3320 25. 9. 2015.
Византијске приче
КРСТ
Шта је Константин Велики видео уочи битке код Милвијског моста 312. године
авремени историчари сматрају да је један од пресудних тренутака позноримске историје била визија Константина Великог која се одиграла у завршним данима шестогодишњег грађанског рата (306–312). Заплет је почео када је у војном логору у Јорку 25. јула 306. преминуо Констанције Хлор. Без много оклевања војска је његовог сина Констанина Великог прогласила за августа. Галерије, август на Истоку, признао је Константиново уздизање, али само као цезара. Као нека врста одговора, међутим, преторијанска гарда је у Риму следеће 307. године за цара извикала Максенција, сина бившег августа Максимијана. Тако је почео вишегодишњи грађански рат. У једном тренутку Константин Велики схватио је да му време које пролази не иде у прилог и да треба да убрза коначни обрачун са супарником. Он се није налазио у завидном положају јер је у случају да крене против Максенција знатан део трупа морао да остави на Рајни за одбрану граница од варварских германских племена. Ипак, проценио је да му одржавање постојећег стања не иде у прилог, а како му храброст и војничка проницљивост нису недостајали, пренебрегавајући савете сарадника, „прешао је Рубикон” и, како се сматра, покренуо само четвртину војске, око 25.000 војника. При том је био свестан да је војска његовог противника неупоредиво бројнија. Премда хришћански писци настоје да кривицу за избијање сукоба припишу Максенцију, веродостојни историјски подаци јасно показују да он није био тај који је изазвао рат.
Пошто је, попут Ханибала, прешао Алпе и стигао у Северну Италију, Константин Велики се на челу трупа лагано спустио према Риму. Како бележе неки извори, Вечни град је доста пропатио током неколико година Максенцијеве владавине. На Константина, који је наводно био пун саосећања за древну престоницу, тада осиромашену и потлачену, односе се речи:
„Живот му није био весео док је гледао патњу престонице света”. У међувремену ни Максенције није оклевао већ је припремио огромну војску, тако да је Рим штитило чак 100.000 људи.
За победу
Још док је боравио у Северној Италији, Константин је заузео Верону чији су се браниоци јуначки борили. Заробио је цео гарнизон и бацио га у ланце како би осујетио могућност да се врате Максенцију и поново ратују против њега. У овом случају његова људскост и висока свест о ономе што је добро за државу нису дозволили да заробљенике побије. Њихове мачеве претопио је у окове и разрешио то питање. Верона се предала тек на вест да је други део Константинових трупа запосео Аквилеју и Модену. Освајањем поменутих градова нападачима се отворио пут према Средњој Италији и Риму на којем није било истинске препреке. Пребацујући Максенцију на погрешној војној тактици, један истраживач стога бележи:
„Оно што је уз невелик труд могло да се оствари правовременим запоседањем алпских прелаза, није се могло ни уз потоке крви у подножју Алпа и равници“. Константин је, дакле, надмудрио Максенција и његове генерале, па су његови победоносни одреди наставили своје кретање према југу.
На Константиновом путу до Рима збили су се догађаји за које може да се каже да су ушли у легенду. Одједном, усред поднева, на ведром небу, Константин и његова војска угледали су крст са натписом „Овим победи! (грчки: touto nika)”. Евсевије из Цезареје, отац хришћанске историографије, који доноси ову приповест, додаје да му је то лично испричао цар и да је истинитост својих речи потврдио заклетвом. Следеће ноћи Спаситељ се јавио Константину и наредио му да припреми заставу са знаком који му се указао. Заставу је чинио златан венац пободен на дршку са монограмом од почетних слова Христовог имена.
Унеколико другачију верзију читаве приче и Константиновог сна доноси латински хришћански писац Лактанције. По њему је Константин у сну добио заповест да стави небески знак Бога на штитове својих војника, што је он и учинио. Радило се о скраћеници за Христа која је написана у облику косог слова Х (грчко hi) које је на горњем крају било савијено. Упркос извесним разликама – код Евсевија се радило о застави, а код Лактанција о штитовима – суштина сна, а поготово његова поента, углавном су истоветни. У латинском изворнику стајало је „У овом знаку ћеш да победиш (In hoc signo vinces)”.
Хало ефекат
У науци се много расправљало о томе шта је, уколико јесте, Константин Велики заправо видео и протумачио као небеску визију. Док су једни истраживачи без трунке интелектуалне сумње прихватили вести хришћанских аутора Евсевија из Цезареје и Лактанција, други су их сврстали у ред пуких измишљотина и сасвим одбацили као легендарне и стога неприхватљиве. Било је и оних који су заузели унеколико неодређен став и остали у уверењу да у причи о визији крста и Христовог имена, ипак, постоји некакво зрнце истине, али и таквих који су се заштитили италијанском максимом да ако није тачно „барем је добро измишљено”.
