Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна :: Архива

Архива




Велимир Рајић или опело несрећној љубави
И СРУШИШЕ СЕ ЛЕПИ



                                                       
Српска историја га не памти као јунака с ратишта, што је желео, већ као поету чији живот је обележила једна песма

ај догађај не наводе само уџбеници историје: овековечен је на старим гравирама, опеван десетерцем, живи у усменом предању и памти се у народном сећању.
    Пролеће 1815. године. У јеку је Други српски устанак. На Љубићу, недалеко од Чачка, по шанчевима, прса у прса, жестоки окршаји између Срба и Турака. „Јунак Рајић, кад виде да се Срби помутише и осуше бегати, повика: ’Не бежите, браћо, но удрите, од Бога не нашли!  Како би своје топове оставили!? Знате ли како нам је без њи’!


Византијске приче
КРСТ

              
        

Шта је Константин Велики видео уочи битке код Милвијског моста 312. године

авремени историчари сматрају да је један од пресудних тренутака позноримске историје била визија Константина Великог која се одиграла у завршним данима шестогодишњег грађанског рата (306–312). Заплет је почео када је у војном логору у Јорку 25. јула 306. преминуо Констанције Хлор. Без много оклевања војска је његовог сина Констанина Великог прогласила за августа. Галерије, август на Истоку, признао је Константиново уздизање, али само као цезара. Као нека врста одговора, међутим, преторијанска гарда је у Риму следеће 307. године за цара извикала Максенција, сина бившег августа Максимијана. Тако је почео вишегодишњи грађански рат.


„Забавников” ЗОО
МАЧКЕ



Према миту, „дивљакуше” с језера Ван у данашњој Турској биле су путници на Нојевој барци, а оне које и данас живе у природи лове рибу и до дубине од девет метара


                                                                                Мачка храбра као лав

еобичне беле мачке с пегама боје ћилибара на глави први пут су се појавиле у давна, давна времена, у близини језера Ван у данашњој источној Турској. Изгледа да нигде другде нису биле примећене... Поникле у срцу области где је некада била Јерменија, кроз причу о овим животињама преплиће се и историја овог узаврелог поднебља. Тако је и данас. Говоримо о мачкама, а кроз повест се преламају теме неуобичајене за причу о једној мачјој раси.


Поплава осећања
ПЕРЕШ РУКЕ?

                    

Не купаш се – задовољан си и допушташ да те обузме „хормон среће”?!

о нема осећање кривице или гриже савести? Готово нико. Ако ни због чега другог, оно се јавља, јер, хтели то или не, стално унесрећујемо друге људе. На први поглед, ништа им нажао не чинимо. Али...


Трагом уништених уметничких дела
УПЛАКАНА


                                       
Живот сваког културног добра, укључујући дела ликовне уметности, одувек је зависио од тога како се човек односио према њему



ноћи 4. марта 2004. године манастир Хиландар на Светој гори захватио је катастрофалан пожар. Повређених није било, а ватрогасци, монаси и радници у манастиру успели су да одрже ватрену стихију под контролом. Ипак, пожар је уништио Игуменарију, прешао на Велики и Бели конак и зауставио се код Пирга Светог Саве.  
   Иако је добар део књига, документације, старих икона спасен, у пожару је страдало неколико уметничких дела која су се налазила у конаку, између осталог и реплика чувене слике Паје Јовановића „Крунисање цара Душана” из 1931, коју је уметник посредством пријатеља Ђорђа Роша поклонио манастиру.


Hogar



Jeste li već čuli da...



              


Ma sta kazes


                        УВЕРЉИВА УЛОГА


Pisali ste



ТРКА НОЈА И ЛЕОПАРДА

Драги „Забавниче”, ко је бржи: ној или леопард?

КАТАРИНА
Београд

Леопард, Panthera pardus, животиња из породице мачака, због губитка станишта и сталног опадања броја јединки, сврстана је у готово угрожене врсте. Данас живи у подсахарским областима Африке, а изоловане групе у Индији, Индокини, Малезији и Кини. Многи природњаци сматрају да опстанак у дивљини леопард дугује мудром начину лова, способности да се прилагоди на разне врсте станишта и способности да трчи брзином од око 60 километара на сат.



   Ној, Struthio camelus, највећа жива птица тркачица на Земљи, живи у природи само на афричком континенту, јужно од Сахаре. Иако изузетно висока, од 210 до 275 центиметара, трчи изузетно брзо. Може да постигне брзину од око 72,5 километра на сад.
Дакле, када би се надметали у трчању, победник би била птица.

ОД ШТАПА И КАНАПА

У школи свакодневно користим лењир, па ме занима како је настао први прав лењир.

