3320 25. 9. 2015.
Како је Константин надмашио Ханибала
ПРЕКО АЛПА
Римска војска на Константиновом славолуку у Риму
ај Флавије Валерије Константин, за живота прозван Велики, рођен је највероватније око 272. године у Наису (данас Ниш), као син тада значајног римског војног заповедника Констанција и његове наложнице Јелене. Његов отац, прозван Хлор због светле пути, имао је завидну војничку каријеру.Служио је у личној гарди цара Аурелијана и био високи војни заповедник августа Максимијана. Из политичких разлога отпустио је дотадашњу дружбеницу Јелену и оженио се усвојеном Максимијановом кћерком Теодором. Ушавши тако у царску породицу, постављен је 1. марта 293. године за цезара у западном делу Царства.
Наставивши очевим стопама, млади Константин пратио је као коњички заповедник цареве Диоклецијана и Галерија на њиховим војним походима на истоку Римског царства. Служио је у Галеријевој најближој пратњи, где је имао више прилика да се докаже као способан заповедник и храбар ратник. Током похода на дунавском лимесу, у другој половини 305. године, Галерије му је наредио да нападне и зароби неког сарматског поглавицу, наводно привучен његовом богатом ратничком опремом. Константин га је не оклевајући ухватио за косу, заробио и донео пред ноге цару Галерију. Непосредно потом Галерије га је послао у мочвару, те је ујахао у њу на коњу и нашао пут којим је остатак војске довео до Сармата. Тако је Галерију донео победу, побивши многе противнике. У овим пограничним окршајима Константин је показао велику храброст и завидне заповедничке способности, стекавши тако високи чин трибуна првог реда.
Исте те 305. године август Констанције припремао се за важан поход на Пикте, племе које је угрожавало безбедност Царства на северу Британије. Док је окупљао војску, упутио је захтев савладару Галерију да му одмах пошаље сина. С Галеријевим допуштењем или без њега, Константин није оклевао. Прешавши Алпе највећом могућом брзином, сатирући под собом коње из станица поштанске службе, придружио се свом оцу непосредно пред његов прелазак у Британију. Поход оца и сина ка северу Британије био је успешан и племе Пикта је поражено. Међутим, Констанције Хлор нагло се разболео и 25. јула 306. године преминуо је у Ебуракуму (данас Јорк у Великој Британији). Његова војска одмах је урадила оно што су римске војске раније често чиниле – прогласила је Константина за новог августа. Када је Галерије обавештен о овом догађају, приморао је Константина на уступак. За августа западног дела Царства прогласио је свог саборца Флавија Севера. Константину је заузврат понудио нижу титулу цезара, коју је овај нерадо прихватио. Успостављена је варљива равнотежа снага унутар Царства, која није дуго потрајала.Напустивши умирену Британију, Константин је за резиденцију изабрао Тријер (данас Трир у Немачкој). То је урадио можда из поштовања према оцу који је ту столовао највећи број година или, вероватније, због стратешки важног положаја града на увек осетљивој граници Царства према Германима. Из овог добро утврђеног града предводио је наредних година бројне и успешне војне походе. Потрудио се и да обезбеди савезништво с германским вођама које су и раније биле склоне сарадњи с Римом. Један од њих, алемански старешина Хрок, био је одани савезник и пратилац Констанција Хлора и први је подржао његов избор за новог владара.
Константин је 307. године прво напао Франке, лабави савез више германских племена која су насељавала земље источно од доњег тока Рајне. Током окршаја који су уследили заробљена су два франачка краља: Аскарик и Мерогај и многе племенске старешине и ратници. Њихова судбина била је запечаћена намером цезара да страхом од немилосрдне освете умири непокорне Германе. Њихови краљеви проведени су у тријумфу улицама Тријера и живи бачени зверима у градском амфитеатру. Константин је тиме послао недвосмислену поруку свим народима источно од Рајне – нови владар неће имати никакве милости за непријатеље и издајнике Рима.
У међувремену су се догодиле важне промене у прерасподели политичких снага унутар Царства. Оно што је било допуштено сину једног августа, тешко је било забранити сину другог. Максенције, син некадашњег августа Максимијана, крајем октобра 306. године огрнуо се пурпуром и у Риму прогласио владарем. На подстицај Галерија, август Флавије Север пожурио је из Медиоланума (данас Милано у Италији) да угуши ову неочекивану побуну. Уместо да изненади младог и неискусног Максенција, затекао је добро брањену престоницу Царства попуњену војском коју је предводио његов отац, стари Максимијан, искусни цар и војсковођа.
Док се Флавије Север премишљао шта да учини, његови противници успели су да новцем, молбама и претњама поколебају велики део његових војника и привуку их на своју страну. Флавију Северу није преостало ништа друго него да се повуче у Равену, где је убрзо потом принуђен на предају. Август Галерије је, предводећи легије, безуспешно покушао да помогне заробљеном Флавију Северу, али је и он био принуђен да устукне. Да би сачувао пољуљани морал трупа и можда задовољио повређену сујету, наредио је или допустио војницима да током повлачења пљачкају и пале све око себе. Тако је Италија, пошто се непријатељски понела према војсци Римљана, доживела да се њени ратници односе према њој као према некој варварској земљи.
Максимијан је потом од Константина затражио и добио потребну подршку. Константин је у Арлеату (данас Арл у Француској) прихватио за жену Фаусту, кћерку старијег августа, и тако потврдио нови савез. Политички промишљено дао је предност старијем Максимијану, поштујући га као оца и заштитника, притом занемарујући његовог сина Максенција који му се замерио јавно га називајући сином блуднице.
Пошто се Максимијан вратио у Италију, Константин је и даље упадао у германске земље. Током 308. године моћ његових легија осетили су Бруктери, велико германско племе које је насељавало подручје у близини данашњег Келна. Они су већ дуже време ратовали против Римљана, избегавајући отворену битку и примењујући тактику „удари и бежи”.
Због тога су били готово неухватљив противник. Константинов напад је због тога био брз и пажљиво припремљен. Током похода применио је уобичајену римску тактику такозване спаљене земље. Његови војници су уништавали германска насеља, палили усеве и пленили стоку. Нико од Германа није био поштеђен, без обзира на пол и узраст. Одрасли мушкарци стављани су под мач или су, заједно са женама и децом, продавани у робље.
Велики Константинов узор – Ханибал прелази Алпе
Истовремено је у Италији тињао сукоб између оца и сина, Максимијана и Максенција, који нису могли да суспрегну међусобну нетрпељивост. Максенције није скривао незадовољство због савеза који је његов отац склопио с Константином. Максимијан је због тога затражио од незахвалног сина да се одрекне престола, називајући га самозванцем. Стари август је ипак био надмудрен јер је Максенције добио подршку од моћне Преторијанске гарде, па је оцу оставио само једну могућност – да се запути преко Алпа и потражи помоћ од Константина.
Пруживши уточиште Максимијану, Константин је наставио већ припремљене војне подухвате. У пролеће 310. године нови поход у германске земље био је изазван устанком Франака, истих оних које је успешно победио две године раније. Један део војске повео је у овај казнени поход, док је остатак распоредио по јужном делу Галије као резерву уколико Максенције нападне из Италије. Искористивши Константиново одсуство, Максимијан је део трупа навео на побуну. Повод је била наводна, свакако измишљена, вест о Константиновој погибији.
Приграбивши новац из ризнице, он се, праћен војском, повукао у добро утврђену Масилију (данас Марсељ у Француској). Константин је муњевито реаговао. Вратио се из германског похода и одмах наредио напад на град. Видевши да Константин лично предводи нападаче, браниоци Масилије су се збунили и постидели. Само су на један начин могли да траже и добију опроштај од разгневљеног владара. Отворили су капије и предали му град, нудећи као искупљење заробљеног Максимијана.
Иако га је Константин тада поштедео, већ у лето 310. године Максимијан је био мртав. Обесио се. Можда га је на то натерао Константин, који је у међувремену променио мишљење, или је, како се причало, његова смрт била последица неуспешног покушаја да убије свог надмоћног зета. Максенције је напречац постао ожалошћени син вођен намером да освети неправедно погубљеног оца. Сукоб два преостала владара западне половине Царства постао је неизбежан јер ни Константин није намеравао да устукне. Он је и почео рат. Сакупивши војску, највероватније у Арлеату почетком 312. године, повео је одабране трупе према обронцима Алпа. Брзина којом је почео поход збунила је искусне Константинове заповеднике. Они су пред њим отворено посумњали у крајњи исход, позивајући се на недавна лоша искуства двају августа, Флавија Севера и Галерија, који су походе на Рим окончали срамно поражени. Константина ове примедбе нису могле ни да одговоре, ни да зауставе. У овоме он је, на неки начин, следио другог великог стратега, највећег непријатеља кога је Рим икада имао. Млади картагински војсковођа Ханибал Барка повео је своје ратнике истим путем у неизвесност и славу Другог пунског рата. Искористивши непажњу римских војсковођа, он је октобра 218. године пре наше ере почео овај опасни подухват. Војска коју је тада предводио Ханибал била је изузетно бројна – око 38.000 пешадинаца, 8000 коњаника и 37 слонова. У то доба године било је готово немогуће наћи храну, огрев и склониште за толико бораца и животиња. Планински превоји и пролази већ су били завејани, водичи које је изабрао показали су се као непоуздани, а келтска племена која су насељавала планину као непријатељска.
Константинов мост код Келна на графици из 16. века
Ништа од свега тога није поколебало несаломивог Картагињанина. Хладноћа, глад и издаја савезника нису могли да га спрече у покушају да оствари животну тежњу – да покори Рим. Ханибалова војска прелазила је Алпе дугих 16 дана и ноћи. Први х дана картагински војници били су принуђени да ратују с планинским племенима, трпећи неочекиване нападе из заседа. Војска је у једном тренутку била насилно подељена на два дела, а комору која је преносила храну и друге потрепштине непријатељи су више пута пљачкали. Многи борци су страдали. Товарне животиње и коњи су, бежећи панично, падали са замрзнутих каменитих стаза у дубоке јаруге. Након ових недаћа уследило је неколико дана каквог-таквог мира. Изгледало је као да се домороци мире с проласком велике војске. Поједине племенске старешине понудиле су Ханибалу примирје, али им овај није поверовао. Док је његова војска пролазила једним веома уским кланцем, на њу су, с околних литица, полетеле громаде стена и киша каменица. Показало се да је Ханибал имао разлога да не верује Келтима. На том месту погинуло је много картагинских ратника.
Гладна и промрзла Ханибалова војска, после девет дана напорног марша, стигла је до највишег планинског превоја. Он је на том месту покушао да подигне морал војницима показујући на долину која се назирала у подножју планине. Рекао им је да се тамо, надохват руке, налази њихов главни циљ – Италија. Иако их непријатељска племена нису више нападала, показало се да је силазак низ планину био тежи и скопчан с још већим опасностима него успон. Није постојао никакав пут и готово да није било проходних стаза. Све је било покривено једнолично белим и блештавим снежним покривачем, па су многи војници изгубили живот падајући у готово невидљиве јаме и провалије. Схвативши да ће му тако цела војска пропасти, Ханибал је наредио да се направи пролаз кроз беспуће да би се њиме сигурније прешли последњи планински превоји и падине. Коначно, шеснаестог дана марша картагинска војска спустила се у долину реке Дурије минор (данас Дора Рипарија у Италији), где су се војници три дана одмарали и видали ране.
У логору подигнутом у подножју Алпа било је тада само 20.000 пешадинаца, 6000 коњаника и 27 слонова. Ниједан непријатељ, ни пре ни касније, није Ханибалу нанео овако велике губитке. Било како било, пут у Италију био је отворен и картагинског војсковођу тек су чекале битке које ће му донети бесмртну славу.
Као и већина Римљана, Константин је добро познавао ову причу. За разлику од Ханибала, он је своју војску на прелазак Алпа повео у рано пролеће. Два су разлога била пресудна за такву одлуку. Први и важнији било је постизање стратешког изненађења јер му је намера била да затекне Максенцијеве предстраже неспремне за борбу. Други је био везан за саму природу прелаза. Успон са галске стране био је умерен и постепен, али је зато део којим се спуштало у Италију и на први поглед био веома стрм и страшан, због литица које су се надносиле над обе стране пролаза. Зими су због леда многи путници и трговци налазили смрт у његовим понорима.
Константинов поход на мозаику из једне римске куће на Сицилији
Један од начина да се ово спречи било је повезивање конопцима већег броја товарних кола, које би онда заједничким снагама људи и волови отпозади придржавали и полако спуштали низ стрмину. Нарочито је било опасно силазити низ планину у пролеће када је снег нагло копнио, али је још варљиво прекривао стрмоглаве јаруге и раселине у које су упадали људи и товарне животиње ма како опрезно и пажљиво да су се кретали. Осим тога, бројни потоци стварали су праве бујице које су потапале стазе, чинећи их недоступним.
Да би се обезбедио од овакве пропасти, Константин је кренуо нешто раније, док су снег и лед били довољно снажни да поднесу терет наступајуће војске. Као претходницу послао је искусне извиђаче, добре познаваоце овог подручја, који су забијали коље на провереним местима, тако да њихов низ јасно означава правац безбедног пролаза. Захваљујући овим мерама предострожности, Константинова војска, која је по бројности била готово истоветна првобитној Ханибаловој, неометано је и брзо прешла Алпе а да притом није претрпела безмало никакве губитке. Изненађење које је желео да оствари Константин је постигао у потпуности, затекавши противнике неспремне за окршаје који су уследили.
Како је Константину успело да надмаши Ханибала и да готово без муке учини оно што је Картагињанина замало коштало губитка рата и живота? Када је Ханибал прелазио Алпе, крећући из Галије за Италију, предузео је подухват до тада непознат његовим савременицима. Пошавши у доба године када је већ почела оштра планинска зима, морао је да открије пролаз и прокрчи пут којим никада пре тога није прошла велика војска. Пред њом нису биле само готово несавладиве природне препреке. Планинске пролазе запосели су непријатељски настројени Келти с намером да на сваки начин омету кретање Ханибалових ратника. Они и њихове животиње нису били навикнути и нису били опремљени за тако тешке зимске услове, што је додатно допринело застрашујућим губицима. У вековима који су протекли између доба Другог пунског рата и Константиновог похода на Италију много тога се променило. Константинова војска највероватније се кретала правцем који се поклапао с оним којим је Алпе прешао Ханибал. Али, тамо се сада протезао пут који је крајем 1. века пре наше ере, према предању, прокрчио и изградио келтски владар Котије, као залог мира првом цару Рима Октавијану Августу, с којим је пре тога дуго ратовао. Становници који су насељавали то подручје од сирових ратника променили су се у цивилизоване поданике највећег царства које је свет познавао.
Константинову војску чинили су искусни ратници римских легија, помоћних и савезничких одреда. Они су махом били пореклом из Галије, Британије и Германије, области у којима су дуге и хладне зиме биле уобичајене и честе. Већина ових ратника припадала је војним јединицама с вишевековном историјом ратних похода унутар Римског царства и ван његових граница. Осим тога, ти исти борци су већ годинама ратовали под заповедништвом Констанција Хлора и Константина, изашавши из свих окршаја као победници. То је морало пресудно да утиче на високи морал и спремност трупа да поднесу тежак пут и лоше временске услове који су били неизбежни током прелажења Алпа у рано пролеће, пре тачно 1700 година.
Све ово утицало је да Константин Велики успешно преброди једну од највећих препрека на дугом путу ка титули јединог владара и господара Римског царства. На крају тог пута заслужено је стекао славу која је надмашила и ону коју данас има његов историјски претходник у беспућу стрмоглавих алпских литица и бездана, легендарни Ханибал Барка.
Аутор:
Никола Керавица - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
