Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Београд кога неће бити – други део


ВЕЛИКИ НЕОСТВРЕНИ САН
Судар извесности и пројектоване стварности, сиротиње и жељеног богатства, европејства и народњаштва, воље и зловоље надлежних, био је исувише тежак, а средина, притиснута тегобом и претњом нових ратних збивања, није могла да има слуха за преобилно присуство Париза у Београду
Теразије с водоскоком, зградом Берзе и Теразијском терасом
    Кад је у октобру 1913. године Албан Шамбон, знаменити архитекта белгијског двора, српској јавности представљао избор из свог дотадашњег дела, као и целовити план за улепшавање престоничког Београда, то је морао да учини у једној малој соби, недостојној важне изложбе. Тај простор понајмање је наликовао на блештаве стилске ентеријере или позоришна фоајеа које је овај архитектонски полиглота обликовао у европским средиштима високе културе попут Париза, Лондона и Брисела. На зидовима собе, у једној равни прегустог низа, били су поређани његови изведени пројекти, цртежи и скице, а по средини, уврх степенастих постамената прекривених драперијом, стајале су две воштане макете, од којих је једна представљала будући Храм светог Саве. Испод, разбацани с намерном лежерношћу, били су положени листови урбанистичког решења београдске вароши.
 Пошта (на месту палате 'Албанија' и зграда општине на Позоришном тргу
    До изградње „Цвијете Зузорић” 1929. године, у Београду је владала несташица изложбених простора, па другачије, вероватно, није ни могло да буде, али иза овог значајног културног догађаја није остао ни траг о помпи, познатим званицама, занимању новинских посленика. Све је, тек у два ступца, пренела тадашња „Штампа”, језгровито сведочећи какав ће бити изглед новог српског краљевског двора, а какве природе „реформа” простора око тадашње дворске баште. О догађају, као и о самом плану, ћутало је чак и стручно гласило српских инжењера и архитеката, а све наведено није постојало ни за „Београдске општинске новине”.
    Нејасно и до наших дана необјашњено. Шта је пресудило да један тако важан и опсежан архитектонско-урбанистички предлог, израђен у иностраном атељеу на гласу, уз замашан труд и средства, потписан чувеним именом какво је било Шамбоново, остане прећутан, неусвојен, потом и сасвим заборављен?
    О разлозима је могуће само нагађати.
    Било је то време, незабележено у новијој историји Београда, када је Шарл Леру био задужен за „паркирање” – озелењавање градских површина и скверова, Едуард Леже за техничке послове регулације, нивелације, калдрмисања улица и тргова, а Албан Шамбон за целовито урбанистичко уређење Београда. Можда и превише за средину пословично суревњиву према странцима?
 Комплеск у Дворској башти министарства и Парламент
    Неумерене и преоштре критике домаћих стручњака окупљених у Удружењу српских инжењера и архитеката на рад младог и неискусног директора Београдске општине Лежеа биле су део овдашњег „фолклора”. Похвале су у потпуности изостајале, чак и кад су, прекривене новим застором, блеснуле Кнез-Михаилова, Улица краља Петра и Теразије. Већ створено незадовољство се с Лежеа лако могло пренети и на Шамбона, тим пре што је млађи вероватно учинио да његов старији колега добије посао у Београду. Гласови отпора „странштини”, а тиме и укупном преуређивању Београда, били су тада посебно јаки чак и у Скупштини Србије, где су већину држали Пашићеви радикали. Улепшавање престонице на штету неулепшавања провинције, и још руком странаца, ништа је него претња стране културе домаћој, сматрали су поједини посланици, угрожавање народног бића, слабљење ратне способности земље. Пред таквом демагогијом, која расте у страственој и заумној градацији, свака је модернизација престонице морала стати, а тиме и усвајање планова какав је био Шамбонов.
 Суд на углу Македонске и Дечанске улице
    Надаље, без изузетне спремности и јединства свих у хијерархији власти, све до премијера и самог краља, Шамбонов предлог није имао изгледа на остварење. Без тога, припадао је машти, још и више упореди ли се с тадашњим неславним грађевинским и комуналним приликама.  Еклектични и велелепни Храм светог Саве, пођимо редом, требало је градити на Савинцу, у непосредном суседству хаотично насталог Новог Селишта или потоње Чубуре, која је тек пре неку годину укључена у грађевински рејон Београда. За тако кратко време, у Заграђу, како је једном називан овај крај, општина није могла да изгради канализацију, просече, калдрмише и осветли улице, а камоли да измени самовластан однос према уређењу града, који ће и касније бити немогуће искоренити, посебно јер поједини власници тапија не дозвољавају просецање улица преко својих имања.
   
