Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Све Вердијеве љубави


ПЕПИНА И ЛАБУД



После тужне младалачке љубави и брака са кћерком свог покровитеља, Ђузепе Верди нашао је животну сапутницу у оперској певачици која му је до краја живота остала привржени пријатељ

итатељка „Забавника”, иначе љубитељка оперске музике, у писму које је недавно послала нашој редакцији, тражи објашњење зашто је славни оперски композитор Ђузепе Верди понео надимак Лабуд из Бусета? Зашто лабуд, пита нас Ивана? Јер, лабудови нису славуји! Напротив, испуштају глас сличан крештању.   У случају Ђузепа Вердија, надимак Лабуд наводи на складност, отменост, истанчаност и лепоту музичког стила који је неговао. Зато су исти надимак имала и друга двојица оперских великана – Белини и Росини. Осим тога, према народном веровању, лабуд, који доиста није обдарен лепим гласом, неколико часака пре него што ће угинути испушта предивне тонове, својеврсну опроштајну песму. Ко једном чује лабуђе „збогом”, никада га не заборавља. Дакле, онај који пише лепу музику за глас каква се ретко може чути, добија надимак – Лабуд.
    О животу Ђузепа Вердија, чија се двестота годишњица рођења обележава у целом свету ове године уз највеће музичке почасти (попут оне коју је сам описао у „Здравици” из опере „Травијата”), много тога се зна. Поклоници опере имају прилике да чују и виде нове поставке његових дела. Ма како редитељи различито видели Вердијеве опере, могло би се рећи да музици не могу да науде, нити да измене дух који носи. Она је, кратко речено, ту, пред нама, за сва времена. Јубилеј Лабуда из Бусета прилика је да се подсетимо једног дела Вердијевог узбудљивог живота, односно дама које су га обележиле.
    Природно и пре свих, била је то Ђузепова мајка, Луиђа Утини, ткаља. Родитељи будућег композитора, рођеног 10. октобра 1813. године у месту Ле Ронколе, крај Парме (тада део Француског царства), приметили су врло рано његову музичку обдареност, сматрајући да би то могао бити бољи животни позив од њиховог. Отац будућег композитора имао је скромну крчму у кући у којој је породица живела.   Дакле, Ђузепе се рано отргао из мајчиног загрљаја.

                                            Младалачка љубав

    Врло важну улогу у његовом животу имао је трговац, веома имућни Антонио Бареци, иначе директор тамошњег филхармонијског друштва – заљубљеник у музику. Он је преузео бригу о школовању младића кога је волео као сопственог сина. Антонио Бареци имао је кћерку Маргериту, годину дана млађу од Ђузепа. Судећи према портрету из Маргеритине младости, девојка светлих очију била је веома лепа и љупка. Отац је охрабривао да и сама почне да изучава певање и клавир. Препоручио јој је и одговарајућег учитеља – Ђузепа. Чест гост раскошне куће породице Бареци у Бусету, млади професор и његова ученица убрзо су се заволели и верили. Бареци није имао ништа против што му је будући зет сиромашан. Музика му је била на првом месту.


  Портрет Маргерите Бареци, прве љубави и                                 Ђузепина Стрепони, звана Пепина,
     прве композиторове жене, која је умрла у                                            друга супруга Ђузепа Вердија,
двадесет шестој години, после смрти двоје деце                                   у младости оперска певачица


    Маргерита и Ђузепе венчали су се 4. маја 1836. године у цркви Светог тројства, недалеко од породичне куће Барецијевих. Он је имао двадесет три године, а она двадесет две. Убрзо су добили кћерку. После неизмерне среће, уследио је и болан ударац судбине. Кћеркица је умрла већ 1838. године. Ичилио Романо, син младог брачног пара, рођен је месец дана пре смрти своје сестре, у јулу 1838. године. После петнаест месеци и он је умро. Маргерита и Ђузепе били су очајни. Он је напустио место учитеља музике у Бусету и преселили су се у Милано. Иако се тешко носила с трагедијом која их је задесила, Маргерита је чинила све како би мужу олакшала напредовање у свету музике. Нажалост, умрла је већ наредне године од упале мозга, док је Верди компоновао своју другу оперу. Маргерита Верди навршила је тек двадесет шесту.
    Од 2001. године кућа породице Бареци претворена је у музеј Ђузепа Вердија под окриљем Удружења пријатеља Вердија. У салону виле Бареци на првом спрату налази се клавир на коме је млади композитор писао музику и где је одржао прве концерте под покровитељством свог мецене, пријатеља и таста. Ту си и портрети младог Вердија и младе Маргерите, као и многобројна писма. Ђузепе је остао привржен Антонију Барецију до краја његовог живота.

                                                       Зрела љубав

    Друга жена Ђузепа Вердија постаће тек 1859. године Клелија Марија Јозефа Стрепони, позната као Ђузепина, односно Пепина Стрепони. Рођена 1815. године, била је истакнути сопран и врло успешна оперска певачица. Ипак, у историји музике остала је упамћена највише по томе што је била друга госпођа Верди и његова саветница, пријатељица и повереник. Читав низ година Пепина је бринула о пословима супруга композитора.
    Ђузепина је рођена у Лодију, одрасла и васпитана у породици музичара. Клавир је почела да свира под надзором оца, оргуљаша у Катедрали у Монци. У седамнаестој години, Ђузепина је остала без оба родитеља и уписала Конзерваторијум у Милану где је учила певање и клавир. С највишим оценама дипломирала је белканто 1834. године.   Одмах је почела да наступа тумачећи улоге у операма Росинија, Ричија и Белинија. Улога Адалђизе у Белинијевој „Норми” у Бечу још више је допринела успеху младе уметнице. Ипак, то је било прво и последње наступање Ђузепине Стрепони у иностранству и уједно њен највећи успех.


У башти виле Сант’Агата: Вердијева усвојеница Марија Филомена, Барберина Стрепони (свастика), Верди и Ђудита Рикорди. Стоје: Тереза Столц, адвокат Кампанари, Ђулио Рикорди и сликар Метликовиц

    По повратку из Беча, Ђузепина је ступила у љубавну везу с тенором Наполеоном Моријанијем с којим је добила два ванбрачна детета. Неколико година били су нераздвојни, док се Ђузепина није заљубила у Бартоломеа Мерелија, импресарија оперске куће „Ла Скала”. С њим је добила још једно дете које, нажалост, није дуго живело. Ипак, наставила је да наступа. Певала је улоге у Доницетијевим и Росинијевим операма у Венецији, Болоњи и Риму. Судбина је хтела да се сопран Антонијета Марини Ранијери разболи управо на дан премијере опере „Оберто” Ђузепа Вердија 1839. године у миланској „Скали”. Ђузепина је ускочила спремно у улогу Леоноре. Била је успешна, а Верди задовољан. Ова певачица била је омиљена још неко време. Сусрети с Вердијем били су све чешћи. Била је Абигаила на праизведби „Набука” 1842. године.
    Међутим, две године доцније, госпођа Стрепони приметила је да јој глас отказује. По свој прилици, радила је и певала више него што је могла да поднесе. Издржавала је мајку и двоје деце. У Палерму су је 1845. године извиждали, те је побегла са сцене. Глас јој се никада није вратио. У тридесет првој години потпуно се повукла са сцене. Преселила се у Париз и почела да подучава младе певачице.
    Верди се 1847. године упутио у француску престоницу како би неко време провео у друштву Ђузепине Стрепони. Тада је заправо почела права љубавна веза. Постали су и остали нераздвојни до краја њеног живота, премда су се венчали тек 1859. године. Свадба је била скромна и ван очију јавности. Верди је, наиме, и даље сматрао да није лако два пута давати брачни завет пред Богом. Поред тога, желео је да сачува Пепину од оговарања у Бусету. Брачни пар повукао се на имање Сант’Агата.
    Пепина је свуда пратила мужа, па и на премијеру опере „Моћ судбине” 1861. године, када је праизведба отказана, а затим и други пут. Године 1865. Ђузепе је одлучио да напусти парламент Краљевине Италије како би се посветио музици. Политички живот почео је да га замара. Будући да Ђузепина и Ђузепе нису имали деце, он је решио да усвоји кћерку свог сиромашног рођака из родног краја, Марију Филомену. Ђузепина је била помало љубоморна и односи међу супружницима су захладнели.

