Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Ma šta kažeš



                        ПРСТ ЗА ФОТОГРАФИЈУ


Јевгениј Мјакишев из Русије има хоби за који би многи рекли да је необичан. Човек једноставно воли да стоји поред пруге и фотографише возове. Објеката за сликање у Русији, са њеном железничком мрежом, никако не мањка. И све би било бајно, да то није једна од оних ствари које имају у виду одредбе кривичног законика. Изгледа да су исти и машиновође помно проучавале, пошто је врло брзо почео да се суочава с последицама. Није била реткост да урлају на њега, помињу му ширу и ближу фамилију, посипају га неким течностима, из воза у покрету, понеки је и заустављао композицију да би изгреднику поближе појаснио неке ствари. На све то је више мање огуглао, све док није налетео на машиновођу који је био много бесан и наоружан. Нагнуо се кроз прозор локомотиве, нациљао и на Мјакишева испалио неколико метака. На срећу, погодио га је само у палац. Када је ово пријавио железничком предузећу, добио је одговор да је машиновођа само реаговао у складу с прописима, пошто је мислио да је фотограф шпијун. Па нека и даље шкљоца (на)около...

                    КРЗНЕНИ ИНДИЈАНА ЏОНС



Запослени у музеју у Виборгу у Данској коначно су од државе искамчили новац за археолошка ископавања. Додуше, нису били баш сигурни да се испод ливаде јужно од града налази нешто вредно. Једини трагови били су неки изводи из старих хроника. Није долазило у обзир да добијени новац потроше на нешто што је у суштини рекла-казала из прошлости, а никако не би ваљало да отворе локалитет, раскопају ливаду и испод ништа не нађу. При обиласку наречене ливаде неко је приметио огроман број кртичњака. Ту му сине идеја. Зашто они не би лепо нахватали неколико кртица, монтирали им неке мале камере, и преко монитора пратили да ли испод земље има нечега? Речено, учињено, а новоустоличени помоћници археолога открили су цело средњевековно утврђење. Индијана Џонс морао би озбиљно да се забрине.

                   СИГУРНА ВОЖЊА ТАКСИЈЕМ



Кад човек уђе у такси, обично има идеју да безбедно и релативно брзо из тачке А стигне у тачку Б. Такође, у разним градовима у свету су такси службе постале атракције, симболи града. Тако је у Њујорку са жутим таксијем, по Азији са разним егзотичним крнтијама пред распадом или било чим што може да се котрља. Ове две ствари решио је да у једно споји власник такси службе у Санкт Петербургу у Русији. Купи човек лепо на војном отпаду неколико расходованих БРДМ возила, „Борбених пешадијских патролних возила”, оклопљених борних кола. Ово му се учинило као одлична идеја, поготово за град који лежи на мрежи канала, речица и река, зато што БРДМ брзо иде и по води, као амфибијско возило. Није му нужан ни асфалт, па може да се иде и пречицама, ако затреба. Његова идеја свидела се и градским властима, па је без проблема добио дозволу за рад. Возила возе обични таксисти, који су, додуше, у војсци прошли обуку за вожњу транспортера. Сва су офарбана у розе боју, чисто да се цивили не преплаше кад виде борна кола на сред улице, како је објаснио власник предузећа. А и тешко да нешто може да се замери слогану предузећа „Најбезбеднија вожња”. Ако се случајно и деси неки судар, тешко да оклопном возилу и путницима у њему нешто може да буде. Једино ако конкуренција не уведе тенкове.

           (НЕ)ПОГРЕШИВИ РАЧУНАРИ

Група белгијских туриста, њих педесетак, дуго је планирала одлазак на скијање у француске Алпе. Одабрали су место Ла Плањ, изнајмили аутобус. Све је ишло по плану, потрпали су се и замишљали да ће већ неколико сати све да пршти од скијања. Возач је одабрао место у џи-пи-ес уређају и пустио да га наводи. Кобна грешка. Путници су поспали по седиштима, а први који је ујутру отворио очи приметио је да нешто није у реду. Кренули су на скијање, а управо види море. Није да су кренули на скијање на води. Онда је и возач закључио да је негде можда погрешио, па је труст мозгова у аутобусу дошао до закључка да у џи-пи-ес уређају постоје три места с истим именом. Како то обично бива, возач је одабрао погрешно, на француској обали. У Тулузу је морао да окреће аутобус, и све заједно превали 1200 километара више него што је планирао. На одредиште су закаснили цео дан, али су бар стигли.

                          ДИРЕКТАН ПРЕНОС

Познато је да је Јужноафричка Република држава с високом стопом криминала, поготову у великим градовима, као што је Јоханесбург. То је на својој кожи могао да осети и телевизијски извештач Вујо Мвоко. Отишао је са камерманом на терен, извештавали су о некој саобраћајној несрећи. Док је уживо ишао у програм, са леђа су му се прикрала двојица младића. Мвоко није обраћао пажњу на њих, вероватно је мислио да се ради о нека два радозналца који пошто-пото хоће да „изађу на телевизор”. Да је ђаво однео шалу, схватио је када му је један од њих под нос набио повећи пиштољ. Не, није била скривена камера, већ директан пренос пљачке. Шта ће, дао им је новчаник, боље и то него да и сам постане вест. Овај пут за црну хронику, и то уживо.




Илустровао: 
Стефан Мркић
број: