Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Архива




О чудним везама између погреба и свадбе, опасним обредима прелаза и смрти која никада не умире



вака млада старога кова знала је да облачење венчанице није нимало лак задатак. У време кад су се обичаји мало више поштовали, девојке тек приспеле за удају знале су да је свадба не само леп него и опасан подухват. Осим одговорности брачног живота, младој је претила и опасност од урока. Обред свадбе морао је да буде изведен по тачно одређеном редоследу, а млада одговарајуће опремљена. Управо зато су се младе удаваче сређивале, китиле, опасивале велом и огртачем. Понекад би за појас заденуле и црвен конац. Сваку свадбу неизбежно је пратила поворка, ношење барјака и уобичајено кићење сватова. Упуштајући се у непознат брачни свет, млада је напуштала родитеље и пређашњи дом. Пролазећи кроз свадбени чин остављала је стари и кретала ка новом, непознатом животу.



Који год да су град Римљани освојили, основали или обновили, у њему је постојао амфитеатар или нека слична грађевина где су се одржавале игре са неизбежним борбама гладијатора. Раскошна реткост најомиљеније масовне забаве оног времена били су двобоји између жена гладијатора

имљани су као и Грци веровали да народи из далеких, њима страних крајева одмалена уче жене вештини ратовања и да оне кад одрасту својевољно учествују у биткама. За Грке су ове жене које су звали Амазонке обитавале на магловитој граници која је стварни свет раздвајала од предања и легенди. Практичнијим Римљанима оне су биле стваран и опипљив део свакодневице.
   „Римљани су приређивали спектакле у којима су се борили гладијатори, обичај који су преузели од Етрураца, и то не само у време празника него и током гозби. Понекад је неко у својој последњој вољи нагласио да најлепша међу женама коју је купио мора да учествује у борбама.” Гладијаторске борбе заиста су потицале од много старијих етрурских погребних обичаја, како је тачно запазио Атенеј Наукратијски, током којих су као почаст неком важном покојнику приношене људске жртве, најчешће ратни заробљеници.


Зашто се успешни московски адвокат одметнуо и живи у шатору? Звучи као предложак за роман, али је сушта истина



арославски аутопут повезује Москву са Северном Русијом и даље са луком Архангелск. Када се крене на пут, крајолик је углавном истоветан, шуме бреза мењају шуме четинара, па тако у круг. Пажљиви посматрач ће негде око 106. километра уочити нешто што потпуно искаче из пејзажа. Неколико десетина метара од ограде, на ливади, назире се нека чудна скаламерија. Неколико укрштених мочуга, пободених у земљу, а са њих висе дискови. Подсећа на новогодишњу јелку, али далеко да је Нова година.
     
Оставши сам, војвода Богдан пришао је свом побратиму војводи Брани. Последње што је чуо био је фијук непријатељског куршума

дсјаји мајског предвечерја поскакивали су сеоским крововима те 1905. године. Тај њихов плес и сталну борбу с тамом пажљиво је посматрао војвода Брана. Своју војску, бар оно што је од ње остало, разрешио је даље борбе. На довратку куће коју су већ свили пламени језици запаљене сламе и шаша лежало је непомично Богданово тело.
   Али ни неиздржива жега, ни оне неме прилике збуњених турских погледа с друге стране плота, нису успевале да додатно узнемире овог двадесеттрогодишњака. И даље је војвода проматрао ту заводљиву игру светлости и таме на петраљичкој ћерамиди. А онда се латио револвера марке „браунинг”, прислонио га на срце и…




... чувени композитор Лудвиг ван Бетовен (1770–1827) умро је због обољења јетре, утврдили су научници испитивањем ДНК једне власи његове косе



                      ВЕЛИКИ БРАТ? МА НЕЕЕЕ...

   


СУДБИНА ИСЕЧЕНИХ СЦЕНА

Занима ме да ли су сачуване оригиналне траке наших филмова из седамдесетих и осамдесетих година 20. века. Да ли је могуће да се тај материјал, који није ушао у завршне верзије, умонтира и прикаже?!