Кад идем у посету комшијама, увек пресечем преко ливаде. Емеове краве тада, као по наредби, прекину да пасу. Подигну главе, гледају ме, погледом прате моје кретање као да би ми боље одредиле место. Не знам зашто за њих кажу да су глупе животиње. Њихов поглед, док ме помно проучавају и памте детаље на мени, одаје јасно, рецимо, овакво размишљање:
„А, добро! Ово је госпођа из кућице, она иде код нашег газде. То је та госпођа из града. Која овде проводи лето.”