Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Joш један Србин на Берклију


ЏЕЗ ИЗ КНЕЗ - МИХАИЛОВЕ
Било је то остварење сна за осамнаестогодишњег саксофонисту Душана Вукмировића, ученика београдске Музичке школе „Станковић” – добио је пуну стипендију за школовање на угледном колеџу за џез и савремену музику, једној од најпознатијих школа за џезере



    После аудиција одржаваних широм света пред комисијом састављеном од професора с Берклија, Душан је, међу реткима од 7000 кандидата, изабран да настави школовање на чувеном колеџу. И то с пуном стипендијом коју годишње добије само двадесет студената. Тако је постао и први Србин коме је Беркли платио целу школарину.

    Радост су, међутим, убрзо почеле да замењују бриге, а велики успех претио је да постане велико разочарење. Пут до САД, тачније Бостона, где се налази колеџ, веома је скуп, треба платити и смештај, храну, неопходне књиге и лептоп с посебним програмима који се свакодневно користи у настави. Само он кошта готово 3000 долара. Млади Апатинац, ипак, био је спреман да се бори за свој сан, свиркама, концертима, покушајима да нађе донаторе.
    „Две главе су паметније од једне”, каже пословица, а кад је, посредством медија, Душанову причу чуло још много више „глава”, срећан крај био је на помолу. Људи спремни да помогну почели су да се јављају са свих страна, свако спреман да, у складу са својим могућностима, да неки допринос. Пристизале су и велике донације. Тако ће, на пример, део трошкова живота у САД платити Завод за уџбенике, неопходне књиге купиће Канцеларија за младе градске управе града Београда, а градски одбор Либерално-демократске партије платиће авионску карту и лептоп, саставни део школског прибора на Берклију.  Душан ће део новца добити и као учесник у пројекту кандидатуре Београда за културну престоницу Европе, који спроводи градски Секретаријат за културу. Коначно, Државна лутрија Србије обезбедила је нови саксофон.
Снимио Х. Д. Глушац
    Прича о оном старом, на ком је до сада свирао, посебно је занимљива. Саксофон је из двадесетих година прошлог века кад је направљен за потребе немачког војног оркестра. Из старог гвожђа извукао га је седамдесетих година прошлог века професор Ђорђе Толд, купивши га негде у Хрватској. Дуго је свирао на њему, а затим га поклонио свом најбољем ученику, Душану.  Инструмент који је почео каријеру с војном музиком спрема се у заслужену пензију, али не без бројних успомена које га везују за његовог последњег власника, Душана Вукмировића.
    Тај деведесетогодишњак безброј пута је с њим излазио у Кнез-Михаилову улицу, где је млади џезер свирао како би зарадио додатни новац за живот у Београду. Свакодневно су заједно проводили сате и сате, а музика коју су стварали одјекивала је свуда, у школи, учионици, ходнику за време одмора, соби у ученичком дому где Душан станује, парку, улици. Причајући о својим уличним свиркама, Душан објашњава да су оне биле и својеврсни бунт, али и начин да каже Београђанима да џез постоји и да је ту око нас. Сметало му је, како објашњава, што викендом нема где да свира, што је џез музика истерана из већине наших клубова, а што млади људи лудују углавном за неким другим нотама. Волео би, каже, да то промени – да џеза буде више у нашем животу.

    Душан у септембру пакује кофере и одлази да проживи свој сан и сања нове снове. Док му будемо махали, пожелећемо му да задржи храброст и упорност. А ми ћемо сањарити уз диксиленд, свинг, бибап, џез стандарде.
Аутор: 
Ј. Б.
број: