Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Хомер међу брезама


НЕМАМ НИШТА,


Зашто се успешни московски адвокат одметнуо и живи у шатору? Звучи као предложак за роман, али је сушта истина



арославски аутопут повезује Москву са Северном Русијом и даље са луком Архангелск. Када се крене на пут, крајолик је углавном истоветан, шуме бреза мењају шуме четинара, па тако у круг. Пажљиви посматрач ће негде око 106. километра уочити нешто што потпуно искаче из пејзажа. Неколико десетина метара од ограде, на ливади, назире се нека чудна скаламерија. Неколико укрштених мочуга, пободених у земљу, а са њих висе дискови. Подсећа на новогодишњу јелку, али далеко да је Нова година.
    Онај ко застане, неизоставно примети да и гомила дасака и грана које стоје испред „јелке” представљају капију. Или барем личе на њу. Око импровизоване капије не постоји никаква ограда, ако се изузме она државна, од аутопута. То је почетак царства одметника Јурија.
Овај човек, који упорно одбија да каже своје презиме, био је успешни московски адвокат. Тај посао у једном од најскупљих градова на свету носи огромну зараду, поготово што се Јуриј посебно обучио за заступање великих фирми, које су углавном пословале с иностранством.


                                                Слобода ливаде

   Огромна адвокатска зарада са собом је носила све припадајуће погодности све што новац може да прибави или се бар чини да је то све. Мењање аутомобила како му се прохте, чим се појави неки нови модел, изласци по најскупљим ресторанима, понашање које је одавно описано као „пијани руски гроф”. Наш Јуриј живи тако како живи, ужива за све паре и из све снаге, све док у једном тренутку схвати да ипак нема све, нешто му недостаје.
   После дуготрајног мозгања где је запело, зашто му више није занимљиво да троши баснословне количине новца на разне занимације, схватио је да га заправо такав начин живота гуши. Нема слободе. Другим речима, удави га кравата. Онда је решио да добар део своје имовине поклони и одметне се у шуму.
  За разлику од онога што се обично подразумева под тим одметањем, овај руски десперадо није понео пушку, ништа отимање, ништа хајдучија. Једноставно је желео да види да ли је способан да преживи у природи, да ли може да нађе смисао у животу који се не ослања превише на цивилизацијска достигнућа.




   Кренуо је тако Јарославским аутопутем, и на оном 106. километру видео ливаду око које се простирала шума. Учинила му се као савршено место за нови почетак. За сваки случај, није превише далеко од града, пошто тада још није знао шта све може да очекује. Вратио се у град и у катастру проверио да то није нечија пољана, да му се не би десило да га у једном тренутку пробуде булдожери или неки фини момци, грађени као трокрилни орман, у црним јакнама и са неким чудним намерама према његовој маленкости. Не превише пријатељским, подразумева се. Као новооткривени човек од природе, ипак је више волео да му руке и ноге остану на месту где их је мајка природа и предвидела.
   Када су му у катастру потврдили да је ливада државна, вратио се. Оближња шума, која му је такорећи била двориште, пружила је обиље материјала за градњу, па је убрзо никао шатор, односно типи, вигвам. За овај индијански начин градње одлучио се пошто је то једино видео до тада, није да филмови нису имали утицај. А и још је био неискусан да се опроба на неким сложенијим облицима. Први шатор никао је у октобру 2011. године, и то је био почетак одметничког или пустињачког живота, како већ ко више воли да посматра ствари.


                                           Кад је могао Робинзон...

  Овај типи потрајао је до јануара 2012. године, када је сасвим случајно изгорео. Зима је била хладна, а домаћин је заложио мало већу ватру, не би ли се загрејао како треба. Топлота га је омамила, па успавала, а убрзо га је пробудио и врло успешно разбудио дим и још већа топлота. Све је потицало од шатора који се нашао у пламену. Могао је само да истрчи напоље и посматра како му дом одлази у дим. И то најбуквалније могуће.
  Неко би можда после овога одустао, вратио се у Москву и свој „мерцедес”, али не и наш пустињак. Саградио је још један шатор, овај пут нешто јаче грађе, али је схватио да му је то само привремено решење. Присетио се како је својевремено читао Толкинова дела, одушевљавао се „Хобитом” и „Господаром прстенова”, а Хобити живе у земљи, куће им наликују земуницама. Кад могу Хобити, што да не може и он?



   И тако, живи Јуриј у типију, а из све снаге копа земуницу. Некако се тада присетио да су их у војсци, чим не би имали шта да раде, до бесвести терали да копају ровове и земунице. Коначно је видео неку вајду од војничког живота, применио искуство стечено тамо, па је на крају земуница испала нека чудна мешавина хобитске кућице, војне земунице и традиционалне руске архитектуре. Све је направљено од дрвених облица, зидови су обложени њима, а како је дрво одличан изолатор, поготово кад је укопано метар-два у земљу, бар није имао никакав проблем око грејања, и хлађења лети. Топлота се задржавала унутра, није морао да троши много дрва на ложење, што ће рећи да је кућа била оно што се данас каже „енергетски ефикасна”.




   Када је решио питање крупних радова, архитектуре и саме градње, могао је да се посвети унутрашњем уређењу. Све што му је било потребно од намештаја правио је сам. Тако су столови и столице такође направљени од облица, грубо истесаних и спојених дрвеним клиновима. Кревет такође, а душек глуми сламарица дебело напуњена травом покошеном око куће. Ормане је правио од одбачених војних муницијских кутија, које су се показале као врло практичне, ем могу много да издрже, ем пружају много простора, онако наслагане једна на другу.
   Оне најважније ствари за потребе домаћинства, што ће рећи воду и струју, од самог почетка решио је на робинзонски начин. Додуше, само воду, док је струја производ модерне технологије. Воду је спровео са оближњег извора кроз издубљене балване, а за струју је сам направио генератор на сунчеву енергију. А шта ће му струја, кад већ живи као пустињак?
  Добро, не баш скроз као пустињак. Како човек да се одрекне музике? А да би се пуштала музика, најлакше је упалити рачунар. Мање кабасто од грамофона и музичких стубова, свакако.
   Зато је генератор неопходан. А и није згорег имати неку сијалицу, да би могло да се чита.  И то је било све што би одметни-пустињак тражио од цивилизацијских достигнућа.

                                                   Узмеш-даш

   Данас, када путник-намерник наиђе на имање, дочекује га велики црвени бакелитни телефон, накачен на дрвену надстрешницу. Онај стари, на жице, ништа мобилни. Изнад тог телефона је табла на којој пише да је у питању интерфон, будући да је на другом крају жице исти такав телефон, овај пут у изби. Тај интерфон само доказује колико су путници-намерници увек добродошли у Јуријевом царству.
   Углавном, човек се најави на интерфон, прође кроз капију и настави ка земуници. Прође поред даске-знака на коме стоји да је забрањено газити траву, који је више-мање вишак, с обзиром на то да ником нормалном не би пало на памет да база по трави од пола метра, у којој свашта може да се накоти. Када гост приђе земуници, укључују се сензори на покрет, онда звучник постављен на крову и кроз дивљину се разлеже глас неког глумца који чита Хомера.


                                                            Гост...

   Одметник је врло љубазан домаћин. Ако вас пут нанесе, неизоставно ћете бити послужени кафом или чајем. Човек воли госте, а и следи своју филозофију, која говори да он путује без напуштања свог шатора, а када се цео свет већ окреће, посећује га а да он посећује било кога. После чаја, следи гозба, наравно вегетаријанска. Домаћин је иза избе запатио целу башту поврћа и разних јестивих биљака, а гаји и једну козу, због млека.
   Када се пажљивије погледа, виде се портрети руских писаца окачени на зидове земунице. Ово објашњава и оног Хомера са разгласа, а у типију, који није срушен, налази се истоимена библиотека. Она ради по принципу „узмеш једну-даш једну”, читај „посетилац може да узме било коју књигу ако остави неку другу”. Испред библиотеке из траве провирује нешто бело. То је Сократова биста. Сократ зато што Јуриј није могао да нађе Хомера, али полако, има времена.
   У разговору, човек који је одбацио цивилизацију а не она њега открива све у једној реченици. На чуђење како тако може да живи, одговара са филозофским миром:
   – Немам ништа, али имам све. Имам слободу.
   И шта ће му више?!



Аутор: 
Немања Баћковић
број: