3320 25. 9. 2015.
Песник Далмације у Београду
МАЈСТОРЛУК НА
Долазак Симе Матавуља у наш главни град био је плодоносан, његово стваралаштво разгранало се с приморских на градске теме, а последње године живота проводи уживајући у једној од својих страсти – путовањима
удан је, несхватљив је наш Београд, са оном силном мешавином раса и народности, са Немцима, Чесима, Мађарима, Јеврејима и Циганима, тако да личи на удолицу у коју се сливају људи са свих страна, у борби за комад хлеба. Ко сачињава Београд и шта је то управо београдски живот? Да ли она стара грчка и цинцарска буржоазија сада посрбљена, себична, грабљива, ћивтинска, са кућама пуним бакарног посуђа и турских ћилима; или оно полусеоско становништво у Палилули, са својим торлачким говором, са колом које игра недељом на раскрсници, са својим једрим девојкама и момцима убојицама; или становници Јеврејске мале, старци у фесовима и пругастим антеријама, са лицима и брадама као у библијских пророка, девојке црних и пламених очију, које брзо вену као прерано процветало цвеће; или чисто српско становништво, млада буржоазија, мали трговци, занатлије, чиновници, скоро досељени из унутрашњости Србије, који су донели особене типове и обичаје својих крајева; или оних десет хиљада Старосрбијанаца и Македонаца, који чувају своје одело, имају своје каване и еснафе; ’пречани’, који се као оаза држе са својим развученим говором и ситним претензијама на ’ноблес’... Ко ће рећи шта је Београд, Београд у хаотичном стању распадања, Београд где се сукобило неколико векова, неколико народности, неколико раса, неколико цивилизација...?”
С кофером успомена
Ако вам горњи редови звуче као део неког уметничког текста, приповетке или романа, онда је жељени учинак постигнут. Цитирани одломак извучен је из књижевне расправе систематичног, повремено неумољиво строгог, теоријски одлично поткованог Јована Скерлића. Прионувши уобичајеном преданошћу на преглед књижевног рада Симе Матавуља, отео се књижевном критичару овај поетски пасус о Београду – јер на ред су, после сваке хвале за приповедачеве приморске приповетке, стигле приче из београдског живота.
А ту је рођени Београђанин, Скерлић, на тренутак напустио књижевну критику да ода кратку почаст завичајном граду и представи читаоцу пред каквим се изазовом нашао писац који је упечатљиво приказао патријархалну Црну Гору, ведре бокељске градиће, сурову Далмацију. Хвалећи га да га нико није претекао у сликању савременог црногорског живота, да ниједан писац није Далмацију толико волео и разумевао као он, Скерлић, међутим, за његове београдске приче сматра да нису довољно успеле. Иако су се за овом оценом повели многи потоњи књижевни критичари и историчари, долазак Симе Матавуља у Београд био је плодоносан, а он сам један од виђенијих људи у Скерлићевом родном граду.
Било му је 35 година када је отишао са Цетиња и запутио се ка Србији, сматрајући да ће нова средина бити пријемчивија за његов књижевни рад, али да ће и он боље да напредује у њој. Рођени Шибеничанин кога није држало место, а који је већ стигао да као учитељ упозна живописност Далмације и Боке, паковао се после шест година проведених у Црној Гори. У „коферу успомена” пратила су га сећања како је као професор француског у цетињској гимназији водио ђаке у Милано и Париз, на двору краља Николе био васпитач његове деце. Надзорник основних школа, али и глумац, Ибраим-бега у драми свог „послодавца”, црногорског кнеза Николе „Балканска царица”, „спаринг партнер” Лази Костићу који је волео да се рекреира по брдима око Цетиња. Матавуљ је тврдио да после тог „костоломљења”, пошто би се издувао, Лаза „сипаше као из рукава свој славне каламбуре, вицеве, опаске, цитате”, због чега га је Далматинац и пратио у тим спортско-креативним делатностима.
Пребацивања
Црна Гора постала је Матавуљу тесна, тескобна и он свом немирном духу тражи ново прибежиште. Због веза с краљем Николом и наклоности коју је уживао на његовом двору, краљ Милан Обреновић подозриво ће гледати на Матавуљев долазак у Србију. Добио је место наставника гимназије у Зајечару, Београд је био неоствариво далеко, па писац брже-боље поново пакује кофере и усред зиме исте године враћа се Цетињу.
„Амо је да не може бити горе, пусто село јер је двор у Бару, Лазо ко зна ђе, сви други који су могли, разбјежали су се. А време је да не може бити горе”, јада се пријатељу Милану Савићу по повратку. Намеру да се настани у Србији остварио је 1889. године. Већ познат и омиљен као писац, Симо Матавуљ долази у Београд на место наставника у Нижој, теразијској, гимназији. У престоници се оженио, објавио највећи број дела, ту проживео скоро двадесет година. Ту је и умро, изненада, 20. фебруара 1908. године. Исте године умрли су и Радоје Домановић и Милован Глишић.