                                                Старачка љубав

    Уље на ватру Пепинине љубоморе донело је познанство са чешком оперском певачицом Терезом Столц (Терезином Столцовом) током припрема „Моћи судбине” 1869. године. Ђузепина није могла да се не диви певачком умећу младе певачице. Била је свесна да јој се и Верди диви. Било како било, Тереза Столц била је разлог вишегодишње туге Ђузепине Стрепони. Била је млађа (рођена 1834. године) и певала је тако добро да Верди није могао да јој нађе мане. Укратко, Ђузепини се чинило да јој је украла место које је тако дуго држала. Напослетку је схватила да госпођица Столц заиста обожава Вердија и да му диви, али не као мушкарцу, већ као композитору и пријатељу.


Тереза Столц, изванредна певачица и тумач Вердијевих опера, дугогодишња пријатељица

    Изгледа да се Ђузепина постидела због љубоморних сцена које је приређивала мужу. У знак помирења, поклонила му је своју фотографију у сребрном раму која се и даље чува у вили у Сант’Агати са посветом: „Мом Вердију, с истом љубављу и дивљењем као некада.” Од тог тренутка, Тереза Столц постала је породична пријатељица. Пријатељство је трајало до краја композиторовог живота.
    Пре пет година у Италији је нађен велики број писама која су Верди и његова жена упућивали Терези Столц, као и њени одговори. Посебно се истичу писма у којима Верди препричава бројне гастрономске доживљаје, ручкове и вечере заливане „кјантијем” и Терези даје рецепте различитих специјалитета (посебно је волео фазане). Изливи пријатељске љубави су се подразумевали. Између осталог и завршетак једног писма које гласи: „Волите и Ви мене онолико колико ја волим Вас!”
    Супружници Верди последњи пут су отпутовали у Париз 1894. године. Госпођу Ђузепину један пријатељ тада је описао као „велику стару птицу”, а композитора као старца ситних светлих очију. Ипак, остали су један од ретких музичких парова који су заједно дочекали старост. По повратку из Француске, Ђузепина више није устајала из кревета. Патила је од артритиса. Вердијева животна сапутница умрла је 14. новембра 1897. на имању Сант’Агата крај Бусета.
----------------------
Најпознатије Вердијеве опере
1839. „Оберто”
1842. „Набуко”
1844. „Ернани”
1846. „Атила”
1847. „Магбет”
1849. „Лујза Милер”
1851. „Риголето”
1853. „Травијата”, „Трубадур”
1859. „Бал под маскама”
1862. „Моћ судбине”
1867. „Дон Карлос”
1871. „Аида”
1887. „Отело”
1893. „Фалстаф”
---------------------
   Ђузепе је поживео готово четири године дуже. До 27. јануара 1901. године. Према његовој жељи, заједно су сахрањени месец дана касније, 26. фебруара у Милану. Величанствени испраћај и обред увеличао је хор којим је дириговао Артуро Тосканини. Брачни пар Верди испраћен је уз песму „Хора Јевреја” („Va pensiero”), из опере „Набуко”. Хор је имао девет стотина чланова!
    За крај, још једна занимљивост. Млади Ђузепе Верди узалудно је покушавао да постане студент Конзерваторијума у Милану. Нису желели да га приме, сматрајући да није довољно обдарен. Управо тај конзерваторијум данас носи његово име.



Аутор: 
М. Огњановић
број: