3320 25. 9. 2015.
Живот је бајка – Чарлс Буковски
ИСПОВЕСТИ СТАРОГ
„Ако недељу дана не пишем, разболим се. Не могу да ходам, хвата ме вртоглавица, лежим у кревету, повраћам. Морам да куцам. Када би ми одсекли руке, куцао бих ногама”, записао је песник, романописац, при крају живота и сценариста.
исање је за њега било ваздух, али је говорио да га алкохол одржава у животу. Ретко се дружио с људима, а највише је волео приче симпатичних губитника с улице с којима се поистовећивао. О томе и о властитим животним искуствима највише је писао у прозним делима „Белешке старог покварењака” из 1969. године, „Пошта” (1971), „Фактотум” (1975), „Жене” (1978), „Блудни син” (1982), „Холивуд” (1989), „Палп” (1994), у збиркама кратке прозе „Ђаво је био врућ” и „Приче о обичном лудилу” и многим песмама, у заоставштини од преко педесет књига.Неисцрпно штиво тешког детињства
Хајнрих Карл Буковски Млађи (у Америци Хенри) рођен је 16. августа 1920. године, у немачком градићу Андернаху. Као двогодишњак са родитељима се сели у САД, у Лос Анђелес. Његов отац, амерички војник, био је врло гадне нарави, а своје незадовољство показивао је батинајући сина. Страх који је Хенри још као дечак осећао претворио га је врло рано у човекомрсца, због чега није имао пријатеља у школи и увек је био предмет шале међу вршњацима. Младалачки изглед нарушиле су му акне, због којих је имао неколико хируршких захвата које је касније било немогуће прекрити. Оне су биле још једна препрека у склапању пријатељства. Описивао их је као „затровани живот који је експлодирао из мене”.
На почетку средње школе, због све озбиљнијег проблема са кожом, остајао је код куће. Дани су му били испуњени одласком у библиотеку. Враћао би се са рукама пуним књига. Почео је да пише приче и кратке есеје. Дивио се писцима који су приче заснивали на снажним јунацима или одметницима. Читао је Дејвида Х. Лоренса, Синклера Луиса, Ернеста Хемингвеја и Џона Дон Пасоса, Шервуда Андерсона. Касније су га занимале мисли филозофа Декарта, Хјума, Сартра…
„Волим те људе. Они увек продрмају овај свет. Кад упоредим те људе са људима које видим како шетају улицом или једу по ресторанима или се појављују на теве-екрану, разлика је тако велика да се нешто грчи у мени и чупа ми утробу.”
Ноћу се искрадао из куће и обилазио барове. Због неугледног лица изгледао је старије и могао је да наручи пиће. Када је једне ноћи припит ушао у кућу, наишао је на оца који је покушао да га удари. Хенри је први пут узвратио, оборивши га на под. Очево физичко злостављање тада је престало. Затворен у ланце породичног насиља и своје физичке неугледности, окренуо се књигама. Једино су га речи чиниле срећним.
„То је била радост! Речи нису биле досадне, биле су ствари које су терале мозак да певуши. Ако их прочиташ и допустиш уму да осети магију, можеш да живиш без бола, с надом, без обзира шта ти се догодило!”
На очево наваљивање уписао је угледну средњу школу где се није уклопио. И даље није имао пријатеље, а девојке су га сматрале одбојним. У доба када му је изглед био толико важан, није успео да своју личност истури у први план. Био је недружељубив и тих. Потпуно несрећан, матурирао је лета 1939. године. На матурско вече није желео да иде јер није имао девојку. Ипак, те ноћи некако се пришуњао школи и кроз прозор посматрао вршњаке како плешу. Тада је обећао себи да ће и он једнога дана бити исто тако срећан.
Скитања и лутања
Роман „Упитај прах” Џона Фантеа за Буковског је било право откриће. Главни јунак романа, двадесетогодишњак у жељи да пише о свакодневном животу и љубави, али без искуства и у једном и у другом, одлази да живи у изнајмљеним хотелским собама где упознаје девојку у коју се заљубљује. Буковски време после средње школе проводи по баровима, опијајући се док машта да је део Фантеовог романа. „Фанте је био мој Бог. Тај роман је доживотно утицао на моје писање.”
Уз помоћ стипендије, 1939. године уписао се на Градски колеџ Лос Анђелеса. Студирао је новинарство, енглески, економију и политичке науке. У почетку се водио мишљу да ће бити новинар, али је увек имао просечне или слабе оцене. После годину дана био је власник „укора пред искључење”. Већ у јуну 1941. године исписао се са колеџа. За време студирања и даље је живео са родитељима. Када је његов отац открио да на писаћој машини пише приче, уместо студентске радове, избацио му је све ствари на травњак испред куће. Тада почиње његово лутање. Покушао је неколико месеци да ради у фабрикама и магацинима да би преживео. Желео је да истражи Америку како би могао да пише о стварном животу и љубави, као што га је и „учио” лик из Фантеовог романа.
Наредне три године провео је у Њу Орлеансу, Џорџији, Ел Пасу, Сан Франциску, Сент Луису. Живео је по страћарама и монтажним кућама, изнајмљеним хотелским собама. Није имао новца, јер није желео да ради уобичајене послове, због тога је мало јео. У Џорџији је био на ивици да умре од глади. Из очаја, написао је писмо оцу у коме му тражи новац за храну. Уместо новца, као одговор добио је дугачко писмо пуно прекора и негодовања.
У Сан Франциску је радио „посао снова” возећи камион за Црвени крст. Био је окружен младим људима, а радно време било је нешто краће. Стан је изнајмљивао од жене која га је често частила пићем и дозвољавала му да гласно пушта класичну музику. Опијао се, радио и писао. Још од средње школе важио је као неко ко говори и чини оно што се другима чинило неморално и узнемирујуће. Буковски тога доба гласно је подржавао нацизам Адолфа Хитлера и упијао књиге Кнута Хамсуна. Сент Луис је био следеће одредиште које је одабрао случајно и из досаде, пошто је жмурећи уперио прст на карту Америке. Затворен у своју хотелску собу, писао је кратке приче и слао их угледним часописима. Текстови су му се враћали, а он их је цепао и писао нове. Све док Вит Барнет, уредник њујоршког часописа „Стори”, није обећао Буковском да ће објавити његову причу „Последице дугог одбијања”. Прича говори управо о томе како је Вит Барнет одбио један од текстова Буковског. Писац се, усхићен, сели у Њујорк 1944. године. Машта о плаћању рачуна само од писања. Жели да види своје име одштампано у угледном часопису. Тада је одлучио да ће се потписивати као „Чарлс”, а не као Хенри, јер га је то име превише подсећало на оца. Међутим, прича „Последице дугог одбијања” објављена је на задњим страницама часописа, као занимлљивост. Разочаран њујоршким гостопримством, преселио се у Филаделфију, у потрази за новим надахнућима. Филаделфија је била место пуно духа, седео би у бару по цео дан, а новац би зарађивао чинећи услуге муштеријама кафића. Тих дана није писао.
Поштански службеник
Иако је наредних десет година у својим романима и кратким причама називао „алкохоличарским”, тада је написао и сценарио за филм „Барска мушица”, а већ 1946. године у часопису „Портфолио” објављена му је прва прича „20 захвалница од Каселдауна”. Часопис је објављивао велика имена савремене књижевности као што су Хенри Милер и Џемс Џојс. Исте године објављене су му и две од његових најранијих песама. Песме су већ имале „тематику Буковског”, а објавио их је часопис „Матрикс”. Такав начин писања није одговарао читаоцима „Матрикса”, који су га оценили као збуњујући.
У недоумици чиме би могао да скрати дан, Буковски одлази на хиподром и почиње да се клади. Узбуђење хиподрома и могућност добитка за њега је био нарочит оглед. Одређено време добијао је довољно новца да није морао да ради, па је дао отказ. Међутим, срећа га је убрзо напустила и био је шворц. Остајао је код куће, а Џејн је била приморана да се запосли како би имали довољно новца за храну. Све док није посумњала да Буковски проводи време са другом женом док је она на послу. Тада га је оставила. Више није имао посао, новац, а ни Џејн. То раздобље писац је описао као добро штиво за роман.
У наредних седам година Буковски се оженио, развео, опет се запослио у пошти, а већ 1962. године поново се виђао са Џејн. Она је тада лоше изгледала, алкохол је узео данак. Радила је годинама као собарица у малом хотелу, и то у замену за смештај и пиће. Буковски је знао да не може да јој помогне. Тих неколико недеља искрено је описао у роману „Пошта”. Џејн је умрла у 51. години од рака. Десетак дана после сахране написао је низ песама о болу, од којих је најпознатија „За Џејн, са свом љубављу коју сам дао, али није било довољно”.
Искуство са женама касније је описао је и у роману „Жене”. После првог раскида са Џејн, оженио се Барбаром Фрај, уредницом часописа „Арлекин”, где је Буковски објављивао више пута. Док су били у браку, у њему је био и запослен. После две године брака (1955–1957), Барбара је затруднела, али недуго затим и изгубила дете, за шта је окривила Буковског. Након тога затражила је развод. Сликовито је приказана као лик Џојс у роману „Пошта”. Није губио време после развода, ноћу је радио свој досадан свакидашњи посао у пошти, а дању је писао. Прва књига песама објављена му је 1960. године и звала се „Цвет, песница и зверски јаук”, пуна мрачних песама. Те године многе његове песме објављене су у разним малим часописима. Најзначајнији за каријеру Буковског био је „Аутсајдер”, часопис Џона и Џипси Лу Веба. У првом броју објавили су чак 11 његових песама, заједно са радовима познатих писаца Хенрија Милера или Лоренса Ферлингетија.
После смрти Џејн заправо су га Џон и Џипси Лу Веб извукли из потиштености, јер су му омогућили да објави антологију својих најбољих песама. Књигу су назвали „Узима ми срце у руке”, а на њој су радили ручно, штампајући је на старој машини док је сваки примерак имао потпис Буковског. Објављена је 1963. године и Буковски је тада први пут осетио да је песник. Између осталих, Чарлс упознаје и Френсис Елизабет Дин (Френсај), мајку јединог детета које је имао. Када су се спријатељили преко писама, песникиња из градића у Масачусетсу почела је све чешће да долази у Лос Анђелес код њега, све док се није преселила. Френсај је родила девојчицу 1964. године коју су назвали Марина. Буковски је био очаран, а Френсај је о њему говорила као о брижном оцу. Међутим, њих двоје никада нису били заљубљени и после годину дана разишли су се уз договор.
Почело је као грешка
Тих година Буковски је много писао. Радио је у пошти, а слободне дане је проводио за писаћом машином. Иронија његове животне приче заправо је у томе да је читавог живота био пијанац који је много писао, а његов труд и рад исплатили су се тек у тренутку када је Џон Мартин, тада још радник једног предузећа за доставу, прочитао његове песме и одлучио да постане издавач. Џон Мартин никада није пио. Он је у Буковском видео глас нове генерације. Отворио је издавачку кућу „Блек спероу прес”, која је објавила све оно што је Буковски написао а да је ваљало. Џон и Буковски били су читавог живота пријатељи, делом и због тога што је Џон одбијао да буде у његовој близини док је припит, али и због тога што је увек осмишљавао нове начине како да писцу заради новац.
Њихово пријатељство тако је и почело. Чарлс је дао отказ у пошти, после 12 година рада, а заузврат је морао да пише, док му Мартин даје месечно довољно новца да преживи. Из тог договора настао је први роман Буковског који почиње реченицом: „Почело је као грешка”. Наиме, роман „Пошта” написао је за свега три недеље. Писац себи није давао предаха и, пошто је завршио први роман, уследили су даљи наслови – „Кладионичар”, збирке песама и разне књижевне вечери на које га је, сада већ његов агент Џон Мартин, наговарао. После скоро читаве деценије у измаглици необјављених речи, роман „Пошта” коначно је објављен 1971. године, уз одличне критике.
Наставио је с писањем, а славан је постао када је омладина с универзитета широм Америке, почела весело да га дочекује на књижевним вечерима, где је писац нерадо читао своје песме. Касније, Буковски је чак повисио хонорар, у нади да ће због високе цене добити мање позива, али се то није десило. Припит би понекад урлао на студете, недолично им одговарао на питања, а онима који су му узвраћали истом мером није придавао значаја. Млада публика га је волела, био им је забаван. Волели су његове романе, као и начин на који је читао своје песме. А за Буковског књижевне вечери су биле само још једна непријатност која ће му бити добро плаћена.
Године 1975. пише „Фактотум”, роман о младом човеку који ради уобичајене послове по малим местима у Америци. Још једно, ако не и најискреније аутобиографско искуство његовог живота, пре него што се запослио у пошти. Роман „Жене” (1978) и књига поезије „Љубав је пас из пакла” следе као тачка коју Буковски ставља на раздобље у којем је писао само о неверним женама и неоствареним љубавима.
Разлог за то је била и млада Линда Ли Бејгл, коју је упознао 1976. године на једној од књижевних вечери. Двадесет година млађа од њега, у мору жена ипак се издвојила. Са њом се „скрасио” и 1985. године су се венчали.
До тад је Буковски већ објавио свој четврти роман „Блудни син”, заснован на детињству и односу с оцем. Постао је много познатији у Европи. Његово писање највише су ценили Немци и Французи, књиге су се продавале у већим тиражима него у Америци.
Досањан „амерички сан”
Свакодневно је уживао у свом „америчком сну” којег се коначно дочепао. Живео је у вили у престижном и тихом градићу, с младом женом и умирујућим звуком писаће машине. Сваки дан проводио је на хиподрому, а ноћ за својим столом уз речи које су клизиле из њега. Написао је сценарио по којем је снимљен филм „Барска мушица”. Заснован је управо на његовом животу и вези са Џејн. Буковског у филму глуми чувени Мики Рурк, а главна женска улога припала је Феј Данавеј. Иако је филм добио осредње критике и сам Буковски није био њиме задовољан, управо га је због ове екранизације шира публика Америке и заволела.
Упкос већ слабијем здрављу, 1988. године написао је роман о снимању филма „Барска мушица”, под називом „Холивуд”, познат као одлична књига о снимању не тако доброг филма.
Следи „Гулаш седамдесетогодишњака”, збирка поезије и прозе. Прва књига коју је написао користећи рачунар била је „Песме последње земаљске ноћи” из 1993. године, једна од његових најбољих збирки.
Последњи роман који је написао зове се „Палп”. На њему је радио скоро три године, с прекидима. Једини роман чија прича није била потпуно аутобиографска. Смишљао је крими причу, а када би наишао на ћорсокак у роману, остављао га је и радио на песмама. Када му је 1993. године установљена леукемија коштане сржи, одлучио је да роман заврши док још може. Под хемиотерапијом, није увек био у стању да пише. Ипак „Палп” је роман који му је посебно значио. Волео је све своје књиге, али је овај роман био метафора живота. То је била једина књига чију је прву верзију изнова написао, јер му се није допала.
Чарлс Буковски је умро 12. марта 1994. године, у карираној кошуљи и јакни са оловкама у горњем џепу.
Фотографије и илустрације
из књиге Хауарда Саумса
„У загрљају сулудог живота
– биографија Чарлса Буковског”,
издање „Red box”, Београд 2012. године
Аутор:
Катарина Стефановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