   Нешто боље било је окружење за предложену тријумфалну капију на Славији, у центру Енглезовца, али је архитектонски оквир на додиру чак седам улица био рашчињен, сведен на тек неколико спратних зграда попут Вучове и наспрамне Алексићеве куће, старог хотела „Славија” и Сале мира, те је о уређеном тргу на тако големој површини могло само да се сања, што се, заправо, протегло и до наших дана. Комплекс „краљевских српских музеја” на Ташмајдану требало је подићи на месту преоптерећеног гробља и пијаце старежи, чувене Фишеклије, нарочито виталне чаршије нездравих и склепаних телалница. Велике јавне грађевине – попут берзе, поште, суда, општине, министарстава – требало је изградити у градском језгру у коме је безмало 83 одсто зграда било приземно, где је тек мањи део био зидан тврдом грађом, и док се већи, како је писао Светозар Зорић, давио у прашини, блату и зарази. Палате рафинираног академичарског естетизма требало је подићи усред вароши у којој је више од половине вишечланих породица живело у влажним дворишним зградама, а у 61 одсто случајева обитавало у једној соби просечне величине 15,8 квадратних метара.
 Медицински факултет (код Војне болнице на Веачару)
    Судар извесности и пројектоване стварности, сиротиње и жељеног богатства, европејства и народњаштва, воље и зловоље надлежних, био је исувише тежак, а средина, притиснута тегобом и претњом нових ратних збивања, није могла да има слуха за преобилно присуство Париза у Београду. Но, Шамбонов предлог је био тек план, а у планове се уграђују каткад и намерно преувеличана очекивања. Праве се и за будућност, али се она крајем 1913. године напросто није могла видети. Већ у првим годинама мира, будућност се поново јавила кроз питање о Генералном урбанистичком плану Београда. Као много пута пре и после тога, кренуло се изнова, без освртања, од великих и потом неостварених снова.


ЖИЛ ВЕРН АРХИТЕКТУРЕ
    Албан Шамбон (1847–1928) је белгијски дизајнер и архитекта француског порекла. Студирао је вајарство и уређење простора у Паризу, а у Брисел се преселио 1868. године, где је отворио галерију својих скулптура и биро за декорацију и веома успешно водио предузеће с 200 запослених. Сарађивао је с најугледнијим архитектама тог времена не само у Белгији, него и Холандији и Енглеској. Између 1880. и 1890. године, у време велике обнове Брисела, имао је прилику да учествује у градњи и украшавању многих здања чији се изглед до данас није променио.
Кад је имао 49 година Шамбон, који је важио за индустријског уметника, стекао је звање архитекте и поље свог деловања проширио на пројектовање. Сматра се да је најзаслужнији за изглед и урбанистички развој белгијског приморског града Остендеа с почетка 20. века. Албан Шамбон – коме су у послу помагали синови Фернан, Гастон и Алфред – пројектовао је раскошне и ванвременске грађевине по укусу високог друштва које га је прогласило претечом сецесије (арт нуво) у белгијској архитектури.
    За Шамбонове пројекте говорило се да су разуздани и пуни фантазије, а он је називан краљем архитектуре позоришта и концертних дворана. У свом раду мешао је стилове и комбиновао материјале. Нажалост, многе од његових грађевина страдале су у пожарима или су њихови ентеријери временом замењени новим – модернијим. Једна од преосталих грађевина која је сачувала унутрашњи изглед према замисли Шамбона јесте бриселска библиотека Солвеј у чијој главној дворани преовладава дрво. Библиотека је данас место на коме се често одржавају јавне трибине и званични пријеми.
    Шамбон је био један од омиљених пројектаната белгијског краља Леополда Другог, који је за време владавине благом из колонизованог Конга плаћао многе величанствене грађевине и заувек изменио изглед Брисела, градећи га изнова по узору на Париз. Биоскопи, хотели и казина по Шамбоновим пројектима грађени су не само у Белгији, него и у Лондону, Амстердаму, Бечу и Паризу, а бриселски хотел „Метропол” и данас важи за једно од најуспелијих остварења фантастике у архитектури. По изградњи овог здања, Шамбон је назван Жилом Верном архитектуре 20. века.
                                                                           Владимир Јокановић
Аутор: 
Слободан – Гиша Богуновић
Илустровао: 
Силва Вујовић
број: