су увек настојали да их искористе за одбрану својих јужних граница које су трпеле налете Татара и кавкаских народа. Калмици су као одлични коњаници окупљани у елитне пукове и учествовали у свим походима. Ту су утврдили братство у крви с козацима, поред којих су се населили и од којих су преузели војну организацију. Козаци и уз њих обавезни Калмици имали су самосталност, и тим више их је погодио грађански рат који је у подручју око Дона почео да тутњи већ почетком 1918. године. Неколико њихових коњичких пукова водило је беспоштедну борбу против Црвене армије. Коначни слом уследио је после пораза белогардејских снага генерала Петра Врангела на Кримској превлаци у новембру 1920. године, након чега је наступило масовно исељавање. У тој маси нашли су се и калмички коњаници, чије су породице остале у областима које је прогутао „црвени талас”. Избеглице су на бродовима, после мукотрпног путовања, доспеле до Котора, да би даље биле упућене у Србију.
Међу руским избеглицама у Србију је стигло и око 500 Калмика. Највише их се задржало у Београду, око 400, и то је била највећа калмичка колонија у Европи. Ту су размештени на ободима града: од Карабурме до Цветкове механе, као и у атару села Мали Мокри Луг. Временом су се згуснули у крају који се називао Пашина чесма (данас Учитељско насеље), па је 1931. године једна улица по њима добила име Будистичка (данас Будванска).
Циглана код Јаћимовића
Мештанима су у почетку били врло занимљиви, јер већина до тада никада није видела неког друге расе. Када су се међу њима појавили људи монголских црта лица, широког лица, као зифт црне косе, који су се при том поздрављали с неколико наклона уз склопљене дланове, није им дуго требало да их прогласе за Кинезе. Тако су их звали докле год су ту живели, а сами Калмици нису се претерано трудили да их разувере.
Постојао је разлог што су се насељавали баш на тим местима. После Првог светског рата у Београду се много градило. Град су са јужне и југоисточне стране опасавале циглане у којима се пекла цигла за градњу. Уз њих су, разумљиво, ницала и радничка насеља у којима је кирија била јефтина, а највећа таква насеља правио је Милош Јаћимовић, индустријалац.
Мешовити бракови били су реткост. На фотографији (десно) Београђанка удата за Калмика са својим дететом
Како су Калмици били неквалификовани, велики део и неписмен, радили су по цигланама, а највише код Јаћимовића. Он им је дао плац и материјал за куће, па су ту подигли насеље. Није без утицаја ни то што су патили за степама, па им је крајња периферија одговарала, град их је гушио. Неки су чак до средине тридесетих живели у јуртама, некој врсти шатора – дома. Сви Калмици носили су руске униформе, будући да су били војници, а када су се временом износиле, прешли су на јефтина радничка одела. Било их је и у козачким униформама, са све шубарама и црним огртачима.Највећи сан Калмика био је да купе коња. Радили су најтеже послове, слабо плаћене, били кубикаши, истоваривали бродове, копали темеље, од тих надница чували сваки динар како би се домогли ата. Када би то коначно успели, уз њега би купили и двоколицу и превозили земљу коју су други утоваривали. Другим речима, кичма више не пуца, а динар капље. Динар по динар, и превозник земље узео би два коња и таљиге и напредовао у рабаџију. Тада је могао да се помери од градилишта и развози угаљ и дрва по граду, обавља селидбе и не зависи од годишњег доба и грађевинске сезоне. Рабаџија је гледао да се уздигне до фијакеристе, купи два добра коња и фијакер и – уместо земље, угља или намештаја – развози по Београду добростојеће грађане. Сами Калмици посматрали су фијакеристе као оне који су успели у животу.
И пансион за коње
Калмичка љубав према коњима очитовала се свуда и на сваком месту, малтене су их сматрали члановима породице. Због тога је двадесетак Калмика радило на двору као коњушари и кочијаши, а на хиподрому их је увек било бар неколико запослених. Будући да су ниски, били су одлични џокеји. Неки од њих били су и џамбаси, бавили су се препродајом коња, и у томе били бољи и од Цигана, што се сматрало за немогуће.
Калмику Љаљи Зољванову чак је пошло за руком да купи пансион за коње на Вождовцу. Наиме, богатији грађани волели су да имају коње, а како у зонама где су становали то није било баш могуће, оснивани су посебни пансиони за коње, углавном на Вождовцу. Ту би коње неговали, лечили, хранили, тимарили, а када власник пожели да јаше, близу је Бањица, Топчидер, Кошутњак. Те услуге папрено су се плаћале, па су код Зољванова коње држали председник тадашње владе Милан Стојадиновић, министри, индустријалци.
Љубав према коњима убрзо су пренели и на коње спаковане под хаубу, па је зачуђујуће велики број Калмика прихватио аутомобиле. Било је доста шофера, пропорционално много више него код Срба, али су углавном радили код других, пошто је аутомобил био веома скуп.
Доста Калмика бавило се шивењем и кројењем, што су углавном научили на курсевима у Београду. Сверуски савез увезао је неколико десетина машина за шивење, поделио их сиромашним избеглицама, како би код куће могли да шију и зараде за живот. Шили су за војску, на велико, склапали већ готове делове униформе и опреме. То су биле велике и сталне поруџбине. Чим би завршили једну, примали би нову количину, па је некима успело да се колико-толико извуку из беде.
Они који нису могли да шију, израђивали су украшене собне патике, које су биле врло квалитетне, лепе и јефтине, па су их Београђани радо куповали. Треба рећи да од оно мало калмичких жена које су пристигле у Београд ниједна никада није радила као кућна помоћница.
Нит урлају, нит псују
Економска криза тридесетих година је Калмике, као и сву осталу сиротињу, веома погодила. Губили су ионако слабо плаћене послове, а наговештај бољитка био је почетак изградње највише грађевине у Београду, палате „Албанија”. Пензиони трговачки фонд, као финансијер радова, захтевао је брзину и квалитет, па је извођач упослио најбоље групе радника. За копање темеља били су запослени Мађари из Војводине као кубикаши, а земљу су својим запрегама одвозили Калмици. Темељи су били дубоки 12 метара, а земље је било 15.000 тона. Највећа тешкоћа било је извлачење земље из рупе, без икакве механизације. То су обављали калмички кочијаши, тако што би у рупу утерали запрегу, а када би кубикаши кола напунили земљом, кочијаш би коње позвао по имену, и они би уз стрмину извлачили терет. Земља је после одвожена на периферију града, а сведоци тврде да су кола изгледала не као да возе земљани ископ, него као да иду у сватове. О кочијашком псовању ни речи, све се одвијало у тишини, а бичеви никада нису коришћени. Темељи су ископани за девет месеци, а пошто је то било много пре рока, сви су богато награђени, преко уговорене плате.
Група Калмика са својим добротвором Милошем Јаћимовићем
Чуђењу Београђана какви су то кочијаши, нит урлају, нит псују, доприносило је и понашање Калмика ван посла. Сиромашни и вредни, кретали су се готово нечујно, као да су стално у грчу да некоме не сметају. Једино би њихов крај мало живнуо када би се мушкарци враћали с посла, а деца из школе. Никада нико код њих није чуо галаму, свађу, псовке, туча није било ни у назнакама, а београдска полиција није имала ниједан калмички досије. Према домаћинима били су уздржани, иако је забележено да је један Србин узео Калмика за кума.Једини упамћени немили догађај десио се када је једном од њих одбегла жена, а остављени муж је без речи убио супарника. Завршио је на робији, није чак ни покушао да бежи, а ово убиство објашњено је тиме да су Калмикиње биле реткост, пошто су из Русије углавном стигли војници без породица. Пошто су у једном тренутку пожелели породицу, оно мало удавача могло је да бира. Догађало се да се они ретки образовани жене неписменим девојкама, и при том буду врло срећни што су нашли жену своје расе. У недостатку Калмикиња младожење су се окренуле мештанкама. Углавном су се упознавали на забавама по кафанама на периферији, а међурасни бракови ускоро нису били реткост. За Калмике су се удавале девојке из сиромашнијих кућа, често кућне помоћнице. Ти бракови су трајали, деца су им углавном ишла у Руску школу у центру, што је подразумевало вишесатно пешачење. Године 1931. отворена је школа „Ћирило и Методије” у Малом Мокром Лугу, коју је због близине похађала већина калмичке деце. Нешто касније, при храму (видети оквир) основана је и калмичка школа, у којој су деца учила језик, писмо, историју и своје обичаје.
Не чекајући Црвену армију
Деветог јануара 1934. године, у сали „Привредника” приређено је „Калмичко вече”, с њиховим играма, песмама, чак и позоришним комадом „Војник стиже кући”. Сви глумци били су аматери, сам комад на калмичком, па је публика била одушевљена, укључујући и мештане, којима ама баш ништа није било јасно, али их је ваљда понела атмосфера. После представе сви Калмици су у потпуној тишини у колонама отишли у своја предграђа. Друго „Калмичко вече” приређено је 1938. године, али је било знатно слабије посећено.
Колико-толико навикнути на нову отаџбину, Калмици су дочекали и нови рат. После бомбардовања 6. априла 1941. године, били су запослени на одношењу шута, али су убрзо сви послови којима су се бавили пропали, па су се нашли у безизлазном положају. Хране је било све мање и била је све скупља. Многи су приступили Руском заштитном корпусу, јединици у саставу немачког Вермахта, пошто им је обећано да ће ићи на Источни фронт, да ратују против Совјета.
Призор са калмичке забавне вечери у Београду 13. фебруара 1938. године
Ипак, ова јединица, састављена од руских емиграната, углавном је служила за заштиту пруга, мостова, рудника и објеката по Србији. Озидани бункери, који и данас могу да се виде, били су њихови објекти. Калмици су углавном били коморџије, опет су радили с коњима, али то није било најбезбедније место, иако се тако чини. Због природе герилског рата, коморе су биле једна од омиљених мета противника Немаца. Линије снабдевања биле су развучене, путовало се дуго, никада се није знало да ли ће се стићи на одредиште, па је и овај посао постао врло ризичан. Од јула 1944. године и продора снага Народноослободилачке војске Југославије у Србију, Руски заштитни корпус водио је очајничку борбу, поготову у долини Ибра, до последњег метка. Велики број Калмика, пак, спас од несташице изазване ратом нашао је у одласку на рад у Немачку. Због општег рата на континенту било је мало радне снаге, па су радници из целе Европе врбовани да раде у Немачкој. Тамо су Калмици били плаћени боље него у Србији, имали су сигуран посао, живели малчице боље, па су, после неког времена, повукли и породице.
Када је у септембру 1944. године Црвена армија ушла у Србију, Калмици нису имали ни жељу ни смелост да је чекају. Приче о СМЕРШ-у (Смрт шпијунима, совјетска контраобавештајна служба) који је ишао иза војске, и његовом темељном бављењу руском емиграцијом само су убрзале спремање за пут. На брзину су продавали оно мало сиротиње. У Београд су пристигли и Калмици из Дебељаче (Банат), где је такође постојала велика колонија, па су сви заједно возом кренули на запад. Некако су се повукли ка Немачкој, где им се губи траг. У Београду је остало свега неколико њих, углавном у мешаним браковима, да би и они отишли трбухом за крухом после неколико година.
Аутор:
Немања Баћковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
