Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Архива




„Што вам буде говорио у наше име, верујте му, речи су наше”

прила 1430. године моћни босански војвода Радослав Павловић заратио је против Дубровачке републике око власти над подручјем Конавла. Сукоб се већ неко време наговештавао, обе стране сакупљале су најамнике и куповале оружје док су посланства водила бесплодне преговоре. Војвода Радослав тврдио је да је Конавле његова баштина, да га је уступио на одређено време Дубровнику како би добио новчану помоћ, али да га се никада није сасвим одрекао. Насупрот томе, Дубровчани су доказивали да су област још пре четири године поштено откупили од војводе, да је новац исплаћен, као и да су се још приде обавезали да ће породици кнежева Павловића једном у години исплаћивати „конавоски доходак” (трибут). У тајним порукама жалили су се на војводину непостојаност и лажљивост. У писму угарском краљу Жигмунду писали су да „католичка вера амо нема већег непријатеља од Радосава Павловића јер је патарен (то јест јеретик) а даномице постаје све гори...”



„Ако недељу дана не пишем, разболим се. Не могу да ходам, хвата ме вртоглавица, лежим у кревету, повраћам. Морам да куцам. Када би ми одсекли руке, куцао бих ногама”, записао је песник, романописац, при крају живота и сценариста.


исање је за њега било ваздух, али је говорио да га алкохол одржава у животу. Ретко се дружио с људима, а највише је волео приче симпатичних губитника с улице с којима се поистовећивао. О томе и о властитим животним искуствима највише је писао у прозним делима „Белешке старог покварењака” из 1969. године, „Пошта” (1971), „Фактотум” (1975), „Жене” (1978), „Блудни син” (1982), „Холивуд” (1989), „Палп” (1994), у збиркама кратке прозе „Ђаво је био врућ” и „Приче о обичном лудилу” и многим песмама, у заоставштини од преко педесет књига.

                           
Неисцрпно штиво тешког детињства

   Хајнрих Карл Буковски Млађи (у Америци Хенри) рођен је 16. августа 1920. године, у немачком градићу Андернаху. Као двогодишњак са родитељима се сели у САД, у Лос Анђелес. Његов отац, амерички војник, био је врло гадне нарави, а своје незадовољство показивао је батинајући сина. Страх који је Хенри још као дечак осећао претворио га је врло рано у човекомрсца, због чега није имао пријатеља у школи и увек је био предмет шале међу вршњацима. Младалачки изглед нарушиле су му акне, због којих је имао неколико хируршких захвата које је касније било немогуће прекрити. Оне су биле још једна препрека у склапању пријатељства. Описивао их је као „затровани живот који је експлодирао из мене”.

Њено име означава целу епоху, „викторијанску”, која се обично тумачи као време моралне чврстине и породичних вредности. Међутим, живот краљице Викторије није био окамењен. После преране смрти свог мужа Алберта нашла је утеху код управника краљевских штала



раљицу Викторију историја описује као матрону у црној одећи, мргодног погледа, буцмастих образа и шпицастог носа. Била је отелотворење типа „фанатично принципијелних” жена, каквим је, по мишљењу француског писца Гија де Мопасана, обиловала Енглеска: тврдоглаве, неподношљиве уседелице. За потомке је представљала појам чистунства, а реч „викторијански” била је синоним за строга морална начела. Међутим, када је стара дама 22. јануара 1901. године уснула на рукама свог унука, немачког цара Вилхелма II, оставила је за собом тајну која није била у складу с легендом о удовици која је живела без задовољстава.


Један од најодликованијих српских јунака Првог светског рата готово да је заборављен. Ово је прича о њему, Михаилу Маџаревићу

очетак октобра 1912. године. У Србији је објављена општа мобилизација за рат који ће протерати Турке са Балкана. Док су пуцале прангије и звониле црквена звона, у Ваљеву је мајка Михаила Маџаревића, поднаредника који тек што је изашао из подофицирске школе и примио своје прве регруте, у поставу шајкаче ушивала амајлију. Деветнаестогодишњи подофицир није превише веровао да ће сујеверје да га сачува од зле судбине, али није имао срца да мајци не учини по вољи. Да ли је амајлија одрадила посао или да ли је Маџаревић имао лудачку срећу, тек, рођена је једна од највећих легенди Првог светског рата.
   Први балкански рат прегурао је без огреботине, чак је успео да се истакне храброшћу, зароби турску батерију, заради медаљу и прекоредно унапређење у чин наредника.
   Где је Први, ту је и Други балкански рат, у коме је његов вод примио један од првих удара по бугарском нападу. На Брегалници је водио борбу готово искључиво хладним оружјем. У свануће су бљештали бајонети и официрске сабље, а једине команде које су могле да се чују биле су чувене „За мном!” и „На бајонет!”.




... стрип „Хогар Страшни” редовно се појављује у новинским издањима у педесет осам земаља широм света


                        ПРСТ ЗА ФОТОГРАФИЈУ



НЕВОЉЕ  ИЗДУВНИХ ГАСОВА

Да ли је истина да је поред сагоревања фосилних горива (нафта, угаљ, гас), пољопривреда други главни узрок климатских промена?