Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

„Забавников” ЗОО


МАЧКЕ



Према миту, „дивљакуше” с језера Ван у данашњој Турској биле су путници на Нојевој барци, а оне које и данас живе у природи лове рибу и до дубине од девет метара


                                                                                Мачка храбра као лав

еобичне беле мачке с пегама боје ћилибара на глави први пут су се појавиле у давна, давна времена, у близини језера Ван у данашњој источној Турској. Изгледа да нигде другде нису биле примећене... Поникле у срцу области где је некада била Јерменија, кроз причу о овим животињама преплиће се и историја овог узаврелог поднебља. Тако је и данас. Говоримо о мачкама, а кроз повест се преламају теме неуобичајене за причу о једној мачјој раси.
   Као што би могло да се претпостави, ове мачке својатају и Јермени и Турци. И једни и други чине то уз чврсте доказе. Премда, најчешће као да губе из вида чињеницу да су ванске мачке природна раса, настала без људског удела у одабирању или укрштању врста. Штавише, потпуно су јединствене у мачјем роду, јер су једине које имају урођену склоност не само да уживају у води, већ и да пливају. Па чак и да роне!
 
Очи различитих боја

    Мачке турске расе ван издвајају се од своје врсте по много чему, па и по величини, јер су крупније од других мачака. Имају млечнобело крзно и веома фину длаку која подсећа на нерц. На тој савршеној белини издвајају се два кестењасто-ћилибарска обележја по којима се непогрешиво препознају: тачке на глави или у близини рамена, као и звонасти реп боје меда. Очи су им крупне и увек само у две боје: плавој или боји ћилибара а, што је посебно занимљиво, често у разнобојном пару. Кожа им је бледоружичаста, а унутрашњост ушију прекривена дугодлаким, помало коврџавим крзном. Та особеност, као и богате ћубе крзна које окружују јастучиће на њиховим шапама, сведочи о савршеној „опреми” коју им је природа подарила да би их оспособила да преживе у суровим климатским условима планина које окружују језеро Ван.

Са обала језера Ван у данашњој Турској долазе необичне мачке...

    Око планинске обале овог језера током године температура се мења уз велике скокове и падове. Лети је веома вруће, па се температура пење и до 40 степени Целзијуса, док се зими креће између минус 13 и чак минус 35 степени у планинама. Свиленкасто крзно ванских мачака одличан је топлотни изолатор, који их, осим од хладноће, штити и од воде, која низ њега само клизи. А крзно у унутрашњој страни ушију помаже да се осетљива кожа заштити од хладне воде, снега који пада, али и ветра што леди, крзнени омотачи око шапа штите маце од смрзавања при додиру са залеђеним тлом. Мада шест месеци годишње живе на снегу, крајем пролећа добијају краћу длаку која их штити од сунца.
 
                             Из бронзаног доба и на штитовима

    Јерменски историчари тврде да су ванске мачке биле симбол ове области и самог града Вана још од средњег бронзаног доба. Неки археолози чак верују да се њихова раса развила у исто време када су људи на тлу потоње Јерменије почели да припитомљавају домаће животиње. Једна од првих ликовних представа крупне беле мачке, тамнијег репа и с мрљом на глави, јесу дуборези на накиту Хитита, из раздобља од 1600. до 1200. година пре наше ере. И народ Урарта, који се у првом миленијуму пре наше ере населио у граду Ван, тадашњој Тушпи, урезивао је украсе с фигурама мачака са звонастим реповима. Археолошка налазишта у провинцији Ван открила су и остатке неке древне битке из времена када су Римљани окупирали Јерменију, а међу њима и ратничке штитове на којима су биле угравиране и осликане мачке светлих боја, са звонастим реповима.



    У ископавањима која је Британски археолошки институт из Анкаре предузео на неолитском налазишту близу Хакилара, које је старо око 7000 година, нађене су двадесет две фигурице од теракоте за које се сматра да приказују жене које се играју с мачкама. Због овог открића неки научници довели су у сумњу и важеће мишљење према коме су Египћани први узгајали мачке као домаће животиње.
   Јерменски историчари, али и ветеринари, као уосталом и љубитељи мачака, сматрају безочном игром судбине чињеницу да се мачке расе ван у важећем фелинолошком удружењу воде као турска раса. Подручје са кога су поникле данас се, истина, налази међу границама турске државе, међутим, Јермени упорно подсећају да је оно некада било срце њихове старе државе. Као један од доказа за „освајање права” природног власништва над белим мачкама, они користе изворни назив који и данас користе Турци са језера Ван. То је реч „писик”, што на јерменском означава маче, а чији корен такође потиче од јерменске речи „писо” – мачка.
 Откриће британских дама

    „Кривица” за ову забуну приписује се британским дамама Лаури Лашингтон и Соњи Халидеј, љубитељкама и одгајивачицама мачака, које су 1955. године, путујући по Турској, у околини језера Ван, у срцу нетакнуте природе, уочиле мачке сличне ангорским, али са особеним обележјима боје меда. Госпођа Лашингтон донела је две мачке у Британију и, када су оне добиле потомство са истим кестењастим мрљама, схватила да је реч о природној раси. Чим је дошла у прилику да региструје нову расу у међународном фелинолошком удружењу, одгајивши три генерације маца, определила се за име које је већ чула у Турској, а које је гласило – турска мачка са језера Ван, односно турска ван мачка.



    Ове енглеске даме свакако су најзаслужније за побуђивање занимања за одгајање ванских мачака изван њиховог природног окружења. Област око језера Ван у Турској, из које је потекла раса мачака, некада је била толико удаљена и издвојена од остатка земље да су се, до пре двадесет година, у њеним планинским деловима слободно кретали вукови и јелени! Људи који овде живе причају да су у то доба у планинама живеле и бројне ванске мачке, силазећи у села и градове само зими да потраже храну и склониште.
                                             Храбре као лавови

    Неке од њих постепено су научиле да могу да имају поверења у људе, па су неке и остајале у кућама. Међутим, сасвим у складу са својом мачјом природом, поставиле су велике захтеве. Они који их данас узгајају у кућама тврде да ванске мачке очекују много, па никад нема краја захтевима. Брзо се увреде ако власник пропусти да им поклони пажњу. Неће оклевати да га напусте уколико су незадовољне. Остале су, дакле, помало дивље, односно сувише самосталне. Многи њихови власници сматрају да су поносне и храбре као да су лавови, али да умеју да буду љупке, умиљате и нежне.
    Као и већина изразито интелигентних животиња, и мачке расе ван веома су несташне. Брзо науче да отварају врата, не само између соба, него и од плакара и, једном када то учине, не оклевају да цео затечени садржај избаце на под. Воле да буду укључене у све што раде њихови власници и да их следе као пси. Заједничко мишљење њихових власника јесте да оне заправо имају много више псећих него мачјих одлика. Поврх свега, изванредно добро се слажу са псима! Али само у случајевима када су оне признате као газде. У већини случајева женке су много независније, а, ако живе у пару с мужјаком, оне су по правилу вође. Њихова нарав зависи од начина на који су одгајане, учесталости дружења с људима али, пре свега, од нарави наслеђене од мајки.


                                                                             Турска ван мачка „на делу”

    Мада су у свету постале познате као једине мачке-пливачи, неке су у међувремену промениле ћуд и не воле да се купају. Друге, пак, воду воле само док тече из славине: тада је шапама распрскавају по околини, а када се уморе од игре, с лакоћом је пију. У складу са сликом која их прати, забележено је много случајева ових мачака које се редовно купају, пливају у базену или, чак, у мору. По неким изворима, мачке одрасле на самом језеру Ван роне и до дубине од девет метара да би уловиле рибу.
    Последњих година број ових мачака у Турској знатно се смањио јер их многи туристи купују и односе из земље. Ипак, ове прелепе животиње још су незаобилазни део пејзажа градова источне Турске. С друге стране, турски војници и полиција, који патролирају оближњом границом њихове земље са Ираком, Ираном и Сиријом, извештавају о мачкама које изгледају као ванске, а појављују се у планинама, на висинама изнад 700 метара. Стручњаци Института за истраживања мачака ван са универзитета Јузунку Јил сматрају да ово не могу да буду одбегле кућне љубимице, већ истинске дивље мачке ван које живе на исти начин као и њихови преци пре много векова.
    Једна јерменска легенда приповеда да су баш ове мачке на обалу језера Ван стигле право са Нојеве барке. Наиме, град Ван удаљен је само неколико километара од планине Арарат, па се отуда верује да су мачке, својевољно напустивши барку, сишле низ обронке планине, дошле до језера и на њему остале, упуштајући се у узбудљиву и дуготрајну животну пустоловину.
    Турска, пак, страна ову легенду подупире сопственом, по којој је она кестењаста, „медена” тачка на глави сваке ван маце заправо место које је додирнуо сам Алах, благосиљајући, преко ове мачке, све остале животиње.



Аутор: 
М. Огњановић
број: