3320 25. 9. 2015.
Pisali ste
ТРКА НОЈА И ЛЕОПАРДА
Драги „Забавниче”, ко је бржи: ној или леопард?
КАТАРИНА
Београд
Леопард, Panthera pardus, животиња из породице мачака, због губитка станишта и сталног опадања броја јединки, сврстана је у готово угрожене врсте. Данас живи у подсахарским областима Африке, а изоловане групе у Индији, Индокини, Малезији и Кини. Многи природњаци сматрају да опстанак у дивљини леопард дугује мудром начину лова, способности да се прилагоди на разне врсте станишта и способности да трчи брзином од око 60 километара на сат. 
Ној, Struthio camelus, највећа жива птица тркачица на Земљи, живи у природи само на афричком континенту, јужно од Сахаре. Иако изузетно висока, од 210 до 275 центиметара, трчи изузетно брзо. Може да постигне брзину од око 72,5 километра на сад.
Дакле, када би се надметали у трчању, победник би била птица.
ОД ШТАПА И КАНАПАУ школи свакодневно користим лењир, па ме занима како је настао први прав лењир.
Поздрав из Ужица од
АНЂЕЛЕ, ИВ-4
Лењир, као што знамо, има двојаку сврху – служи и за мерење и за повлачење правих линија, и у тим потребама се и крију корени његовог настанка. Ком изумитељу треба да захвалимо за овај данас тако обичан предмет није, наравно, познато, с обзиром на то да се његови трагови губе у магловитим почецима историје. Као што већ може да се наслути из саме сложенице „геометрија”, настале спојем грчких речи γή – земља и μετρία – мерење, алатке из којих се још у давно доба лењир развио служиле су вероватно за премеравање земљишта, нарочито пошто би се повукла вода после поплава великих река.Користили су их стари Египћани, народи Месопотамије и долине Инда. За њих су поплаве биле од огромне важности, јер су им осигуравале плодну земљу, без тога не би било њиховог напретка и читава историја човечанства одвијала би се другачије. Мерења су се, претпоставља се, прво вршила канапом, а он је временом подељен на мање јединице везивањем чворића у правилним размацима. Од тога са једне стране, и неког правог комада дрвета који се додатном обрадом претворио у средство за повлачење праве линије са друге до лењира налик на оне какве данас познајемо био је, очигледно, само корак. Тог корака сећају се можда египатске пирамиде и грчке триреме, и многа друга достигнућа старих цивилизација. Најстарији до сада нађени предмет који би се условно могао назвати лењиром (претпоставља се да је у питању средство за мерење, а начињен је од легуре бакра) потиче из Нипура у
Месопотамији, из отприлике 27. века пре наше ере. Стари Египћани имали су обичне и угаоне лењире од дрвета, а основна мера за дужину био им је лакат, дужине око 52 центиметра. У цивилизацији долине Инда за израду овог прибора користили су и слоновачу. Из древне Мохенџо-даро културе (3. миленијум п. н. е) познат је лењир чија је основна јединица дужине око 3,4 центиметра била врло правилно издељена на десетине. Стари Грци су, како каже предање, преко Талеса из Милета, једног од седам мудраца старог света, од Египћана преузели и даље развили знања из геометрије. Без обзира на то да ли је за то заслужан Талес или неко други, сигурно је да је у друштвима старе Грчке и Рима лењир већ ушао у широку употребу заузевши заувек место у обликовању европске цивилизације.
ИЗВЕШТАЧЕНО ОТМЕНЕ ДАМЕ
Занима ме ко су биле прециозе које је у својој комедији исмејао Молијер.
ИВАН
Кучево
Катерина де Вивон, маркиза Рамбује, почела је око 1608. године да у свом дворцу приређује редовне скупове на којима се расправљало о књижевним, ликовним, научним, филозофским и моралним погледима и достигнућима. Тај њен салон, уређен по угледу на сличне одаје италијанског племства, постојао је у дворцу Рамбује све до 1655. године. Процват је доживео између 1624. и 1648. године, кад је имао и знатан утицај на књижевни и културни укус Париза и Француске. Међутим, стил опхођења у дворцу Рамбује временом је постао извештачен и салон се претворио у монденски скуп. Пример маркизе Рамбује имао је много подражавалаца, па су слични салони отварани не само по дворцима принчева и остале властеле него и у кућама имућних грађана. Ти салони, и књижевност која је у њима негована, названи су прециозни (фр. precieaux – драгоцен, а у ширем смислу – отмен). Теоретичар прециозности Сомез написао је (1661) у свом „Великом речнику прециоза” упутство:
„Прециоза треба да говори друкчије него народ, да би њене мисли разумео само онај ко има финију памет но гомила. У том циљу прециозе улажу све напоре да оборе стари језик и створе сасвим нов, својствен само њима.”
Ове салоне исмејали су Никола Боало (1636–1711) и његов много познатији колега Жан-Батист Поклен Молијер (1622–1673). У комедији „Смешне прециозе” (написаној 1659, а код нас познатој и као „Смешне каћиперке”) Молијер је дао изванредне примере прециозног језика: „саветодавац дражи” (огледало), „подобности за разговор” (наслоњаче), „узвишени” (мозак), „подстрекачи ногу” (виолине).
ЂУЗЕПЕ И ЂАВОМожете ли да напишете нешто о италијанском композитору Ђузепу Тартинију и његовој „Ђавољој сонати”?
НЕВЕНА
Панчево
О славном италијанском виолинисти и композитору Ђузепу Тартинију већ смо писали на страницама „Забавника”. У електронској архиви „Политикиног Забавника” постоји опширан текст о Тартинију који можеш да прочиташ на интернет адреси: http://www.politikin-zabavnik.rs/2007/2879/02.php
