Архива
Ко лови рибу на пловак, зна да у нашим водама нема мушичавијег и ћудљивијег рибљег створа од скобаља.
то се њега тиче, једног дана не знате шта ћете са уловом, а другог вам се чини да је на месту где сте јуче ловили преко ноћи пала водена неутронска бомба, рибе ни од репа ни од корова. Понекад прођу недеље и месеци у ишчекивању да скобаљ проради, а када се то коначно деси, и мобилни оператери постану загушени порукама: „Прокинуо скобаљ, шта чекаш, долази!”, почиње луди плес. Будући да се у рекама Србије – упркос климатским променама, масовном изловљавању, хемијском загађењу и свим осталим чумама и пошастима, укључујући и неизбежне најлон кесе које висе са грана приобалног дрвећа, вијорећи се као тужне заставе нашег свеопштег немара и еколошке (не)свести – популација скобаља неком лудом срећом никако не смањује, та риба је, уз неизбежну бабушку, најчешћи плен овдашњих спортских риболоваца.
После тужне младалачке љубави и брака са кћерком свог покровитеља, Ђузепе Верди нашао је животну сапутницу у оперској певачици која му је до краја живота остала привржени пријатељ
итатељка „Забавника”, иначе љубитељка оперске музике, у писму које је недавно послала нашој редакцији, тражи објашњење зашто је славни оперски композитор Ђузепе Верди понео надимак Лабуд из Бусета? Зашто лабуд, пита нас Ивана? Јер, лабудови нису славуји! Напротив, испуштају глас сличан крештању. У случају Ђузепа Вердија, надимак Лабуд наводи на складност, отменост, истанчаност и лепоту музичког стила који је неговао. Зато су исти надимак имала и друга двојица оперских великана – Белини и Росини. Осим тога, према народном веровању, лабуд, који доиста није обдарен лепим гласом, неколико часака пре него што ће угинути испушта предивне тонове, својеврсну опроштајну песму. Ко једном чује лабуђе „збогом”, никада га не заборавља. Дакле, онај који пише лепу музику за глас каква се ретко може чути, добија надимак – Лабуд.
Био је лекар, ботаничар, зоолог, геолог, агроном, полиглота седам светских језика, професор, ректор, потпредседник Народне скупштине, председник Српске краљевске академије, а уз све то добар певач и свирач флауте
ада је маја 1846. године, са 32 године, дошао у Србију, у Београд, по наговору Вука Караџића и поднео захтев за лекарску службу у Ужицу, изазвао је сумњу и подозрење тадашњих власти. Чекајући на одговор власти, Панчић обилази околину Београда, пење се на Авалу, проучава биљке и прикупља материјал за свој хербаријум. Београд је тада имао свега 14.000 становника и понашање младог лекара није могло да остане незапажено. Министар (попечитељ) унутрашњих дела Илија Гарашанин, а у време владавине кнеза Александра Карађорђевића, оклевао је да одговори на његову молбу, сумњајући у честитост намера младог доктора наука који, уз то, говори неколико светских језика.
... плодови бруснице садрже минерале, витамине А и Це, калцијум и биљна влакна
МАЛА РИБА, ЗДРАВ ОБРОК
Желео бих да сазнам нешто о морској риби инћун.