Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Трагом уништених уметничких дела


УПЛАКАНА


                                       
Живот сваког културног добра, укључујући дела ликовне уметности, одувек је зависио од тога како се човек односио према њему



ноћи 4. марта 2004. године манастир Хиландар на Светој гори захватио је катастрофалан пожар. Повређених није било, а ватрогасци, монаси и радници у манастиру успели су да одрже ватрену стихију под контролом. Ипак, пожар је уништио Игуменарију, прешао на Велики и Бели конак и зауставио се код Пирга Светог Саве.  
   Иако је добар део књига, документације, старих икона спасен, у пожару је страдало неколико уметничких дела која су се налазила у конаку, између осталог и реплика чувене слике Паје Јовановића „Крунисање цара Душана” из 1931, коју је уметник посредством пријатеља Ђорђа Роша поклонио манастиру.
   Овај скорашњи немили догађај још једном је показао да је живот сваког културног добра, укључујући и дела ликовне уметности, одувек зависио од тога како се човек опходио према њима. Понекад је нажалост и сâм човек неми сведок њиховог пропадања, оштећења или уништења. Многи објекти и грађевине у којима се чувају уметничка дела, попут музеја, галерија, цркава, манастира, градских већница, скупштина и других јавних установа – страдали су у прошлости. Велику штету чинили су пожари, поплаве и друге елементарне непогоде, али највеће штете уметничким делима на нашим просторима несумњиво су нанели ратови и револуције.

                                             Бомбе и похаре

    Први светски рат није мимоишао ни наш најстарији и најзначајнији Народни музеј у Београду. Зграда у којој је по избијању рата био смештен музеј, на месту данашњег Филолошког факултета, током гранатирања Београда, 1915, била је погођена. Том приликом поједина уметничка дела била су потпуно уништена, док се другим од тада губи сваки траг. Неколико примера које овде издвајамо, довољно осликавају размере штете коју је тада претрпео Народни музеј.



    Уништена или нестала су следећа уметничка дела: слика „Гуслар” Паје Јовановића (1859–1957) коју је лично уметник 1893. поклонио музеју, скулптуре „Роб” и „Рибар” Симеона Роксандића (1874–1943), откупљене 1907. од аутора за музеј, затим скулптура „Преља” у природној величини Ђорђа Ђоке Јовановића (1861–1953), као и скулптура „Мати Србија” (или Pro Patria mori) Петра Убавкића (1852–1910), откупљена за музеј са његове прве изложбе 1882. (што је била и прва вајарска изложба у Србији уопште). Убавкићеву скулптуру је због висине од преко два метра било тешко изместити из музеја, те је и прва страдала под ударом граната. Од разорног дејства бомбардовања страдала је и слика „Руђер Бошковић” Ђорђа Крстића (1851–1907), сликана по наруџбини за музеј 1887. у природној величини, која је била у тој мери оштећена да је њена рестаурација била немогућа.

                  

    Далеко мање заштићени од музеја биле су цркве и манастири. Примера ради, у Другом светском рату на подручју данашње Војводине и Босне и Херцеговине спаљено је и покрадено више стотина православних манастира и цркава. Црквене ризнице биле су уништене или похаране, док су регистри и уписне књиге први завршавали у пламену. Покушај реконструкције или потраге за појединим несталим црквеним драгоценостима прилично је отежан непостојањем стручно обрађене и систематизоване документације пре ратова.
    Два бомбардовања која је Београд преживео 1941. и 1944. године однела су не само људске животе, него и велики број покретних и непокретних културних добара. Спаљивање Народне библиотеке немерљив је губитак, али ништа мање штете нису претрпели ни друге установе и појединци. Бомбе које су 6. априла 1941. сејале смрт, однеле су живот сликарке Милице Бешевић (1896–1941). Стан и атеље у коме је живела у Призренској улици 3, где се налазио највећи број њених слика, потпуно је уништен.

                

    Страдалих и оштећених београдских уметничких атељеа било је прилично, али и приватних кућа у којима су се чувала вредна уметничка дела. Од разорног дејства бомби страдала је и кућа београдске породице Тешић у Улици господар Јевремовој, а у њој и највећи део дуго прикупљане уметничке збирке.

                                                 Злосрећни Ускрс

    Слична судбина могла је да задеси и једну од најзначајнијих приватних уметничких колекција пре Другог светског рата, Збирку Јоце Вујића из Сенте. Јоца Вујић (1863–1934) прикупљао је за живота драгоцена дела наших уметника настала од 18. до почетка 20. века и основао је први приватни музеј у предратној Краљевини Југославији који је носио име по њему. По личној жељи, своју збирку поклонио је Универзитету у Београду и непосредно пред избијање рата она је из Сенте пренесена у Београд, где је смештена у зграду Техничког факултета, с намером да ту буде сређена и изложена. Међутим, избијање рата не само да је спречило отварање Вујићевог легата, него је довело је у питање и његову судбину.

                                     

    Током окупације постојала је опасност да поједина ремек-дела српског сликарства средине 19. века из Вујићеве збирке, попут „Девојке у плавом” Ђуре Јакшића и „Уметникова супруга Софија Дели” од Константина Данила. Један високи немачки официр хтео је да их заплени и пошаље у Немачку, као што су то радили у готово свим окупираним земљама. Срећом, захваљујући умешности Бранка Поповића, сликара и професора Техничког факултета, то се није десило, али догодило се ускршње бомбардовање 1944, када је велики број уметничких дела из ове збирке Јоце Вујића страдао под налетом бомби. Све што је могло да се спасе рестаурацијом, учињено је одмах после рата, али је, нажалост, 26 дела било потпуно уништено, међу којима су били радови Николе Алексића, Теодора Крачуна, Тодора Швракића, Павла Симића, Малише Глишића и других.

                                                   Опасни плин

    Време нове социјалистичке Југославије био је мирно доба за очување уметничких дела. Међутим, распадом заједничке државе и избијањем грађанских ратова на простору бивше Југославије током деведесетих година, поново су на удару била културна добра која су се задесила на ратом захваћеним подручјима. У бомбардовању НАТО 1999. године, највећи део уметничке збирке у згради Владе Републике Србије у Београду био је измештен, али је тридесетак дела уметника 20. века који су припадали некадашњем југословенском културно-уметничком простору, ипак страдало под рушевинама првих бомби.
    Годину и по након бомбардовања, у демонстрацијама 5. октобра 2000, страдао је део Савезне скупштине, док су вредна уметничка дела била изложена рушењу, уништењу или крађи. Срећом, највећи део ове збирке до данас су средили и рестаурисали стручњаци из Народног музеја, али за неколико слика и скулптура није било помоћи.

                     

    У Нишу је 12. октобра 2001. у раним јутарњим сатима изгорео највећи и најзначајнији храм у граду, Саборна црква, грађена од 1856. до 1872. године. По избијању пожара ватрогасци су дошли релативно брзо, али је гашење каснило, јер возила због уске капије нису могла да уђу у двориште цркве. Претпоставља се да је узрок пожара била експлозија једне од плинских боца које су се налазиле у цркви због извођења радова. Сви напори да се пожар угаси били су узалудни. У пожару је нестао цео иконостас са 19 икона, јединствен споменик црквеног сликарства с краја 19. века, дело руку једног од највећих српских сликара новијег доба, Ђорђа Крстића (1851–1907). Људски фактор је, нажалост, и у овом, као и у многим другим случајевима раније, довео до губитка драгоцених уметничких дела, која су деценијама, нека чак и вековима, одолевала зубу времена.



Аутор: 
Петар Петровић
број: