Ma sta kazes
УВЕРЉИВА УЛОГА
Немачки барокни композитор Георг Фридрих Хендл (1685–1759) био је познат као напрасит човек који није трпео напраситост оперских дива и њихових колега певача. На несрећу, познати певачи управо су такви... Једном приликом, италијански оперски певач Антонио Бернаки, чија је уображеност била надалеко позната, требало је да на генералној проби отпева песму о вину. Међутим, испред њега, поред маестровог чембала, стајао је бокал с водом. Био је љут и огорчен:
„Уколико заиста желите да певам песму о вину, онда ми донесите крчаг најбољег вина”, наредио је певач.
„У реду. Али пошто лик који тумачите на крају треба да падне отрован, ја ћу се побринути да на дан праизведбе у чаши заиста попијете прави отров. Тако ће бити најуверљивије”, узврати Хендл певачу који је одмах пристао да пева уз обичну воду.
КО ЈЕ
ДОБРО
СПАВАО?
Познати писац Радоје Домановић (1873–1908) због посла се једном згодом задржао у унутрашњости Србије. Одсео је у скромном хотелу. Када је ујутру устао и сишао у хол, љубазни хотелијер га је упитао:
„Како сте спавали, господине?”
Домановић му је на то одговорио:
„Ја свакојако, али ваше стенице целе ноћи ока нису склопиле!”
КОРИСНЕ БАТИНЕ
Исак Њутн (1643–1727), енглески физичар, математичар и астроном, познат је по анегдоти да му је пад јабуке на главу дао идеју за теорију гравитације, али не само по њој. Као одговор на питање како је, иако на почетку лош ђак, успео да се поправи у школи, одговорио је:
„У почетку сам био један од најгорих у разреду. Али када ме је један од ученика издеветао, мислећи да као најбољи ђак на то има право, одлучио сам да му се осветим. Прионуо сам на књигу и убрзо постао први ђак у одељењу”.
Због доприноса науци и постављања закона опште гравитације и основних закона механике, Њутн је добио јединицу за јачину силе (1 Н). Творац је и диференцијалног и интегралног рачуна.
ШКОЛА НА ПРОДАЈУ!
Економска криза погађа и школство. То је јасно чак и ђацима. Жале се и професори. Међутим, у једној школи у Лангхорну, у Пенсилванији (САД), ствари су изгледа отишле предалеко... Школа је запала у жестоке новчане невоље, те је управа дошла до закључка да им нема друге до да ту невољу реше на необичан начин – да се понуде на продају путем интернета, односно еБаy-а. Директорка школе одредила је и почетну цену. Ко хоће да спасе Леарнинг Центер нека понуди више од шест стотина хиљада долара. Међутим, купац неће постати и власник поседа, зграде и земљишта, већ само доброчинитељ. Његово име биће упамћено, односно урезано на највидљивијем школском зиду, а биће позиван и на школске приредбе, имаће прилике да ручава у школској кантини и томе слично. Остаје да се види да ли ће ђаци бити принуђени да идућег септембра потраже другу школу или ће неки дародавац спасти стару.
ПАЗИ, ГУСЕНИЦА У ОКУ!
Човек је у оку имао гусеницу дугачку дванаест и по центиметара! Извађена је у болници и седамдесетпетогодишњи Индијац поново одлично види. Потребно је да током следећа два месеца редовно посећује очног лекара. Шта се десило?
Недавно је поменути дека из Мумбаја у Индији осетио да га сврби десно око. Чешао је и чешао, а онда је одлучио да ипак оде и за савет упита очног лекара. И лекар, а још више пацијент, били су запањени када је откривен узрок тог неподношљивог свраба. Открили су гусеницу! Болесник је из амбуланте пребачен у болницу где му је извађена гусеница. Лекари у мумбајској болници потврдили су да ништа слично никада нису видели, нити знају како је уопште гусеница успела да се завуче иза очне јабучице а да човек то не осети.
ЧЕТВРТИ ЧИН БЕЗ ГЛУМЦА
У Југословенском драмском позоришту играна је „Глорија” хрватског писца Ранка Маринковића. Насловну улогу тумачила је Олга Спиридоновић (1923–1994), а лик Дон Зана, који се појављује у сва четири чина, Виктор Старчић (1901–1980).
Тог дана глумац је држао часове на Позоришној академији и отишао право на представу.
Трећи чин завршава се речима које Виктор изговара:
– Погаси свеће, Тома, доста је за данас!
Завеса се спушта, а глумац, као да га је ова реченица уверила да је то и крај представе, право у гардеробу! Пресвлачи се и креће кући. Пролази кроз салон.
Изненађене, колеге му добацише:
– Викторе, куда?!
А он мирно, као да га не чека још један чин, одговара:
– Идем кући. Уморан сам.
Испраћа га смех... Нико не верује. Колеге мисле: тркнуће на неки минут „ту негде” или је то можда само неки виц, шала с колегама? И, као да је све у најбољем реду, Виктор поздрави госпођу Јелену на телефонској централи и лагано пође ка тролејбуској станици, па кући.
Само што је стигао, чуо је реску звоњаву телефона. Био је то Лала из позоришта:
– Вики, ако стојите, одмах седите!
– Стојим, Лало, стојим. Шта је тако хитно?
– А Ви код куће?! А четврти чин „Глорије”?
– Па као увек, Лало, добро је било.
– Шта сам могао, морао сам да пустим четврти чин!
– А што га не бисте пустили, Лало?
– Па како сам могао другачије, представа је морала да иде до краја!
– Ама, шта вам је, Лало?! Представа увек мора да иде до краја.
– Али без Вас?
– Без мене?! Зашто без мене?! – чуди се глумац.
Лала даље каже:
– Сада је већ касно да дођете. А глумци, шта ће, јадни, сналазе се некако!
Старчића је облио зној. Никад му се тако нешто није десило. Сутрадан је сазнао да се све ипак срећно завршило. Дејан Дубајић извео је праву бравуру, „снашао се”. У томе је био прави мајстор. Прибегао је једином могућем решењу: „препричао” је улогу свог колеге Виктора, па је за време четвртог чина говорио:
– Како би то рекао Дон Зане!
А Дон Зане (Виктор) је у то време био код куће, у београдској Улици Томаша Јежа.
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре