3320 25. 9. 2015.
СВЕ РИБЕ СРБИЈЕ -
СКОБАЉ
Ко лови рибу на пловак, зна да у нашим водама нема мушичавијег и ћудљивијег рибљег створа од скобаља.
то се њега тиче, једног дана не знате шта ћете са уловом, а другог вам се чини да је на месту где сте јуче ловили преко ноћи пала водена неутронска бомба, рибе ни од репа ни од корова. Понекад прођу недеље и месеци у ишчекивању да скобаљ проради, а када се то коначно деси, и мобилни оператери постану загушени порукама: „Прокинуо скобаљ, шта чекаш, долази!”, почиње луди плес. Будући да се у рекама Србије – упркос климатским променама, масовном изловљавању, хемијском загађењу и свим осталим чумама и пошастима, укључујући и неизбежне најлон кесе које висе са грана приобалног дрвећа, вијорећи се као тужне заставе нашег свеопштег немара и еколошке (не)свести – популација скобаља неком лудом срећом никако не смањује, та риба је, уз неизбежну бабушку, најчешћи плен овдашњих спортских риболоваца. Врло велик број заљубљеника у реку посветио се искључиво лову скобаља (род војске зван „скобаљаши”) и већ деценијама не престаје да испреда разне приче о природи и начину лова те рибе, неки пут тако систематично и терминолошки прецизно, да би могло да се говори и о заснивању посебне рекреативно-менталне дисциплине зване „скобаљска филозофија”.
Али, право говорећи, прича о „компликованој” (боље рећи: неухватљивој) нарави скобаља не заснива се на доказивању и одбрани спекулативног појма „интелигенције” или њених секундарних особина (лукавство, препреденост или сналажљивост), већ на чињеници да је тешко логички приступити нечему што се опире логици, а то је импулсивност и нагонско биће сваког рибљег организма, које у обличју скобаља препознајемо као „ћудљивост”. Што ће рећи да оно што је јутрос важило на води, не мора нужно да важи послеподне, а сутра, сутра је нови дан, што би рекла Маргарет Мичел. Свако јутро је, барем када је о риболову реч, „зора света”. Ко год да је барем једном са штапом у руци дочекао свитање на води, у дрхтавици да што пре забаци удицу, добро зна о чему говорим.
Скобаљ (лат. Chondrostoma nasus) са народним именима шкобаљ, подуст, јатник, шљивар и тако даље, насељава све врсте водотокова, а најрадије обитава у подручју мрене, дакле, од салмонидне границе до преласка у речну низију. Воли бржу и плићу воду, посебно изласке из вирова у којима зимује, али опстаје и у дубљим, замућеним водама, па и у стајаћицама. Проверено га нема једино у подручјима са меким, муљевитим дном. Скобаља је најлакше препознати по ниско постављеним устима, и јакој, хрскавичавој горњој губици, боље рећи кловновском носу или бабурастој њушци прилагођеној претежитом начину исхране, о чему говори и његово латинско и његово народно име – подуст.
о леђима је тамнозелен, главно пераје му је сиво, а остала су црвена. Бокови његовог витког, спљоштеног, дугуљастог тела прекривени су сребрнастим крљуштима, па је дивно гледати како се велика јата скобаља пресијавају у води. Има црну потрбушину коју приликом чишћења свакако треба одстранити и добро испрати од крви. То му знатно побољшава укус. Мрести се у пролећним месецима, од краја марта до средине маја, при температури воде од 6º до 8º Ц, а плодан је и отпоран толико да потискује сву другу рибу. Полно је зрео у трећој години, дочим подаци о његовој величини варирају. Понегде помињу и „грдосије” од три-четири килограма. Просечни ловни примерци крећу се од 200 до 400 грама, у зависности од воде на којој га ловимо, али и од доба године када га ловимо. 
Без много размишљања, скобаљ је превасходно зимска риба. Не зато што посебно воли хладну воду (и он је представник шаранске породице), него стога што у зимским месецима нестане његове основне хране, „епифитона”, што је научни назив за веома ситне алге које као слузава и клизава скрама расту по шљунку. Велика јата скобаља у стању су да дословно „попасу” цело речно дно, и када се у најхладније доба године то заиста и догоди, а услед ниских температура престане раст водених трава, у мразним, сунчаним данима прави је час за лов трофејних примерака. Једне зиме, у Бугарској, у Великом Трнову, тамо где је починуо Свети Сава, гледао сам како у лепој реци Јантри бугарске колеге лове крупне скобаље, на обичну хлебну пахуљу. „Братко”, рекао ми је један од њих, „скобар је најбољи зими. То важи и за лов и за јело. Ем, се сада лове најкрупнији комади, ем му је месо чврсто. Изгубило је горчину коју због храњена травом има преко лета, када је и ситнији, а што су рибе ситније, ситније су и кошчице. Тако ли је?” Тачно, потврдио сам, код нас на Дунаву ловимо скобаље само у априлу и мају, после он нестане у потрази за хладнијим водама.
Пец скобаља, сам по себи, није посебно захтеван. Прибор треба да је што нежнији, предвез што тањи (0.10-014), риба уредно нахрањена, дубина тачно одређена (неки пут и пет центиметара дубље или плиће постављеног мамца донесе неуспех), пловак пажљиво одмерене грамаже и добро избалансиран. Скобаљ се лови и дубинским поступком, али такав начин није посебно развијен код наших риболоваца који не престају да се надгорњавају око тога шта, како и када, при којем водостају и на који начин, скобаљ најбоље „прима” и „узима”.
Начин примамљивања скобаља зависи и од воде и од месних обичаја заснованих на вишедеценијском осматрању мушичавих скобаљских „навика”. Негде се у воду бацају кугле умешеног хлеба или земље с разним додацима (црви, конопљино уље, анис, крв, мравља јаја), негде се развејава хлебна „бљузга” која се брзо рашири по води и усплахири јато, негде се на дно полажу хранилице с напуњеним мрежицама, негде се, чак, у водену струју, на дубинама од пола до два метра, постављају од грања исплетене препреке („лесе”) којима се успорава ток, па примама спорије отиче и дуже остаје на дну. И сваки мушичави рибар (ако је риба таква, и скобаљаши су такви!) горљиво ће вас уверавати да је његов начин најбољи, а да ви „немате појма”. О људска, пардон, риболовна таштино!
ви ће, међутим, без обзира на властито учење и веру у сопствени проналазак или финесу, која се чува као најстрожа тајна, потврдити да је скобаљ јатна риба. И сви ће вам рећи да се она по правилу лови у вировима или на сужењима река где је вода бржа. Ту је рибу која нема времена да пажљиво осмотри мамац лакше преварити. У ихтиолошким уџбеницима одавно је описано да скобаљ има две велике годишње миграције, ону пролећну, ради мреста, када преваљује и десетине километара, и ону краћу, зимску, када тражи погодан терен за презимљавање (адреса: „зимовник”).Обрни-окрени, најтежи задатак који се поставља пред риболовца намераченог да лови ћудљивог носоњу, свакако је откривање рибљег јата, и одређивање најбољег места за лов, будући да је скобаљ риба у сталном кретању. Е, за то је заиста потребно искуство, плус интуиција, па је прави тренутак да препустим реч Ранку Травару, једном од међународних скобаљских велемајстора. Ево шта о скобаљу, а и риболову уопште, каже мој исписник Ранко:
„Годинама, поводом лова скобаља, понављам искуством стечено увјерење које се може сажети у неколико реченица: Није велики рибар онај што ухвати највећу рибу, или увијек има најпунију чуварку. Бити велики рибар значи умјети увијек и на свакој води пронаћи рибу. Прави рибар није никакав егзекутор нити члан некакве казнене експедиције. То је по дефиницији истраживач и тумач природе и њеног чудесног знаковља. Прави рибар никада нема 'своје мјесто', пошто су све воде његов завичај и његово мјесто. Он се никада не дури када неког затекне на месту које је претходних дана сам припремио. Напротив, то га радује, јер ће тај дан опет истраживати и наћи неко ново, можда још боље мјесто. Онај који није осјетио радост обилажења разних вода и сталног пропитивања личног искуства у различитим приликама, тешко ће схватити ове ријечи. Живот је напросто прекратак да би се човјек предуго задржавао на једном мјесту, колико год да се ту лијепо осјећа. Никада не допустите да вам се риболов претвори у рутину. Нека то буде ваша највећа страст. Будите убијеђени да је благословљен сваки час и сваки динар који сте уложили у задовољење бескрајних хирова те страсти.
