3320 25. 9. 2015.
На Месецу пре Нила Армстронга
ОФИЦИРОВ
Српски сленг „лагање” је давно заменио појмом „баронисање”. Међутим, мало је оних који се запитају откуд такав израз. Ако сте међу њима, врло је вероватно да сте били те среће да латиницу учите читајући збирку „Невероватних пустоловина барона Минхаузена”, најмагичнијих од свих бајки. Јер, за разлику од Палчића, Пепељуге или Принцезе на зрну грашка, њихов главни лик заиста је живео
спијајући последњи гутљај рума, угледни домаћин вечерње забаве направио је драмску паузу, прешао погледом по просторији осмотривши своје госте и затим наставио да говори:„Истеравши и последњег непријатељског војника, вратих се на трг и приметих да нема још ниједног од мојих хусара... У очекивању њиховог доласка реших се да напојим коње. Али такве жеђи никад нисам видео... читавих десет минута коњ је локао без престанка. Кад сам се најзад окренуо да видим не долазе ли моји људи, шта сам видео? Цео стражњи део мога коња није био ту! Јасно је било да коњ не може да се напије.”
Четрдесетих година 18. века млади Немац Карл Фридрих Минхаузен (1720–1797), који тек што је напустио тинејџерско доба, придружио се руској војсци у борби против Турака. Као припадник аристократске класе врло брзо је добио чин поручника, како би десет година касније постао командант. Високи положај омогућио му је да његова личност остане запамћена а његове „пустоловине” овековечене на много укоричених страница, па и на филму, и то у више наврата.
Вративши се у родну Немачку, скрасио се са женом Јакобином у граду Боденвердеру и посветио уживању у вечерама и забавама на којима се скупљало племство тог времена. И баш ту почиње мит о барону Минхаузену као највећем лажову који је икад живео. Своје невероватне пустоловине о времену проведеном у Русији неуморно је осмишљавао и препричавао годинама, увек их представљајући као праве, драматичне тренутке својих момачких дана. Очигледно, Минхаузен је био толико занимљив да су га људи пуштали да их лаже, слушајући га с дивљењем или, барем, радозналошћу.
Смејање и самом себи
Једном приликом млади Карл упознао је старог руског генерала који је уживао највећи углед у војним круговима и коме се праштало што за столом никада није скидао шешир. Барон је имао посебно разумевање за не тако лепо понашање овог господина јер је открио његову тајну – генерал је, наиме, изгубио горњу половину главе приликом једне борбе против Турака:
„Генерал је уобичавао да с времена на време подигне шешир. То сам више пута запазио, али нисам придавао значаја, јер се уопште нисам чудио што му се глава прегрејала и сада тражи мало хлађења. Најзад сам приметио да, кад год дигне шешир, подигне и сребрну, причвршћену плочицу која му замењује теме на глави; онда је и пиће које је дотле попио излазило из генералове главе као какав облачак.”
Барон је откривену тајну поделио с пријатељима који су били сумњичави, али је његова довитљивост успела да их убеди:
„Стадох са својом лулом иза генералових леђа и, у тренутку када је подизао шешир, упалих лулом парче хартије. Тада нам се указа прилика да уживамо у невиђеном и веома необичном призору. Ја сам стуб дима који се дизао из генералове главе претворио у пламен; пара заостала у старчевој коси била је налик на плавичасти ореол, сјајнији од оних који окружују главе и највећих светаца.”
Тешко је поверовати да је један барон, притом генерал и пословни човек, уживао углед који прати такве титуле, с обзиром на најзанимљивију од свих титула – највећег лажова. Међутим, насупрот изузетној природи и јединственим склоностима ка фантазирању, у пословном свету Минхаузен је био на гласу као поштен, искрен човек с којим је било захвално сарађивати. Неко је једном рекао да „његове приче нису биле осмишљене да преваре људе, већ да их забаве и засмеју”. Наводно, барон је надахнуће налазио у особама које су га окруживале. Како није био склон оговарању и трачарењу, наклоност и ненаклоност је изражавао смештајући карикатуре колега, сарадника и познаника у окружење својих бајки које је увек представљао као стварне догађаје.
Можда се барон, на сопствени начин, смејао и самом себи. Ипак, највећа карикатура у свим његовим причама био је управо Минхаузен. Величање његове личности, храбрости, довитљивости и снаге до баналности јавља се у свакој причи. Нажалост, барон није искористио своју даровитост у уметничке сврхе. Никада није забележио ниједну од својих измишљотина. Оне су служиле као пука забава на дугим свечаним вечерама. Али неко други досетио се да то учини.
Свет другачијим очима
Прва збирка Минхаузенових пустоловина издата је 1785. године, на енглеском језику, заслугом немачког писца Рудолфа Ериха Распеа, коме су „Невероватне авантуре барона Минхаузена” (п)остале најпознатије дело. Не можемо са сигурношћу да тврдимо да је свих седамнаест прича у овој књизи заиста потекло од самог барона, будући да у многима има мотива традиционалних немачких приповетки, као и да су „Невероватне авантуре” по многима заправо сатирично дело које садржи мноштво политичких алузија. Али са кецом у рукаву у облику чињенице да су Минхаузен и Распе били савременици, чинимо исто што и баронови пријатељи – бирамо да верујемо.
Прошло је више од века откако се наш маштовити јунак први пут нашао на филмском платну. Још 1911. године француски редитељ Жорж Мелијес снимио је једанаестоминутни неми филм о бароновим фантастичним пустоловинама, и тако постао први у низу многих који су уследили, од чешких, немачких, руских, и, на крају, британских аутора, у чијем су остварењу из 1988. године играли Џон Невил и Ума Турман, као и музичар Стинг у споредној улози војника.
Можда се од свих екранизација Распеове збирке руска верзија „Исти Минхаузен” може издвојити као посебна и најуспешнија. Она свог главног лика не приказује као шашавог забављача или луцкастог племића који свакодневицу украшава измишљотинама. У филму Марка Захарова Карл Минхаузен трагична је личност. Сценарио Григорија Горина најпре описује живот барона након његових „пустоловина” у Русији и његову борбу против досадног сивог света. Приказан као весела особа која на окружење гледа „другачијим очима”, без граница које постављају друштвена правила, он покушава да докаже да није луд, не одустајући од сна о стварности коју сами стварамо. Горинов Минхаузен је, на свој начин, дете које отвара поклон на божићно јутро захваљујући добром Деда-Мразу, занемарујући то што је синоћ спазио тату који се шуња и ставља пакетиће испод јелке.
Како је постао болест
Шездесетих година прошлог века амерички држављанин по имену Вартсал био је жртва необичне крађе: из новчаника су му нестала лична документа и кредитно писмо које му је покривало здравствено осигурање. Новац је био нетакнут. У наредних годину дана лопов је, захваљујући овој крађи, обишао готово све америчке државе, и за то време 187 пута био примљен у болницу. Жалећи се на најразличитије симптоме, прошао је, између осталог, преко 2000 рендгенских снимања и неколико операција слепог црева. Када је ухваћен, напокон му је утврђена истинска бољка – Минхаузенов синдром.
Ово психичко обољење подсећа на распрострањенију хипохондрију, с тим што су оболели, за разлику од хипохондара који су уверени у своју болест, потпуно свесни својих лажи и фантазија. Код тежих случајева долази и до самоповређивања и изазивања болести, како би добили сву пажњу и одговарајућу негу.
Постер британске филмске верзије Минхаузенових пустоловина
Тачни узрочници појаве оваквог психичког стања код човека никада нису са сигурношћу утврђени. Претпоставља се да се јавља као последица недостатка пажње и нежности у детињству, што затим поспешује недостатак самопоуздања и(ли) самопоштовања. Они који пате од Минхаузеновог синдрома често га испољавају и покушајима да лажирају туђу болест, како би изазвали дивљење и поштовање околине када „болеснику” укажу помоћ, што је било сасвим довољно да поремећај буде назван по најомиљенијем лажову.
Можда је и наш Минхаузен задовољавао сличне потребе. Сва срећа па надахнуће није тражио у својим психичким или физичким недостацима већ у величанственим врлинама захваљујући којима је стигао на Месец на топовском ђулету, преживео две недеље у желуцу чудовишта под морем, и освојио Гибралтар, и то са стилом:
„…Истог часа дадох знак да и наш топ опали. Негде на пола пута, ђулад се сударише таквом силином да су последице биле невероватне! Непријатељско ђуле одби се тако снажно натраг да не само што смрска главу тобџије који га је испалио, већ одсече главе шеснаесторици других војника и посла их ка афричкој обали. Пре но што је стигло у Берберију, ђуле однесе јарболе три брода усидрена у луци, у низу, један иза другог, затим одлете 200 миља у унутрашњост Африке, проби кров неке сељачке колибе и, пошто је сиротој старици која је, у њој, у кревету, лежала на леђима, избила последњи зуб, напослетку се смири у њеном грлу… Напослетку, дођоше на сјајну замисао да ђуле маљем сатерају у желудац, где ће се постепено сварити на уобичајен начин…
Нема сумње да је то био изузетан подвиг.”
Нема сумње.
Аутор:
Вања Млађеновић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