Поздрав из Ужица од
АНЂЕЛЕ, ИВ-4

Лењир, као што знамо, има двојаку сврху – служи и за мерење и за повлачење правих линија, и у тим потребама се и крију корени његовог настанка. Ком изумитељу треба да захвалимо за овај данас тако обичан предмет није, наравно, познато, с обзиром на то да се његови трагови губе у магловитим почецима историје. Као што већ може да се наслути из саме сложенице „геометрија”, настале спојем грчких речи γή – земља и μετρία – мерење, алатке из којих се још у давно доба лењир развио служиле су вероватно за премеравање земљишта, нарочито пошто би се повукла вода после поплава великих река.
   Користили су их стари Египћани, народи Месопотамије и долине Инда. За њих су поплаве биле од огромне важности, јер су им осигуравале плодну земљу, без тога не би било њиховог напретка и читава историја човечанства одвијала би се другачије. Мерења су се, претпоставља се, прво вршила канапом, а он је временом подељен на мање јединице везивањем чворића у правилним размацима. Од тога са једне стране, и неког правог комада дрвета који се додатном обрадом претворио у средство за повлачење праве линије са друге до лењира налик на оне какве данас познајемо био је, очигледно, само корак. Тог корака сећају се можда египатске пирамиде и грчке триреме, и многа друга достигнућа старих цивилизација. Најстарији до сада нађени предмет који би се условно могао назвати лењиром (претпоставља се да је у питању средство за мерење, а начињен је од легуре бакра) потиче из Нипура у Месопотамији, из отприлике 27. века пре наше ере. Стари Египћани имали су обичне и угаоне лењире од дрвета, а основна мера за дужину био им је лакат, дужине око 52 центиметра. У цивилизацији долине Инда за израду овог прибора користили су и слоновачу. Из древне Мохенџо-даро културе (3. миленијум п. н. е) познат је лењир чија је основна јединица дужине око 3,4 центиметра била врло правилно издељена на десетине.
   Стари Грци су, како каже предање, преко Талеса из Милета, једног од седам мудраца старог света, од Египћана преузели и даље развили знања из геометрије. Без обзира на то да ли је за то заслужан Талес или неко други, сигурно је да је у друштвима старе Грчке и Рима лењир већ ушао у широку употребу заузевши заувек место у обликовању европске цивилизације.

ИЗВЕШТАЧЕНО ОТМЕНЕ ДАМЕ

Занима ме ко су биле прециозе које је у својој комедији исмејао Молијер.

ИВАН
Кучево

Катерина де Вивон, маркиза Рамбује, почела је око 1608. године да у свом дворцу приређује редовне скупове на којима се расправљало о књижевним, ликовним, научним, филозофским и моралним погледима и достигнућима. Тај њен салон, уређен по угледу на сличне одаје италијанског племства, постојао је у дворцу Рамбује све до 1655. године. Процват је доживео између 1624. и 1648. године, кад је имао и знатан утицај на књижевни и културни укус Париза и Француске. Међутим, стил опхођења у дворцу Рамбује временом је постао извештачен и салон се претворио у монденски скуп.
Пример маркизе Рамбује имао је много подражавалаца, па су слични салони отварани не само по дворцима принчева и остале властеле него и у кућама имућних грађана. Ти салони, и књижевност која је у њима негована, названи су прециозни (фр. precieaux – драгоцен, а у ширем смислу – отмен). Теоретичар прециозности Сомез написао је (1661) у свом „Великом речнику прециоза” упутство:
   „Прециоза треба да говори друкчије него народ, да би њене мисли разумео само онај ко има финију памет но гомила. У том циљу прециозе улажу све напоре да оборе стари језик и створе сасвим нов, својствен само њима.”
   Ове салоне исмејали су Никола Боало (1636–1711) и његов много познатији колега Жан-Батист Поклен Молијер (1622–1673). У комедији „Смешне прециозе” (написаној 1659, а код нас познатој и као „Смешне каћиперке”) Молијер је дао изванредне примере прециозног језика: „саветодавац дражи” (огледало), „подобности за разговор” (наслоњаче), „узвишени” (мозак), „подстрекачи ногу” (виолине).

ЂУЗЕПЕ И ЂАВО

Можете ли да напишете нешто о италијанском композитору Ђузепу Тартинију и његовој „Ђавољој сонати”?

НЕВЕНА
Панчево

О славном италијанском виолинисти и композитору Ђузепу Тартинију већ смо писали на страницама „Забавника”. У електронској архиви „Политикиног Забавника” постоји опширан текст о Тартинију који можеш да прочиташ на интернет адреси: http://www.politikin-zabavnik.rs/2007/2879/02.php