3320 25. 9. 2015.
А. Пераграш и његова сенка
ПЕСМА ЗА ПЕСМУ
Прича београдског професора и детектива о чудном понашању шеснаестовековног композитора Ђорђа Маинерија који је, уместо да буде спаљен на ломачи, добио унапређење, да би потом ипак био заборављен...
Композитора Ђорђа Маинерија инквизиција је оптужила за окултизам
и тешке злочине, али је неким чудом та тужба врло брзо повучена
„Знаш ли кога сам управо срела на улици?”
„Неког значајног?”
„Аааах! Наравно.”
„Кога?”
„Професора А. Пераграша!”
„Како знаш да је то био баш он?”
„Зато што је изгледао као милион долара! Ето зашто.”
„Јасно... Али, надам се да му то ниси отворено ставила до знања.”
„Ако хоћеш већ да знаш, баш јесам! Срести професора А. Пераграша, за мене... то је као да добијеш најлепшу честитку, не само за једну годину, него за наредних петнаест.”
„Само му искушаваш сујету.”
„Али он није сујетан човек.”
„Свако је сујетан. Знаш ону индијанску легенду која личи на мит о Нарцису? Неопрезан човек нагињао се често над језером. Био је толико загледан у свој одраз у води да је неопрезно згазио барску мушицу и она му то није опростила. Обавестила је и друге животиње, а на крају и Великог Духа који је несрећнику одузео сенку. А изгубити сенку, то је значило разболети се, изгубити унутрашњу равнотежу...”
„И?”
„Постојао је само један лек.”
„Који?”
„Да особа која је изгубила сенку пева све док јој Природа не буде вратила сенку. Док се певањем не искупи.”
„Какве везе има та прича с професором?”
„Можда је и А. Пераграш због нечега или некога решио да се искупи, да пева. Разуме се, на свој начин.”
„Ма шта хоћеш да кажеш? Да је професор постао уображен!”
„Можда и није. Али, није необично да човек осети како му недостаје унутрашњи склад, па одлучи да почне да пева, или шта већ зна и уме да ради.”
„Зашто ми то сада говориш?”
„Глуви изданци” и остале страхоте
„Због тога што ми је недавно професор испричао причу. Од тада га нисам срела. Вероватно не излази из куће и нешто важно ради. Наслућујем и шта. Имај такође у виду да он ништа не говори без тачно одређеног разлога. Напоменуо ми је да је то последња прича коју ми препричава. Јер, знао је да ћу је ја, као и обично, пренети даље. Имам утисак да он више не жели да ја препричавам његове приче. Претпостављам да ће од сада то чинити сам. Узгред, када сам га последњи пут видела, био је врло блед. Изгледао је као особа која је лоше спавала.”
„Несаница?”
„Пре ће бити да га је престравило неко патуљасто дрво које је добио на поклон. То је једна од ретких ствари којих се професор А. Пераграш плаши.”
Црква у Аквилеји где је Ђорђо Маинерио био капел-мајстор и децу подучавао музици
„Чудно!”
„Шта је ту чудно? И ти знаш да постоје добре и лоше биљке. Има их и глувих. Слепих, па и немих. Као, ниси чула да се рогози називају ’глувим изданцима’?”
„Не удаљавај се од теме јер ћеш да заборавиш о чему си почела да говориш. Шта ти је испричао професор А. Пераграш?”
У пармском хору
„Испричао ми је причу о композитору Ђорђу Маинерију који је живео у 16. веку. Наводно, рођен је 1535. године у Парми. Неки тврде да је припадао познатој племићкој породици Маинерио. А. Пераграш сматра да је потоњи композитор био шкотског порекла и да му је отац био Шкотланђанин.... Потписивао се увек као Mayner. Или De Maynaris. Први писани трагови о животу Ђорђа Маинерија потичу из 1560. године када га помињу као свештеника у граду који је био део Млетачке републике – у Удинама. Ту је вероватно био капелан у катедрали Санта Марија Анунцијата, бринуо о хору који је наступао за време служби, као и током празника. Из удинских свештеничких брижљиво бележених књига могло би да се закључи да је Маинерио био особа врло свадљиве природе. Осим тога – како је напоменуо А. Пераграш – имао је навику да свађе окончава уз помоћ оружја. Ето необичног портрета који излази на видело. Уз помоћ музичких учитеља Мартинега и Кјаматера, Ђорђо је одлучио да и сам постане музичар. То му се вероватно чинило исплативије и занимљивије него да буде свештеник. Али, музика га је одвела на сасвим другу страну...”
Мало ко зна ко је заправо професор А. Пераграш,
али сликар Славко Крунић тврди да он изгледа отприлике овако
„Коју?”
„Током боравка у Венецијанској републици почео је да се занима за окултне науке, магију, астрологију, а пре свега некромантију – оживљавање и призивање мртвих. Кружиле су гласине да се удружио с извесним женама с којима је учествовао у, најблаже речено, чудним ноћним обредима. И тако, 1564. године, осуђен је пред инквизицијом „per gravia et nephanda scelera” (за тешке и безбожне злочине). За велико чудо, када су испитани поједини сведоци, тужба је под тајанственим околностима повучена. Током суђења Маинерио се жалио да је читав процес измишљен како би се његов посао уступио мање обдареном и способном музичару. Професор, пак, верује да су оптужбе биле прилично утемељене. Сачуван је и записник, односно списак књига нађених у капелановом дому приликом претреса. Поред Ариостових и Петраркиних стихова, ту су биле читаве збирке магијских формула, трактати о вампиризму, некромантији и томе слично.”
„Претпостављам да музичар упркос доказима није спаљен?”
„Није му фалила ни длака с главе! Напротив. Унапређен је! Као што знаш, слично бива и данас. Постао је најближи жупников помоћник. Пет година касније преселио се у Аквилеју у Фурланији, десет километара од јадранске обале где је, да би га примили у катедралу, требало да полаже неку врсту музичког испита – познавања музичких записа и певања. Само годину дана доцније, био је maestro di cappella у катедрали с посебним задатком да обучава и децу!!! Упркос томе, разноразне притужбе и даље су га пратиле. Нису баш сви били убеђени да је он тако добар и поштен и наиван човек...”
„Како се одбранио?”
„Ко зна да ли се уопште бранио. И, уколико јесте, не свакако одговарајући на оптужбе. Свештенству у Аквилеји посветио је „Магнификат” и за то чак добио петнаест златника. Веома често путовао је у Венецију. Тамо су штампана сва његова музичка дела. Тврдио је да посећује и венецијанске лекаре. И бање. А када је умро, 1582. године, сва његова дела продата су на аукцији како би се измирили многобројни дугови. Испоставило се да је музичар многима остао дужан.”
„Мрачан тип, рекла бих.”
„Занимљиво је такође да у историји музике уопште није упамћен као композитор духовних, већ световних дела, односно игара. Једна од њих, „Schiarazula Marazula”, можда је и део магијске формуле, а можда се односи и на народни инструмент – sciarazule. А можда је то била фриуланска средњовековна додолска игра? Прва књига игара Ђорђа Маинерија постала је позната одмах после његове смрти. Објавио је Анђело Гардано у Венецији 1578. године као „Il primo libro de balli accomodati per cantar e sonar d’ogni sorte de instromenti di Giorgio Mainerio Parmeggiano, Maestro di Capella della s. Chiesa d Aqulegia. Вредан пажње јесте податак да је у сваком следећем издању његово име било избрисано, тако да је врло брзо и заборављен. Због тога је у великој студији о историји оркестарске свите, чувени немачки музиколог Фридрих Блуме толико жалио што никада није успео да сазна име музичара који је, по његовом мишљењу, „створио прве инструменталне свите којима историја музике може да се похвали”.
Агане и кривопете
„И никога више није занимало ко је написао те игре? Сви су мислили да су народне?”
„Вео времена прекрива и тренутке који су прошли малочас! Знамо то из искуства. Сетимо се само Пола Енке и Френка Синатре! Маинерио је од тада занимао готово увек и искључиво оне који воле да сазнају нешто о вампиризму. Тако је постао јунак италијанског стрипа „Dampyr”. У епизоди „Зачарани музичар” из 2009. године коју ми је професор А. Пераграш показао, описан је део композиторовог живота искључиво везан за окултизам. Писац сценарија довео је Ђорђа Маинерија не у везу са додолама, већ с легендарним аганама, или агуанама (ангуанама), воденим ђаволицама које су попримале облик жене. Некада обличја лепих и младих девојака, некада грозних и старих бабетина. У Фурланији су их, управо као и у Словенији, називали и кривапетама јер су им пете биле напред, а прсти позади. Да ли треба да ти напоменем да добро познајем једну особу која је тако рођена? Уосталом, А. Пераграш је у више наврата писао о нашим аганама – русалкама. Зато сам и помислила, јер је извесно да нисам његова сенка, како би од сада па надаље А. Пераграш желео, и то под својим именом, да настави и сам да препричава оно што има. А не да му ја невешто кројим капу, то јест – сенку. Тако његово име неће бити заборављено као име шкотско-пармског композитора.”
„И тек тако ћеш га оставити?”
„Нећу тек тако.”
„Него како?”
„Отпеваћу му нешто. Можда ће ми опростити.”
„Реци шта, па нека она буде крај!”
Аутор:
Мирјана Огњановић
Илустровао:
Славко Крунић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