Скобаља не треба тражити на мјестима дубоким преко пет метара, као и у дијеловима ријеке с мирним током и муљевитим дном. Најпогоднији терен за претежно љетњи лов скобаља је тамо гдје се дубина ријеке постепено смањује а ток убрзава. Потом су то мјеста са бржим протоком воде и равномјерном дубином од 1 до 2 метра, улазни дијелови у дубину, гдје вода из плићег и бржег тока постепено прелази у тиши и нешто дубљи дио ријеке и гдје је дно прекривено средњим или крупнијим шљунком, на којем расту колоније модрозелених алги.
ослије правилног избора места, као неоспорно најважнијег, а често и најтежег задатка, примамљивање скобаља је такође важан посао. О тој теми је већ много написано, па ћу вас само подсјетити на неке врсте зимских примама: на 'бомбе’ од чврсто сабијеног јучерашњег хљеба, отежане каменом или на глину (најбоље од врсте 'бентонит’) умијешену са старим хљебом и црвићима уз додатак квалитетне конфекцијске хране на бази крви.На свијету, иначе, не постоји факултет, нити на њему катедра, гдје се посебно изучавају навике риба са становишта спортских риболоваца. Каква ихтиологија, какви бакрачи! Познајем ихтиолога који је двадесет година посветио изучавању рибљег свијета Дрине и на тој теми је докторирао. Осим исцрпног реферата о анатомији скобаља и његовој репродукцији, те о паразитима и разним вирусним заразама, других података ни клијештима из њега нећете извући. Чак је у докторској дисертацији утврдио да је просјечна тежина дринског скобаља на потезу од Братунца до Скелана 98 грама! Колико ја знам ситуацију са терена, то је можда просјечна тежина пераја дринског скобаља на том локалитету, а сваком ко на датом потезу ухвати поменутог капиталца од 98 грама, јавно обећавам да ћу га (скобаља, а не рибара – примедба М. П.) на властитом трбуху испећи.
И за сам крај: Зар смо ми скобаљаши лошији људи од шаранџија и мушичара? Зар баш сваког скобаља морамо убити? Застанимо понекад и погледајмо том живом створу у очи. Понесимо кући оно што ћемо сигурно појести. Не храните комшилук рибом – тиме противречите спортској етици! Поклоните живот бићу које нам толико среће доноси и при том обавезно пјевушите ону нашу стару севдалинку ‘Catch and release' ('Ухвати и пусти').”
кобаљ се најчешће лови на хлеб, потом на црве и на танку црвену глисту, а мушичари га понекад преваре и на вештачке нимфе које подражавају ране развојне стадијуме подводних инсеката. Њима се понајвише хране скобаљска млађ и ситнији примерци. Како је хлебна пахуља добар, али неподесан мамац, јер се при сваком извлачењу удица мора изнова мамчити, последњих деценија у широку, врло успешну употребу ушао је француски изум „Cladophora glomerata” (популарно: „шаја” или „ангел”), посебно справљен хлеб који зарад своје еластичности, верно имитирајући хлебну „бљузгу”, основу примаму за скобаља, тешко спада са удице. Ипак, најбољи, а у топлијим месецима и једини мамац – када велика јата скобаља знају да зађу у врло брзу, оплићалу воду – свакако је алга Cladophora glomerata. Она расте на крупнијем шљунку или на каменим плочама, а боја јој се мења од светлозелене, када је у фази ницања, до тамно и мркозелене када је у фази зрења и труљења. Скобаљ узима само ону која је у том тренутку вегетативно доминантна, па су се риболовци који не могу да дођу до природне алге досетили да од синтетичких влакана (понекад и од обичног кућног итисиона) праве њену колико-толико верну имитацију. При лову на алгу користи се систем са две удице. На горњу се кроз омчу причврсте упредене биљне нити, а доња, прекривена слободнолебдећим власима служи за благовремену егзекуцију. Скобаљ најчешће, осим кад „полуди”, узима мамац врло пипаво и некако асиметрично, па је на сваки сигнал трзаја потребно дати одсечну контру. Он не чупа алге, него их струже и усисава, а када прихвата понуђени мамац или храну коју му вода наноси, искрене се на бок, свитне својим сребрним огледалом и гутне залогајчић. Крупан скобаљ је изврстан борац, а добро спремљен је и прави деликатес.
Ко проба, увериће се, ко не проба – неће!
Аутор:
Михајло Пантић
Илустровао:
Mилан Туцовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
