3320 25. 9. 2015.
Поверљиво са енглеског двора
РАДОСТИ УДОВИЦЕ
Њено име означава целу епоху, „викторијанску”, која се обично тумачи као време моралне чврстине и породичних вредности. Међутим, живот краљице Викторије није био окамењен. После преране смрти свог мужа Алберта нашла је утеху код управника краљевских штала
раљицу Викторију историја описује као матрону у црној одећи, мргодног погледа, буцмастих образа и шпицастог носа. Била је отелотворење типа „фанатично принципијелних” жена, каквим је, по мишљењу француског писца Гија де Мопасана, обиловала Енглеска: тврдоглаве, неподношљиве уседелице. За потомке је представљала појам чистунства, а реч „викторијански” била је синоним за строга морална начела. Међутим, када је стара дама 22. јануара 1901. године уснула на рукама свог унука, немачког цара Вилхелма II, оставила је за собом тајну која није била у складу с легендом о удовици која је живела без задовољстава. Викторија је са осамнаест година дошла на престо. За време шездесетчетворогодишње владавине створила је светску силу у којој „Сунце никад не залази”. Као „краљица Велике Британије и Ирске” и „царица Индије”, при крају живота владала је трећином човечанства! Никада није крочила ни у једну од својих удаљених колонија, само је пред смрт посетила суседно острво Ирску.
Детињство је провела у строго заштићеном окружењу, уз немачко васпитање, у Кенсингтонској палати. Енглески је учила као други језик и целог живота га говорила с акцентом. „Бићу добро!” говорила је себи још као дете, када је први пут чула за своју будућу улогу у Енглеској. Убрзо по њеном осамнаестом рођендану умро је њен стриц, краљ Вилијам IV, кога су одржавали у животу до Викторијиног пунолетства. Њен стриц је то желео да би спречио да жена његовог преминулог брата, Викторијина мајка, принцеза Викторија од Сакс–Кобурга и Салфелда, пореклом Немица, преузме регентство.
Млада краљица се веома брзо снашла у новој улози, нарочито захваљујући саветодавној помоћи свог премијера, лорда Мелбурна. У свој дневник, који је водила од најмлађих дана, написала је:
„Врло сам млада и можда у многим, али не свим стварима, неискусна; али сигурна сам да само малобројни имају више добре воље и стварно више од мене желе да учине нешто што је добро и исправно.”
Љубав без остатка
А онда су ствари кренуле својим током. Белгијски краљ Леополд, њен омиљени ујак, замена за прерано умрлог оца, саветовао је да склопи брак ради очувања династије. Избор је пао на Алберта из куће Сакс–Кобург, „ергеле Европе”, како је Бизмарк назвао Кобурге, јер је на престолима европских држава било више Кобурга него из било које друге племићке куће. Викторија је, не без двоумљења, позвала рођака да је посети. Плашила је помисао на брак, како је признала и свом председнику владе. Међутим, згодни Алберт одмах се допао младој краљици, па је за четири месеца обављено венчање.
Према правилима монархије, Викторија, као особа вишег ранга, морала је да запроси Алберта, и тај чин био је добар извор за карикатуристе. Био је то почетак велике љубавне приче. Обожавала је Алберта и говорила да бог није могао да пошаље потпуније биће на овај немирни свет од њеног вољеног и да без њега не може да живи. Краљевски пар уживао је у брачном животу, ни говора о неком чистунству!
Поводом рођендана или годишњица брака, размењивали су уметничка дела еротског садржаја: цртеже актова или статуе нагих тела као „Нептун се удвара Британији” или „Нага леди Годива јаше коња”. Једино су многе трудноће ограничавале брачно сједињавање и љутиле младу супругу. Према тадашњем ставу медицине, трудноћа је захтевала уздржавање од сексуалног чина.
Млади пар са деветоро деце трудио се да, колико је то могуће, избегава боравак у званичној краљевској резиденцији. Бакингамска палата налазила се усред магловитог и смрдљивог индустријског дела Лондона. Дворац Виндзор је, по мишљењу краљице, био строго једноставан, по дворским правилима, чак је помало наликовао затвору. Она је за себе и своју породицу желела здрав живот и без протокола.
Принц Алберт је на почетку њиховог брака купио кућу Осборн на острву Вајт и дворац Балморал у Шкотској и преуредио их по својој замисли. Краљевска породица се ту најбоље осећала. Викторија је управо у кући Осборн и умрла, 1901. године, а дворац Балморал и данас је уточиште Виндзора када лети Бакингемска палата своја врата отвори туристима.
