3320 25. 9. 2015.
Pisali ste
ПЕНУШАВО, МИРНО...
РУЈНО ВИНО
Занима ме колико сорти грожђа и колико врста вина постоји.
ДАНИЛО
Стара Пазова
Одговор на ово нимало лако питање потражили смо од Славомира Ћировића, уредника телевизијске емисије и часописа „Пут вина”, те преносимо оно што смо од њега сазнали. У ствари, тешко је одговорити колико сорти грожђа данас постоји. Готово да је немогуће одговорити тачно, јер се готово свакодневно у свету појави понека нова сорта грожђа, настала укрштањем, понекад и по десет-двадесет, разних сорти. Према неким статистикама, могло би да се каже да постоји више од двадесет пет хиљада именованих сорти. Истовремено, требало би имати у виду да су ту сврстане и винске и стоне (за јело) сорте, као и да се под различитим локалним именима често појављују исте сорте. На пример, једна од најпознатијих винских сорти грожђа – шардоне (Chardoney) има више од 150 синонима!Стручњаци сматрају да се у производњи вина у свету употребљава између пет и десет хиљада различитих сорти, али само око сто педесет заузима више од три четвртине укупне светске производње.
На питање колико врста вина постоји, још теже је тачно одговорити. Једини тачан одговор би био: огроман број! Превасходно из истог разлога као и са сортама, јер свакодневно настаје велики број нових вина која се разликују по сортном саставу, пореклу (поднебље, земљиште, начин узгајања), начину производње, стилу винара... Међутим, ако говоримо о типовима вина, онда бисмо ту већ некако могли да сузимо поделу на основу боје, садржаја шећера... И тако даље.
Вина се најпре деле на мирна (тиха) и пенушава, а затим по боји на: бела, розе (ружичаста) и црвена (црна). Кад смо већ код ове боје, остаје нерешено питање да ли је правилно рећи „црно” или „црвено”? То је иначе извор сталне расправе међу српским познаваоцима и љубитељима вина, јер нико заправо још није објаснио зашто се само у Србији, Хрватској и Босни и Херцеговини, вино назива црним, када је у свим осталим светским језицима оно црвено. Забуна је још већа када се има у виду да је у нашој народној поезији и старој (средњовековној) српској књижевности то вино само рујно, румено или црвено. Та расправа ће трајати док се у њу коначно не умешају изучаваоци језика (лингвисти и етимолози), надајмо се – ускоро.
Што се тиче укуса, главна подела односи се на садржај шећера у вину, преосталог после ферментације. У том смислу, постоје: сува, полусува, полуслатка и слатка вина.Затим, вина могу да се поделе и према јачини (интензитету) арома, садржају алкохола, танина, киселина (на пример, ароматична, танинска), пуноћи укуса (лака, пуна или тешка...), начину одлежавања (свежа – из танка, барикирана – из храстовог бурета од 225 литара итд), времену одлежавања – сазревања (зрела, одлежала, резерва, архивска), али и по начину сервирања (аперитивна, десертна итд). И тако унедоглед.
Али, у том недогледу и јесте лепота приче о вину која је древна и човека прати још од најстаријих цивилизација.
ЗАГОНЕТНА
1900. ГОДИНА
Пре недељу дана кладио сам се с другом: да ли је 1900. година била преступна или не? Ја знам да је свака четврта година преступна, али он каже да је ова била изузетак. Да ли стварно постоје такви изузеци? Био бих ти захвалан када би објавио питање и на њега одговорио.
nasta@sbb.rs
Да би се календарска година ускладила с астрономском и да се не би догодило да, протицањем времена, Нова година „падне” у лето, сваке четврте године фебруар уместо двадесет осам добије још један дан. Тако година, уместо триста шездесет пет, траје триста шездесет шест дана, што је случај с годином у којој смо. Међутим, ово правило има изузетке зато што соларна година заправо траје нешто мало краће од 365,25 дана. Зато се догађа да године дељиве са сто нису преступне, осим у случају да, без остатка, могу да се поделе и са четиристо. Ево и примера: 1600. и 2000. година биле су преступне, али зато нису биле 1700, 1800 ни 1900. година. Исто тако 2100, 2200, 2300, 2500, 2600, 2700, 2900 и 3000. година неће бити преступне године, али зато хоће 2400. и 2800. Иначе, „обичне” године зову се просте.
МИРИС БИБЛИОТЕКЕЗанима ме зашто у библиотекама (а не у књижарама) међу књигама влада посебан мирис који је различит од свих и може лако да се препозна као мирис старих књига.
АЊА СТОЈАНОВИЋ
Београд
Тачно је, сасвим одређени мирис књига, односно старих књига, чест је у блиблиотекама. Он потиче од пропадања целулозе. Наиме, од средине 19. века, када је почела производња хартије од дрвета, а не од натопљених ланених и памучних крпа, већина штампаних књига садржи састојак који би могао да се опише као „нестабилан”. Реч је о лигнину, природном полимеру који је подложан распадању. Додавањем оксида магнезијума, распадање књига може да се успори, али сасвим одређени, не тако непријатан мирис трулежи, ипак се осећа тамо где постоји велики број старијих књига.
ПО МЕРИ
МЛАДУНЦА
Драги „Забавниче”, објасни ми како то да женке неких сисара, попут слонице, имају млечне жлезде на предњем делу тела. Зар то није одлика само примата?
АЛЕКСАНДРА
Бечеј
У животињском свету познато је да примати, ред из подразреда виших сисара, који обухвата лемуре и мајмуне, али и слепи мишеви и слонови углавном рађају по једно младунче и имају само пар млечних жлезда смештених у предњем делу тела. Неки други сисари, који на свет такође доносе по једно младунче, попут китова и фока, имају један пар млечних жлезда смештен између препона или имају виме с једним или два пара жлезда као што то имају копитари.
Слонче се храни мајчиним млеком три до четири године и дневно попије око 12 литара.
Постоји ли правило где су смештене млечне жлезде? Искуство показује да то зависи од најбољег могућег приступа младунчета. Код свих копитара стомак је тањи ка задњим ногама, па је виме ту смештено да би младунцу био олакшан приступ храни. Код слонова је обрнуто, па је стога младунцима много згодније да до хране дођу између предњих ногу мајке. Сваком слончету, да би се нахранило, довољно је само да подигне сурлу и да се домогне хране.
