„Забавников” ЗОО

    Мачке турске расе ван издвајају се од своје врсте по много чему, па и по величини, јер су крупније од других мачака. Имају млечнобело крзно и веома фину длаку која подсећа на нерц. На тој савршеној белини издвајају се два кестењасто-ћилибарска обележја по којима се непогрешиво препознају: тачке на глави или у близини рамена, као и звонасти реп боје меда. Очи су им крупне и увек само у две боје: плавој или боји ћилибара а, што је посебно занимљиво, често у разнобојном пару. Кожа им је бледоружичаста, а унутрашњост ушију прекривена дугодлаким, помало коврџавим крзном. Та особеност, као и богате ћубе крзна које окружују јастучиће на њиховим шапама, сведочи о савршеној „опреми” коју им је природа подарила да би их оспособила да преживе у суровим климатским условима планина које окружују језеро Ван.

    Око планинске обале овог језера током године температура се мења уз велике скокове и падове. Лети је веома вруће, па се температура пење и до 40 степени Целзијуса, док се зими креће између минус 13 и чак минус 35 степени у планинама. Свиленкасто крзно ванских мачака одличан је топлотни изолатор, који их, осим од хладноће, штити и од воде, која низ њега само клизи. А крзно у унутрашњој страни ушију помаже да се осетљива кожа заштити од хладне воде, снега који пада, али и ветра што леди, крзнени омотачи око шапа штите маце од смрзавања при додиру са залеђеним тлом. Мада шест месеци годишње живе на снегу, крајем пролећа добијају краћу длаку која их штити од сунца.
 

    Јерменски историчари тврде да су ванске мачке биле симбол ове области и самог града Вана још од средњег бронзаног доба. Неки археолози чак верују да се њихова раса развила у исто време када су људи на тлу потоње Јерменије почели да припитомљавају домаће животиње. Једна од првих ликовних представа крупне беле мачке, тамнијег репа и с мрљом на глави, јесу дуборези на накиту Хитита, из раздобља од 1600. до 1200. година пре наше ере. И народ Урарта, који се у првом миленијуму пре наше ере населио у граду Ван, тадашњој Тушпи, урезивао је украсе с фигурама мачака са звонастим реповима. Археолошка налазишта у провинцији Ван открила су и остатке неке древне битке из времена када су Римљани окупирали Јерменију, а међу њима и ратничке штитове на којима су биле угравиране и осликане мачке светлих боја, са звонастим реповима.



    У ископавањима која је Британски археолошки институт из Анкаре предузео на неолитском налазишту близу Хакилара, које је старо око 7000 година, нађене су двадесет две фигурице од теракоте за које се сматра да приказују жене које се играју с мачкама. Због овог открића неки научници довели су у сумњу и важеће мишљење према коме су Египћани први узгајали мачке као домаће животиње.
   Јерменски историчари, али и ветеринари, као уосталом и љубитељи мачака, сматрају безочном игром судбине чињеницу да се мачке расе ван у важећем фелинолошком удружењу воде као турска раса. Подручје са кога су поникле данас се, истина, налази међу границама турске државе, међутим, Јермени упорно подсећају да је оно некада било срце њихове старе државе. Као један од доказа за „освајање права” природног власништва над белим мачкама, они користе изворни назив који и данас користе Турци са језера Ван. То је реч „писик”, што на јерменском означава маче, а чији корен такође потиче од јерменске речи „писо” – мачка.