3320 25. 9. 2015.
Средњовековна путујућа дипломатија
БЛАГОГЛАГОЉИВА
„Што вам буде говорио у наше име, верујте му, речи су наше”
прила 1430. године моћни босански војвода Радослав Павловић заратио је против Дубровачке републике око власти над подручјем Конавла. Сукоб се већ неко време наговештавао, обе стране сакупљале су најамнике и куповале оружје док су посланства водила бесплодне преговоре. Војвода Радослав тврдио је да је Конавле његова баштина, да га је уступио на одређено време Дубровнику како би добио новчану помоћ, али да га се никада није сасвим одрекао. Насупрот томе, Дубровчани су доказивали да су област још пре четири године поштено откупили од војводе, да је новац исплаћен, као и да су се још приде обавезали да ће породици кнежева Павловића једном у години исплаћивати „конавоски доходак” (трибут). У тајним порукама жалили су се на војводину непостојаност и лажљивост. У писму угарском краљу Жигмунду писали су да „католичка вера амо нема већег непријатеља од Радосава Павловића јер је патарен (то јест јеретик) а даномице постаје све гори...” Сукоб – касније назван Конавоски рат – почео је зађевицама и пљачком дубровачких трговаца да би ускоро прерастао у повремено четовање, походе и мање битке са променљивом успехом, како то већ бива у сваком рату. Истовремено, две стране почеле су и огорчену дипломатску борбу тражећи савезнике и подршку. Изасланици су отпослани у разним правцима. У посланицама Дубровчани су Радослава поредили са „змијом која трује и уједа сву Босну” и коме „реч не вреди од данас до сутра”. Обратили су се свом номиналном суверену, мађарском краљу Жигмунду, као и Венецији и босанском краљу.
Посебне наде полагали су у подршку војводе Сандаља Хранића, старог непријатеља породице Павловића, који је своју половину Конавла још раније продао Дубровнику. Војвода Радослав, са своје стране, уздао се у помоћ Османлија, без чијег мешања се већ у то време мало тога у Босни могло постићи.
Дубровчани су преко својих доушника убрзо сазнали да је војводин тајни изасланик по имену Остоја Паштровић – човек од искуства и војводиног поверења – већ упућен на Порту, где митом и даровима покушава да добије подршку султанових паша. Браћу Паштровиће – Алексу, Остоју и Радича – Дубровчани су добро познавали јер су ови често долазили у град као представници разних босанских велможа. То им је помогло и да добију почасно дубровачко грађанство.
Нова професија
Почетком 15. века – времену ране ренесансе чији утицај се донекле осећао и у нашим крајевима – посао изасланика постепено је постајао професија и вештина за себе. За разлику од средњег века када су поверљиве мисије за великаше и владаре углавном обављали свештеници, у ренесансно доба појављује се нова категорија људи – обично пореклом ситнијих племића или трговаца – који уз црквене представнике путују од земље до земље, од двора до двора, како би за свог господара обавили неки поверљив задатак, пренели поруке, сазнали новости, договорили савез, уговорили брак... На дворовима великаша оснивају се професионалне канцеларије, а дипломате се баве овим послом као посебном службом.
Увек прва, Венеција је почела да на стране дворове упућује посебно овлашћене посланике зване оратори који су добијали тачна упутства за своју мисију (balio је био стални млетачки посланик у Цариграду). Опрезни Дубровчани у стопу су подражавали Млечане, па су и они увели звање поклисара.
Босански велики војвода Сандаљ Хранић имао је дипломатску канцеларију преко које је одржавао преписку са Дубровчанима, Которанима, Млечанима, Османлијама и другим моћницима око најразличитијих државних и пословних питања, од потврде поседа, слања депозита, улагања новца, куповине кућа, до закупа спремишта и складишта. Српски деспоти, босански краљеви, господари Зете и други крупни феудални господари са Балкана налазе људе који су упознали стране земље, познавали стране језике и који су били задужени да обављају поверљиве задатке, од оних чисто дипломатских (које су подразумевали и шпијунажу) до разних других послова, попут, на пример, позајмица или улагања новца, наплате потраживања, закупа царине, набавке соли, оружја или бродова, довођења мајстора из страних крајева и слично.
Српски деспоти Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић у Венецију су слали људе од поверења, војводу Витка и војводу Николу. Знаменити Дубровчани са двора деспота Ђурђа – Паскоје Соркочевић, Јуније Гранић и други – обављали су бројне дипломатске послове за рачун деспота.
Посланици у Италији носили су често и назив амбасадор, од латинског израза амбацтиаре што је значило „отићи у мисију”. Владарев или великашев посланик у нашим крајевима носио је и друге називе као што су: дијак, оратор, нунциј, посланик, поклисар... Могао је истовремено да буде и писар, курир, предводник војника, заповедник утврђеног града... У такву врсту људи можемо да сврстамо и три брата из племена Паштровића, чија се имена почетком 15. века појављују по краљевским повељама и великашким уговорима. У једној повељи зетског владара Балше III помиње се међу сведоцима „ambasiadori del signor voivoda Sandal...per nome Alexa Pastrovich (посланик господина војводе Сандаља... по имену Алекса Паштровић).
Три брата Паштровића
Браћа Паштровићи потицала су из истоименог властелинског племена које је насељавало пределе између Котора и Будве. У сукобу између хумског властелина Сандаља Хранића и зетског владара Ђурђа II Балшића крајем 14. века браћа су подржала првог. Након што је Сандаљ поражен у рату, браћа Паштровићи су се пред претњом освете повукли из Зете, прво у град Котор, а касније у Босну. Као ситни властелини и окретни службеници и дипломате наставили да служе великаше у Босни. Мењали су господаре брзином и несталношћу са којом су се мењали увек променљиви односи међу велможама „русага босанског”. Од великог војводе Сандаља Хранића одлазили би код војводе Радослава Павловића, од овога до босанског краља, па би се опет враћали код Радослава...
Кнеза Алексу Паштровића налазимо тако 1409. године као заповедника утврђеног места Скрадина који је припадао војводи Сандаљу Хранићу. Неку годину касније Алекса се помиње у Дубровнику, где је за неке посредничке услуге по тадашњем обичају добио поклон од града. Око 1419. године Алексу налазимо у служби Радослава Павловића који му је у баштину доделио село Бијела у источном делу требињске жупе. Исте године Алекса је већ посланик босанског краља Стефана Остојића, у чије име води преговоре са властима Дубровника.
У сачуваним повељама које садрже попис сведока и службеника Радосава Павловића име Алексе Паштровића појављује се из повеље у повељу све ближе првом месту, што сведочи о порасту његовог угледа и значаја у војводиној околини. Један модерни истраживач кнеза Алексу је описао као „лутајућег витеза радозналог духа и изузетних дипломатских способности који је самоуверено крстарио Босном као да је она сва била његова”.
Везе са Дубровачанима често су за балканске великаше подразумевале и могућност добијања личног азила за случај опасности. Тако су Алексина браћа Остоја и брат му Радич са својим законитим наследницима примљени 1419. године за дубровачке грађане. Као новоизабраним грађанима, Дубровчани су у случају потребе, односно због страха од Турака браћи Паштровићима обезбеђивали боравак у граду. Наравно, овакве повластице подразумевале су и разне противуслуге новопечених грађана. Понекад су захтеви Дубровника далеко одступали од онога што бисмо подразумевали под часним дипломатским послом.
Тако је од Алексе Паштровића 1433. године тражено да помогне да се извесна браћа Љубишићи, непријатељи Дубровника, заувек протерају из Хума. Осим тога, Алекси је дато до знања да би, уколико Радоје Љубишић буде још и ослепљен, извршилац дела за „услугу” могао да рачуна на 1.000 дуката, од чега 200 одмах, а остатак у годишњим ратама. Овај посао Алекса ипак није обавио, не знамо да ли зато што то није хтео или што није могао да изврши злочин.
Колико год да је посао изасланика био угледан, он није био довољно исплатив па су се повремене дипломате окретале и другим, мање цењеним пословима. Тако је против Остоје Паштровића у једном истом дану 1421. године пред дубровачким судом покренуто чак осам пријава за пљачку, пошто је именовани заједно са синовцем Радославом од сељака из Конавла отео крдо говеда, стадо оваца и мноштво алатки – плугова, секира, мотика. Није познато како се овај спор завршио, али већ три године касније поменути Остоја појављује се у Дубровнику као угледни посланик босанског краља Твртка II Твртковића. Он носи овлашћење да прими такозвани светодмитарски доходак који је град Дубровник сваке године исплаћивао босанском владару.
У писму „од господина краља... нашим драгим и срдачним пријатељима кнезу и властели…” каже се да је владар „послао нашег властелина кнеза Остоју да ми по њему предате српски доходак”. Писмо садржи и правну формулу, реченицу која потврђује положај Остоје као опуномоћеног краљевског изасланика: „Што вам буде говорио у наше име, верујте му, речи су наше.”
Мутна времена
Браћа Паштровићи су своје дипломатске и друге послове обављали у тешко и немирно време за Босну као и за цео Балкан. Уместо заједничке борбе против турске опасности, феудалне зађевице и сукоби су настављени.
У Босни је то било време слабљења краљеве власти и јачања обласних господара, уз постепено ширење турских чета. Ратовали су велможе Хрватинићи са кнежевима Косачама, Косаче са војводама Раденовићима, Раденовићи са Љубибратићима – сви они повремено против босанског краља, овај против суседног деспота Србије или против краља Угарске, сви заједно против Турака, и тако у круг...
Чланови краљевске куће Котроманића међусобно су се крваво борили за круну, па је краља Остоју 1404. године збацио Твртко II Твртковић. Онда је Остоја уз помоћ велеможа и угарског краља враћен на престо 1409. године, али је Тврко II поново засео на престо 1421, све док није био убијен 1443. године.
У једној од најдраматичнијих епизода овог раздобља која је оставила дугорочне последице краљ Остоја и великаш Сандаљ Хранић Косача припремили су 1415. године заверу да би мучки погубили војводу Павла Раденовића, господара делова источне Босне, Хумка и Подриња. О овом убиству које се десило током лова дубровачки посланик на босанском двору оставио је сведочанство из прве руке:
„Кад смо били код места Парена Пољана тамо војвода Сандаљ извуче сабљу, а за њим учине исто сви његови људи... Кад одједном кнез Павле почео бежати, ја сам помислио да ће га због тога свезати. Међутим, тада дође кнез Вук и неко од Сандаљевих људи одруби му главу; други одруби главу кнезу Павлу и он паде мртав.”
Убиство војводе Павла довело је до рата између породице Косача и војводиних синова Петра и Радослава Павловића. Као слабија страна, Павловићи су у Босну позвали Турке који ће од тада у њој бити стално присутни, пружајући подршку сад једном, сада другом великашу, подстичући једног или другог претендента за краљевску круну. Након неколико година дошло је до мирења између Хранића и Павловића. Војнике су накратко замениле путујуће дипломате.
У игри и лажне повеље
На почетку приче поменули смо да је посланик војводе Радослава, Остоја Паштровић почетком рата за Конавле био упућен на султанов двор где је, како је записао дубровачки летописац „много јада задао Дубровчанима”. Чини се да је Остоја у потпуности заборавио да је нешто раније био почашћен дубровачким грађанством. На сваки начин роварио је на Порти покушавајући да убеди турске паше да крену против Дубровника. Дубровачки писци не штеде речи осуде и проклињања Остоје Паштровића коме, као и његовом господару, пребацују „лаж, злобу и склоност подмићивању”. Остоја је, наводно, потрошио 3.000 војводиних дуката делећи мито пашама, али без успеха, јер су Турци у то време остали уздржани.
Врхунац дипломатског наступа, али и његов крај, доживео је Остоја Паштровић током сучељавања пред султаном и пашама са делегацијом дубровачких поклисара (новембра 1430). Том приликом Остоја је „са великом дволичношћу и лукавошћу” прекинуо излагање поклисара и покушао да подметне лажне повеље како би доказао исправност захтева свога господара.
Међутим, спретни Дубровчани су на лицу места показали да су печати и рукопис из повеља кривотворени. Уз то, „по природи брбљив” Остоја је говорио превише, па му је „из уста излетело” и оно што није ишло у прилог војводи Радославу, односно што Турци нису смели да чују.
Због понашања и лошег наступа Остоја је на себе навукао омалажавање и презир, како Дубровчана, тако и турских моћника. Једва се извукао да прође без батина којима је султан желео да га казни. Не постигавши ништа, „амбасадор” из Паштровића вратио се необављена посла у Требиње. Неколико година касније (1432) закључен је мир између Дубровника и Радослава Павловића, чиме је војвода коначно признао прелазак Конавла у дубровачки посед.
И најмлађи од браће, Радич Паштровић, бавио се дипломатским и другим пословима. Прво се налазио код Радослава Павловића, а онда на двору херцега Стефана Вукчића Косаче. У историјским списама Радич се последњи пут помиње 1450. године када је, из непознатих разлога, доспео у дубровачки затвор. Каква је била његова даља судбина није познато, јер се од тада име Радича Паштровића ни његове старије браће више не помиње у документима. Сећање на браћу Паштровиће прекрила је тама.
Аутор:
Д. Л.
Илустровао:
Горан Горски - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
