Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

За читање и уживање / Габријела Роа


ЕМЕОВЕ КРАВЕ
    Кад идем у посету комшијама, увек пресечем преко ливаде. Емеове краве тада, као по наредби, прекину да пасу. Подигну главе, гледају ме, погледом прате моје кретање као да би ми боље одредиле место. Не знам зашто за њих кажу да су глупе животиње. Њихов поглед, док ме помно проучавају и памте детаље на мени, одаје јасно, рецимо, овакво размишљање:
    „А, добро! Ово је госпођа из кућице, она иде код нашег газде. То је та госпођа из града. Која овде проводи лето.

    И онда полако наставе да пасу. Доказ да се то заиста на тај начин одвија у њиховој глави је, кад ја ту прођем десет минута касније, оне само баце накратко поглед на мене али више се не труде да престану да пасу и да дижу главу за мном, као да су закључиле: „То је она од малопре.”
    Али ако само прођем два или три сата касније, е онда се понавља поступак од пре: престају да пасу, следе ме погледом, проучавају ме са сасвим новом радозналошћу. И тек онда схвате:
    „А, па да! То је госпођа од јутрос. Она из кућице. Она која је дошла из града. Она која иде код нашег газде сто пута на дан.”
    У ствари, слабо им је памћење, али не и здрав разум.
    Или су већ прилично расејане па памте само одређене особе, све док им не дођу друге као „замена” у њиховој
свести.
    Моја теорија више не пије воду. Данас сам два пута прошла пољем у размаку од једног сата. И други пут, као и први пут, краве су престале да пасу. Дуго су ме посматрале. Дрско, да се боље изразим. Показивале су исту радозналост као и два сата раније. Као и дан раније.
   Испричала сам о томе Емеу.
– Да ли ме оне препознају, шта мислите? Препознају ли оне људе?
– А, па да!
– И онда?
– ...
– И онда, изгледам ли чудно?
   Еме одговори учтиво:
– Па... понекад.


ВРАГОЛАНКА

    Данас су три Емеове краве умочиле папке у воду минијатурног рибњака надомак моје куће. Попасле су све цвеће око те водице, нарочито овогодишњи дренак. Мало-мало па се једна нагне, гуцне воду размлачену од сунца, мало је проба али је не пије. Враголанка носи звонце окачено око врата које је Еме тражио да му купе у Беј-Сент-Полу да би је обележио и тако знао где је кад је зове а она се сатима скрива иза жбуња и неће да изађе.
– Бар ћу увек знати где је ова моја Враголанка.
    Звонце се увек огласи на и најмању кретњу и тако се тачно зна где се налази Враголанка. Али, изгледа да је њу прошла жеља за скривањем, сада откако јој о врату виси прапорац који открива сваки њен корак.
    Звук је мелодичан, благ и пријатан за уши.
    Ако је велика тишина и нема других звукова, то звонце све разгали.   Ако дува ветар, звук се једва чује од шуштања лишћа. Некад нам допире издалека па имамо утисак као да звони из неког другог времена, из другог света.
    Јер, откако Враголанка сеје музику свуда око себе, зачуђујуће је како је две друге краве не напуштају. Онда је Еме, као што је обележио Враголанку, то исто учинио и с њима двема.
    Пре неколико минута све три су се приближиле мојој огради, као да су радознале да сазнају где сам се денула. Кад би само знале да пишем о њима!




    Звонце се чуло све јаче, сасвим близу куће. И зашто ми је то одједном пробудило успомене за које сам мислила да су одавно угашене – успомене на време кад сам, као дете, за време летњег распуста долазила код свог ујака, на његову фарму у Манитоби, и кад ме је још од силаска с воза дочекивало цин-цин ручног звона које се клатило изнад прага гостионице и оглашавало да је ручак топао и спреман ... и како ме је то испуњавало неком тајанственом срећом као да смо се окупили, сви заједно, незнанци с перона, око некакве пријатељске и празничне трпезе.
    И ето, зато што је Еме био љут на своју краву и због тога јој окачио о врат звонце, ето како ми се вратила та чудна радост, највећа у мом животу, за коју никако не знам шта је у ствари и зашто ме још увек опчињава.


ПАР


    Све живо на овом свету жели да живи удвоје. Што ће рећи, свакоме је потребан ближњи његов. Или, у недостатку ближњег, може да послужи и неко ближњем налик.
    Коњ господина Емеа вероватно је добар део свог живота провео сам.    Због тога се полако сродио с кравама.
    Зими је проводио време с њима у истој штали, а лети – на истој ливади.
    У летње дане није баш стално био с њима. Краве су направиле чврсту заједницу, и он се држао помало по страни, али никада веома далеко.
    Кад би кравама пало на памет да сиђу низ велику литицу у потрази за обилнијом трпезом, и Принц би сишао с њима. (Међу нама, овај Принц водио је тежак живот слуге: преносио је сено, теглио клен, вукао посечена дебла с друге стране планине.) Животиње су по неколико дана проводиле доле, углавном мимо погледа других. Оног дана кад су се краве враћале, враћао се и коњ, пратећи их у стопу.
    Међутим, ова Принчева везаност за краве не би толико бола очи да Еме једног дана није одлучио да га самог одведе на пашњак с друге стране пута и остави га тамо неко време. На тој ливади Принц је имао све боље услове него кад је био с кравама: сено које се није скврчило од летње суше, лепо дрвеће с огромним хладом, чак и поток.
    Па ипак, није се мрдао од ограде и стално је гледао у краве с друге стране. Он их је дозивао, рзао, звао газду да га ослободи, за име света! По читав дан није јео нити је пио. А све наводи на то да није ни спавао.
    И онда сутрадан, он који је дотад био благородан, поче да се рита и да се жестоко бацака на ограду читавим телом, толико јако да се за неколико сати сав израњавио. У току наредне ноћи успео је да развали ограду. У рану зору већ је био на свом старом месту, поред својих крава, на брежуљку изнад реке. И сав срећан, брстио је ретку траву на свом већ скоро обршћеном парчету земље.
   Оних дана кад би краве трпеле несносне болове од уједа малих црних мушица, и он је, тик уз њих, боловао њихове болове.
    У дане одмора, и он се одмарао с њима.
    После извесног времена Еме је још једном покушао да затвори Принца самог. Али овог пута коњ је готово одмах прескочио ограду и већ је истог дана био са својим кравама.
    Животиње су ту и тамо имале и дане за опуштање. Е тада би се све четворо обрели на свежем ваздуху, краве на челу колоне, стари коњ на њеном зачељу.
   У те дане продуженог одмора краве би, више него икада, упале у нежно сањарење а одавале су их њихове благе очице.
    Али у крупном и узнемиреном Принчевом оку почивала је сенка, нека далека сета, можда благо присећање на срећне дане којих више нема.
    Дуго је у младости Принц био дивљи коњ и можда му сад то недостаје.
   Но, пре него што су дошла лоша времена, наш коњ је доживео највећу радост у животу. Неки Аделард Дифур, из овог села, пре но што ће поћи на пут, оставио је Емеу свог коња на чување.
   Еме га је повео на пашњак с кравама.
   Принц је пошао у сусрет дошљаку. Поздравили су се. И одмах постали пријатељи.
   И при том нису имали ништа заједничко, осим што су обојица били коњи. Флик је био бео и мали, и веома нежан, готово никад није радио, осим лети, кад је набављао мало сена својој крави за коју је био нежно везан и којој је сада веома недостајао. Принц је био стара, шугава рага, исцрпљена од тешког товара огромних дебла које је теглио зими, по стрмим нагибима снежних планина.
    Али, није важно! Откако су се обрели на истој ливади, нису се више раздвајали. Оформили су своју групу. Били су пар. Стоје један уз другог а њихове укрштене главе вире над оградом дуж пута. На то исто место дошао је Флик, од самог почетка свог боравка, и прилепио се уз ограду у нади да ће тако најбоље видети газду како издалека долази по њега. На то исто место Принц је дошао да га утеши, спустио свој дуги врат на гриву малог другара.
    Одонда проводе сате заједно, укрштених вратова, групна силуета на плавом хоризонту. Ако се појави која мушица, заједно се бране, једним покретом репа или ушију.
    Гриве им заједно вијоре на ветру.
    А из њихових крупних очију готово да је нестала сенка, и сета, можда чак и сећање.




РАСПЕВАНО ЛЕТО

Габријела Роа (1909–1983), једна од најзначајнијих канадских књижевница 20. века с француског говорног подручја, рођена је у Сент-Бонифасу, у Манитоби, где је живела све до 1937. године. После два боравка у Европи, изабрала је Квебек за стално место боравка. Писала је романе, есеје и приче за децу а ове три приче припадају збирци од деветнаест новела Распевано лето, написаних током лета проведеног у кућици у Шарлевоу. Иако написане непосредно после смрти вољене сестре Бернадете и инспирисане поднебљем у коме су заједно расле, приче нису испуњене жалом због неминовне пролазности, већ обилују животном радошћу, као и утехом. Оне су „заносно откровење свих ствари” које нам стиже кроз глас ветра, мора и неба, кроз песму свега што дише. Кад сам усред велике књижаре у Монтреалу бирала доброг канадског писца, пресудна је била реченица критичара: „Њено дело говори језиком душе, душе испуњене безграничним поверењем у невиност и лепоту света".
Аутор: 
Превод с француског Бранка Станисављевић
Илустровао: 
Александар Сотировски
број:
theselee (not verified)
Слика корисника theselee's
coach shoes
lii
If you love Coach Shoulder Bags, you will like to get the best price for this. You can try to find cheap coach wallet you can search Coach Outlet Online. There are many online coaching the best export price of this proposal you can love with a purse of different types. Cheap Coach Outlet Factory don 't means of false products. You can find the best online stores from the many cheap Prada Handbags like Amazon and eBay. But you don 't have to adhere to them, because you will find many Coach Wallets, if you watched the Google search about Coach Outlet Store. You can get a Puma Shoes or bum bag to carry a very low price. They are available Coach Purses, so try a lot of Puma Speed Cat in the Google search engine results will appear. Don 'because they may sell copies of the Coach Purses Factory, t get a new coach and some of the export. Prada Shoes with the other online stores like cheap prices proposed by Macy 's, or Dillard' s. They provide you with the site from looting their Coach Outlet Store. There is a good Coach Purses, you can purchase a new coach bag for much cheaper prices.