Омиљеност је Матавуља брзо сустигла у Београду, постаје тражен писац, у најплоднијем је раздобљу стварања. Током 1890. и 1891. године објављује три књиге приповедака, 1892. године два велика дела, коначну верзију романа „Бакоња фра Брне” и другу „Ускока”. Пише брату да му се дела грабе и штампају наврат-нанос. Ређају се и друштвена признања: постаје почасни члан Матице српске (1901), председник Удружења књижевника и уметника Србије (1902), редовни члан Српске краљевске академије наука (1905).
Волели су да га слушају и када је држао предавања у Касини или сали Велике школе. На једном од њих публику је упознавао с Боком Которском, касније ће објавити и спис „Бока и Бокељи”, али обећање да ће им говорити и о својој Далмацији и Дубровнику, остало је само на томе, колико је познато. Приморске теме које им је доносио Матавуљ, Београђани су здушно прихватали, али када би стваралаштво усмерио на њихов град знали су да буду строги, попут Скерлића који није нашао „свој Београд” у Матавуљевим причама.
Слика Београда у његовој драми „На слави” наишла је на још оштрију критику јавности. Некадашњи Ибраим-бег из „Балканске царице” волео је да се дружи с београдским глумцима, а упустио се поново у позоришну чаролију, овог пута као драмски писац. На сцени није имао толико успеха колико у приповедању којим је држао пажњу не само читаоцима, већ и слушаоцима – у младим данима забављао је народним причама одабрани круг новљанске интелигенције, побирајући ловорике нарочито „кад не бјеше женских, када сам могао давати маха својој правој вјештини – казивању прича какве воле средовјечни и стари људи”.
У склопу прекрасног надгробног споменика Сими Матавуљу
на београдском Новом гробљу налази се уклесана
женска фигура у рељефу, рад уваженог Ђорђа Јовановића
Драме му, међутим, нису ишле од руке: „Завет” (1897) није се дуго играо, док је „На слави” (1904), с критичким приказом ликова из градске средине, чак наљутио Београђане.
„Пребацило се г. Матавуљу да не познаје београдско друштво, да су му личности просто измишљене, да их није могао наћи у Београду. Пребацило му се нарочито да је, износећи на позорницу такве карактере, бацио љагу на наше чиновништво, на наше жене, на наше друштво. Крупне речи поводом једне безазлене ствари”, пише чувени песник Милан Ракић у рецензији овог комада.
Он је имао много озбиљније замерке: главне личности нису довољно оцртане, најважније ствари дешавају се иза кулиса, али књижевни глас Симин неће ништа ни добити ни изгубити због те драме, она је „несрећан случај у савесној и поштовања достојној каријери г. Матавуља”, закључује Ракић стављајући ствари на своје место.
Чаролија звана Љубица
Уз богати књижевни рад, Матавуљ је три године провео као професор гимназије, да би добио ново запослење. Именован је за шефа Пресбироа при Министарству иностраних дела са задатком да из италијанских, француских и руских новина преводи чланке о Србији. Могла би да се стекне погрешна слика да је с пословима у државној служби и омиљености код издавача, уредника и читалаца живео ослобођен новчаних брига. Напротив – стално је био у дуговима, покушавајући чак да играњем на лутрији поправи своју новчану ситуацију.
После кратког и срећног брака, Симо Матавуљ као самац углавном је живео по београдским кафанама, где је волео и добро да поједе и добро да попије, а понекад је за кафанским столом и писао. Био је чест гост чувене кафане „Дарданели”, свраћао је и „Код Коларца”, па његова плата и хонорари нису били довољни да покрију трошкове боемског живота. Зајмио је од пријатеља, од зеленаша, од брата, све док његов пријатељ Милан Савић није решио да недаћама „беспарног Шиме” стане на крај.
Упознао га је с богатом новосадском удовицом Љубицом Димовић с којом долази до преокрета и благостања: брачног и новчаног. Симо и Љубица венчали су се 1900. године у Успенској цркви у Новом Саду и истог дана кренули на медени месец, преко Пеште у Париз на Светску изложбу. Не морајући више да брине о новцу и претпостављенима, Матавуљ напушта службу у Министарству иностраних дела и посвећује се искључиво писању. Прошло је и време живота у београдским предграђима: писац сада живи у строгом центру града, у Кнез-Михаиловој и тадашњој Позоришној улици. Стан Матавуљевих описују као раскошно намештен салон у коме је волео да окупља пријатеље на разговорима књижевним, културним, политичким. У отменом градском језгру настају и приповетке које су данас постале део обавезне школске лектире, „Поварета” и „Пилипенда”. Осим што је могао несметано да се посвети писању, без бриге о новцу, Сими се указала прилика да оствари још једну велику жељу: да путује. Париз је био само почетак.
Траг времена
Брачни пар Матавуљ обилази Немачку, Француску, Италију, 1906. године одлазе и у Грчку и Турску. О њиховом доласку у Турску јавља српски недељник „Цариградски гласник” који извештава читаоце да је познати књижевник с госпођом стигао у Цариград на аустријској лађи „Коринт” и да су одсели у хотелу „Бристол”. Матавуљ је присуствовао свечаности у тамошњој српској школи, школском фонду приложио десет динара, разгледао знаменитости града са женом и после десетак дана преко Софије отпутовао за Београд.
Кнез-Михаилова улица у време кад је Матавуљ живео у њој
Двадесетак дана лета 1907. године Матавуљеви проводе на крстарењу бродом „Талија” који је пловио 7000 километара, од Северног мора, дуж западних обала Европе, Средоземним и Јадранским морем. Писац бележи да „Талија”, парни брод аустријског „Лојда”, има 3500 тона, да је дугачак сто метара и има три спрата. Шали се да је више „локанда” (гостионица) него брод јер има двадесетак морнара (међу којима су и један Дубровчанин и Бокељ), а педесет трпезаријских послужитеља, кувара, собара. Путник по српским крајевима сада пише путописе описујући Крф, Беч, Ницу, Монте Карло...
Ни у вреви европских градова, на усталасаним морима, у монденским летовалиштима не напушта га завичај, земља за коју су његови књижевни ликови тако чврсто везани. Гледајући с прозора хотелске собе милански трг на коме се уздиже катедрала (Дуомо), сећа се првог боравка у овом италијанском граду са црногорским ђацима. „Шта је то време од 22 године а да би оставило каква трага на лицу Дуомову, коме је настало тек шесто столеће?!” С палубе „Талије” у видокруг му улази велики парни брод „Цар Вилхелм” који ће у утробу сместити 4000 исељеника који траже бољи живот у Америци.
„Напосе изидоше ми пред очи наши очајници и бескућници из Далмације, Црне Горе, Херцеговине, Босне, Македоније и Угарске, који већином овде осетише почетак свога преображења, нова живота, а којих до сада доиста више има по Америци него што је на Косову српске војске било!” Ница у зору призива у мислима летња београдска јутра: „Отидем на Велики трг, пред кафану Код Македоније, те посматрам сељаке закупце, занатлије, Јевреје из Васине улице.”
Мајстор приповедач
У „младост дана”, како описује ране јутарње сате, Матавуљ је највише волео да ствара, било је то његово омиљено доба дана. Вероватно да су тада настале и неке од београдских прича, оних које залазе у уџерице и отмене станове, чији су ликови шегрти, чиновници, градска господа, болничарке, где је друштво подељено на изузетно сиромашне и веома богате. Београдска тематика заступљена је у приповеткама готово подједнако као и приморска и црногорска заједно. Има у њима много тога из пишчевог личног живота, детаља отргнутих непосредно из стварности, због чега неки изучаваоци те приповетке називају „књижевним репортажама”.
Појављују се и стварни ликови: чувени Васа Пелагић јунак је приповетке „Ускоци” у којој се појављује под пуним именом и презименом, док је књижевник Милован Глишић сакривен у лику Чиче из кафанских приповедака. Део критичара наставља се на мишљење Скерлића и додаје да је у тим причама Матавуљ далеко од „песника Далмације” и врхунских домета које је остварио у приморским приповеткама. Други не мисле тако.
„Матавуљ је могао писати добре приповетке на било коју тему”, тврди Јован Деретић. Како истиче, рођени Шибеничанин ставио је на књижевну мапу српског реализма Београд: до њега он заузима скромно место у нашој прози. Иако оне немају ведрину, хумор, поетичност далматинских приповедака, тешко достижу њихову дубину и лепоту, с приповеткама на београдске теме Матавуљ је од регионалног реалисте израстао у модерног, урбаног приповедача. Имајући у виду целокупно његово стваралаштво, почаст му одаје Јован Дучић:
„Његов таленат био је шири од свих оних сувремених (писаца) који су имали и више славе и више читалаца... Из разговора с њим видело се сваком приликом да је познавао све новитете и да је био у току каријере и најмлађег писања на страни. А то је, као што знате, тако редак случај код нас, где се говорило да треба певати као што пева птица. У овом погледу Матавуљ је био један од најређих људи међу нама.”
С две речи на високо место у српској књижевности поставља га Иво Андрић. За њега је Симо Матавуљ „мајстор приповедач”.
Аутор:
Ј. Чалија
Илустровао:
Драган Максимовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