Пре десетак година научник Петер Вајс је на сасвим другачији начин пришао спорном и толико пута претресаном питању визије Константина Великог. Он је најпре упозорио да постоји и ранији помен исте визије. Реч је о једном похвалном слову које је именом непознати галски беседник посветио Константину Великом 310, дакле две године пре битке код Милвијског моста. У наставку научног прилога, П. Вајс напустио је терен историје као хуманистичке дисциплине и ослонио се на образложења које нам пружају природне науке. Он, наиме, сматра да је у питању спектакуларни соларни феномен. Према његовом тумачењу, описи које доносе како анонимни галски беседник за 310. годину, тако и Евсевије из Цезареје за 312. годину, одговарају појави такозваног двоструког соларног хало–ефекта. Посреди је оптички ефекат који је изазван преламањем закривљене сунчеве светлости кроз ледене кристале у горњој атмосфери. На тај начин настаје полукружни свод с јарким крстовима светлости непосредно изнад и са обе стране Сунца.
Лик великог владара на мозаику у Аја Софији
У оба случаја, и 310. и 312. године, појава оваквих хало–ефеката – или цоронае како се каже на латинском језику – здушно је прихваћена и протумачена као знак победе. У случају анонимног галског беседника, што значи из паганске перспективе, божанство које је послало визију неспорно је био старогрчки бог Сунца – Аполон. Подсетимо се да се ова визија на небу указале недалеко од чувеног светилишта Аполона Грана (Apollo Grannus) које се налазило на важној саобраћајници кроз Галију која је водила према северу и царској резиденцији у Триру.
Хришћанска надградња
Иначе, овај драматичан и упечатљив утисак није непознат. Као нека врста посредне потврде у науци наводи се искуство сер Едварда Вајмпера, познатог алпинисте из 19. века. Он живописно сведочи о сличном хало–ефекту који му се указао када се спуштао после првог успешног освајања Матерхорна 1865. године. Вајмпер са нескривеним усхићењем говори о призору достојном страхопоштовања и бележи како су „сабласне појаве светла висиле са неба непомично”, а у наставку записује: „Био је то необичан и страшан призор, за мене јединствен и неописиво импресиван у том тренутку.”
Дакле, Константин Велики је најпре 310. године имао то искуство и са њим се саживео. Две године касније, у јеку припрема за одлучујућу битку против Максенција, он је његово значење поново тумачио. Међутим, сада су три сјајна крста – или ће пре бити чак њих шест – задобили другачији, хришћански смисао. Победа коју су они наговештавали, у облику саме короне, овога пута била је знак који је послао хришћански Бог, а не старогрчки бог Аполон. Евсевије из Цезареје славодобитно описује улогу Константинових хришћанских саветника, пре свега чувеног богослова и царевог блиског пријатеља Осије, епископа шпанског града Кордобе. Они су светле крстове на небу већ видно задивљеном цару протумачили као испољавање Исуса Христа и симбол његове (Христове) победе над смрћу.
Константинов новац
Што се тиче предложене теорије Петера Вајса, треба нагласити да су је неки научници прихватили, многи до сада сасвим игнорисали, али су је сасвим ретки оспорили. У сваком случају, његово објашњење, које у себи садржи и озбиљне податке из природних наука, вредно је уважавања. Оно, између осталог, поучава да неке загонетне догађаје из повеснице не смемо да узимамо здраво за готово, али, с друге стране, не смемо ни да их ниподаштавамо и олако сврставамо међу легендарне и, као такве – лишене било какве историјске веродостојности, – брзоплето да одбацујемо. После Вајсовог објашњења, разборито је претпоставити да је Константин Велики заиста на небу и видео некаква крстолика знамења. Онда су хришћански писци, Лактанције и Евсевије из Цезареје, извршили учену стилизацију цареве визије и додали јој хришћанску „надградњу”.
Како било, Константин Велики наредио је да се хришћански симболи ставе на опрему војника, покренуо је своје трупе и усмерио их ка Вечном граду. Када је дошао под бедеме Рима, он је не часећи ч запосео његове луке да би глађу унео раздор и пометњу у Максенцијеву војску у граду и међу становнике. У бици која се одиграла 28. октобра 312. године Константин Велики однео је велику победу. Они који нису страдали од мача, нашли су смрт у реци. Око Максенција су се најдуже борили преторијанци, војници од заната и храбрости, који су га и довели на власт и који су не повлачећи се на том месту и изгинули. У наступу страха, Максенције је побегао и неславно се удавио у Тибру. Овом блиставом победом Константин је добио Италију и Северну Африку и постао неприкосновени господар Запада. Каснје се показало да је то био догађај који је променио историју света.
Аутор:
Радивој Радић
Илустровао:
Горан Горски - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
