Долазак Симе Матавуља у наш главни град био је плодоносан, његово стваралаштво разгранало се с приморских на градске теме, а последње године живота проводи уживајући у једној од својих страсти – путовањима

удан је, несхватљив је наш Београд, са оном силном мешавином раса и народности, са Немцима, Чесима, Мађарима, Јеврејима и Циганима, тако да личи на удолицу у коју се сливају људи са свих страна, у борби за комад хлеба. Ко сачињава Београд и шта је то управо београдски живот? Да ли она стара грчка и цинцарска буржоазија сада посрбљена, себична, грабљива, ћивтинска, са кућама пуним бакарног посуђа и турских ћилима; или оно полусеоско становништво у Палилули, са својим торлачким говором, са колом које игра недељом на раскрсници, са својим једрим девојкама и момцима убојицама; или становници Јеврејске мале, старци у фесовима и пругастим антеријама, са лицима и брадама као у библијских пророка, девојке црних и пламених очију, које брзо вену као прерано процветало цвеће; или чисто српско становништво, млада буржоазија, мали трговци, занатлије, чиновници, скоро досељени из унутрашњости Србије, који су донели особене типове и обичаје својих крајева; или оних десет хиљада Старосрбијанаца и Македонаца, који чувају своје одело, имају своје каване и еснафе; ’пречани’, који се као оаза држе са својим развученим говором и ситним претензијама на ’ноблес’...