Осборн и Балморал су за Викторију и у доба њеног удовиштва остали њене адресе, на жалост министара које је тамо позивала на састанке: Балморал је ипак био 500 километара удаљен од седишта владе! Живот на селу, далеко од лондонске метрополе и племићких кругова, значио је за њих грађанску слободу. Посебно су у шкотским брдима организовали излете и забављали се на тајним путовањима. Међу малобројном послугом која их је пратила на тим путовањима увек је био и Џон Браун, коњушар и слуга.
За време честих краљичиних трудноћа, принц Алберт преузимао је краљевске послове. Припремао је документа, саветовао краљицу, предлагао решења. Уживао је у тим пословима и жарко желео да га Британци прихвате. Империја је расла из године у годину и вишеструко премашила земљу матицу. Енглеска је и политички и економски била на врхунцу, уз дискретно вођство немачког принца супружника. Прва Светска изложба, коју је организовао 1851. године са легендарном Кристалном палатом у Лондону, била је његово мајсторско дело и донела му је прижељкивано признање Британаца. Обичај појављивања краљевске породице на балкону Бакингамске палате увели су управо Викторија и Алберт.
Алберт је изненада умро од тифуса 1861, у 42. години. Прве знаке овог озбиљног обољења дуго је занемаривао. Чак је из болесничког кревета, дрхтавим рукописом, утицао на власт у Лондону да спречи мешање Империје у амерички Грађански рат. Лекари су све до краја убеђивали Викторију да ће болесник бити излечен. Његовом смрћу за краљицу као да се срушио читав свет. Истом страшћу којом је за живота обожавала мужа сада је за њим туговала. „Како ћу да живим након оног што сам преживела? Мој живот је, како схватам, прошао… завршен. Радост, забава, све је то за мене прошло..”, говорила је.
„Госпођа Браун”
До краја живота носила је строгу удовичку одећу: црну широку сукњу и удовички вео. Албертова соба одржавала се као да ће следећег тренутка ући у њу; ноћни суд се дневно чистио, топла вода за бријање била је спремна, као и одећа коју ће обући. Годинама је спавала поред мужевљеве пиџаме и од његовог портрета тражила савет при важним одлукама. Њен живот се од тада одвијао под његовим невидљивим вођством. „Моја чврста одлука је да његове жеље, његови планови буду закон у сваком погледу. Ниједна људска сила не може да ме спречи да одустанем од оног што је он закључио и желео.”
Посао за писаћим столом Викторија је обављала гвозденом дисциплином. Међутим, строго је одбијала пријеме, балове, посете. Годинама је приликом свечаности почетка рада парламент морао да се задовољи само празним краљевским хермелином на престолу. Једино ако се негде у земљи освећивао неки споменик принцу Алберту краљица се показивала народу.
А онда је 1865. године у њен живот ушао снажан човек лепог изгледа који јој сталешки није одговарао, али јој је његова близина годила – Шкот Џон Браун, дискретан пратилац њених излета с Албертом приликом боравака у дворцу Балморал. Имао је наредбу да краљицу прати при свим њеним пословима ван куће и буде њен стални пратилац.
„Он ми је тако одан, тако једноставан, тако интелигентан, тако различит од остале служинчади и увек тако добро расположен и пажљив… Ах, живот иде даље!”
Браун је са својом владарком неговао грубо–срдачан и поверљив однос. Она је ценила његов начин опхођења који је био далеко од ласкања и лажне подређености. Двор је био запањен. Кружиле су гласине да су се тајно венчали упркос непримерености сталешких правила. Било је много прича о афери „Браун”, а посебно су се сатиричари окомили на „госпођу Браун”. Међутим, краљица није дозволила да је збуне. Својој кћерки је писала: „За мене је он право благо и волела бих када би људи на вишим положајима имали његову памет и дискрецију.” И у јавности је стајала уз Брауна. Чак је 1867. године тражила да се уради слика где је она на коњу, а он држи поводац. Слика је (била) изложена у Краљевској академији.
Био је једини мушкарац који је имао приступ краљевској ложници. Треба бити веома наиван да би се сматрало да међу њима није постојала интимна веза. Сигурно је у почетку управник краљевских штала био део њене бескрајне жалости за Албертом. Званична титула Џона Брауна била је „брдски слуга Њеног величанства”.
Очигледно је пронашао прави начин понашања за тугу своје романтичне краљице. После једне посете Краљевском маузолеју и гробу принца Алберта рекао је краљици да би за њу могао да умре, толико саучествује у њеној жалости за Албертом. Викторија је била толико потресена да је записала: „Мом срцу прија кад видим да се моја патња тако једноставно и потресно цени. Посебно од стране тако јаког, робусног човека, сина планина.”
Брисање дневника
У свом „сину шкотских брда” Викторија је имала поузданог пријатеља, повереника, заштитника. Једном јој је и буквално спасао живот, када је сам разоружао атентатора. Захваљујући њему краљица се поново окренула земаљским задовољствима: почела је да путује у Швајцарску, Француску, Италију.
Поново је присуствовала парадама, појављивала се пред народом и почела све више да се занима за потребе ниже класе. Своја нова сазнања о разликама између оних „горе” и оних „доле” желела је да примени и на васпитање свог „драгоценог” најстаријег унука, касније немачког цара Вилхелма II. Својој кћерки Викторији, мајци будућег цара, саветовала је: „Кнежеви и књегиње морају увек љубазно и пажљиво да се понашају и да буду спремни на помоћ грађанима; не смеју да верују да су од другог меса и крви него сиромашни, сељаци.”
Упркос блискости са човеком из народа, Викторији су кључна друштвена питања остала страна. Тако је, на пример, 1880. године тражила од премијера да се не повећава порез на артикле које користе људи ниских примања. „Краљици је жао што се пиво опорезује, јер сиротиња никада не пије вино и јако би је погодило да мора да га се одрекне, а повећањем пореза не би могли себи да га приуште.” Она сама је све више уживала у јаким пићима, пошто ју је Браун убедио да је виски бољи за здравље од црног вина.
Сигурно је да такав однос с потчињенима није одговарао правилима оног времена, али је Викторија сама одређивала шта је „викторијански”. Наравно, у дневнику младе удовице не пише да ли је између ње и њеног слуге била љубав. Можда је ћутање било најречитије. А можда је кћи Беатриса, која је требало да препише оригинал мајчиног „Дневника”, сувише ревносно и темељито брисала све трагове Џона Брауна.
Принц Мајкл од Кента, праунук краљице, сасвим је сигуран у то и говорио је да је Беатриса више спалила него што је Викторија написала. Тек су се крајем деведесетих година 20. века код потомака Џона Брауна открила писма на основу којих се може закључити да су наводна заступница викторијанског морала и њен главни коњушар били веома блиски и имали присан однос.
Изненадна смрт поузданог Брауна, 1883. године, од нелеченог назеба, тешко је погодила Викторију. Као и код Алберта, прве љубави, краљица се лично старала о успомени на свог повереника. У парку Балморал поставила је Браунову статуу у природној величини, а у Албертовом маузолеју спомен-таблу са речима „У љубазном и захвалном сећању на Џона Брауна, верног и пожртвованог личног пратиоца и пријатеља краљице Викторије”. До краја живот достављала је цвеће на два гроба: на Албертов и на Браунов.
Кутијица с косом
После њене смрти управо је познати женскарош Едвард, њен најстарији син и престолонаследник, покушао да уништи сва сведочанства о мајчиној наклоности према сталешки неприхватљивом дворјанину. Наредио је да се краљичина писма спале, а бисте униште. Велику статуу Џона Брауна из Балморалског парка преместио је иза зграде млекаре. Заједнички труд брата и сестре, Едварда и Беатрисе готово да би уродио плодом да није постојао дневник краљичиног личног лекара. Он није само је испунио последњу краљичину жељу, него ју је и документовао за будућа поколења.
Средином јануара 1901. године наступио је дан за који се краљица дуго припремала. Свима на двору било је јасно да се њен живот ближи крају. Обавештен је унук „Вили”, који је из Берлина одмах допутовао у Осборн, где се краљица повукла почетком века. Када је 22. јануара, у 18.30 сати, преминула „Мајка Империје”, око њеног одра, осим Вилхелма II, било је окупљено петоро њене деце. Вечита удовица им је пред смрт оставила подробна упутства. Прво, не звати погребно предузеће, него да је породица сама припреми и тело пребаци у ковчег! Друго, никаква „црна сахрана”! Иако је 40 година живота провела у црнини, желела је да на своје последње путовање крене у белом, са својим свадбеним велом. Толико о званичном завештању.
Оно што је Викторија крила од најуже породице поверила је свом личном лекару, сер Џејмсу Рејду, а он се није устручавао да јој испуни последњу вољу. Пре него што је сандук затворен да би се краљевском јахтом „Алберта” пребацио на копно, удаљио је све чланове породице из собе покојнице. Његова улога била је шкакљива, али људска. Стара дама је у последњој жељи навела које предмете њен лекар од поверења мора да ставу уз њено тело, у сандук. У спомен на рано преминулог супруга, доктор Рејд је морао да стави његов јутарњи огртач, гипсани отисак његове руке и неколико фотографија. „У леву краљичину руку”, написао је у дневнику, „ставио сам фотографију Џона Брауна и кутијицу са коврџом његове косе, управо како је покојница желела. Онда сам све покрио цвећем.”
Аутор:
Мирјана Цвекић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
