Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Приче из Старог света


АМАЗОНКЕ



Који год да су град Римљани освојили, основали или обновили, у њему је постојао амфитеатар или нека слична грађевина где су се одржавале игре са неизбежним борбама гладијатора. Раскошна реткост најомиљеније масовне забаве оног времена били су двобоји између жена гладијатора

имљани су као и Грци веровали да народи из далеких, њима страних крајева одмалена уче жене вештини ратовања и да оне кад одрасту својевољно учествују у биткама. За Грке су ове жене које су звали Амазонке обитавале на магловитој граници која је стварни свет раздвајала од предања и легенди. Практичнијим Римљанима оне су биле стваран и опипљив део свакодневице.
   „Римљани су приређивали спектакле у којима су се борили гладијатори, обичај који су преузели од Етрураца, и то не само у време празника него и током гозби. Понекад је неко у својој последњој вољи нагласио да најлепша међу женама коју је купио мора да учествује у борбама.” Гладијаторске борбе заиста су потицале од много старијих етрурских погребних обичаја, како је тачно запазио Атенеј Наукратијски, током којих су као почаст неком важном покојнику приношене људске жртве, најчешће ратни заробљеници.
   Овај обичај прерастао је у најомиљенију масовну забаву Римљана приређивану различитим поводима као саставни део прослава уприличених због војних победа или неког другог изузетног догађаја. Игре у којима су учествовали гладијатори временом су постале омиљене широм римске државе. Различити језици, другачије културе, климатски и географски услови готово да нису утицали на одржавање игара чак и у најзабитијим провинцијама. Где год да су Римљани дошли, који год да су град освојили, основали или обновили, у њему је постојао амфитеатар или нека слична грађевина у којој су се одржавале игре са неизбежним борбама гладијатора.

                                        Поморска битка на песку

   Гладијатори су били подељени на класе, у почетку према називима непријатељских народа против којих су се Римљани борили – Самнити, Гали, Трачани... Основно правило било је да су се увек борили тешко наоружани и оклопљени гладијатори против оних покретљивијих, лакше наоружаних. Игре су имале устаљен распоред па су почињале ловом, обично на ретке или опасне животиње. Подневни сати у арени били су намењени кажњавању преступника и погубљењу злочинаца. У поподневним и вечерњим сатима на песак арене излазили су гладијатори који су се најчешће борили у паровима под надзором судије и, супротно општеприхваћеном мишљењу, није се свака борба завршавала смрћу једног од бораца.
   Није познато када су се у арени појавиле прве жене борци. То се вероватно догодило током 1. века када је омиљеност јавно организованих игара нагло порасла. Тада су посетиоци арена богатијих градова, посебно они у Риму, били сведоци изузетних окршаја у којима су учествовале и жене. Римљани никада нису створили реч која би именовала жену гладијатора. Назив гладијаторка (gladiatrix) као женски род именице гладијатор новијег је датума и нема га у сачуваним историјским изворима.
   Жена гладијатор морала је да савлада различите борбене технике и обуку у руковању оружјем која се није разликовала од оне намењене мушкарцима. У арени се борила против друге, једнако обучене жене. Било је изузетака када су се жене гладијатори сукобљавале и с мушкарцима, али се тако нешто догађало веома ретко. Један такав случај забележио је римски племић Гај Петроније Арбитер у свом делу „Сатирикон”:
   „Већ је (организатор игара) набавио неколико снагатора и једну женску − Амазонку − која ће се борити на двоколицама...”
 


   Жена гладијатор која је умела вешто да барата оружјем, јаше или вози бојне двоколице била је за Римљане изузетан призор и раскошна реткост. За гледаоце је била оличење страног, непознатог света и многи су веровали да потиче из неке далеке земље одакле је доведена уз велике трошкове организатора игара.
   Зато су ово скупо задовољство гледаоцима најчешће могли да подаре само цареви, попут Домицијана (51–96).
   „Он је увек приређивао величанствене и скупоцене представе”, записао је Гај Светоније Транквил, „и то не само у Амфитеатру него и у Циркусу, где је, осим уобичајених трка двопрега и четворопрега, приредио две битке, једну коњичку и једну пешадијску. У Амфитеатру је приредио и поморску битку. Борбе са зверима и гладијаторске представе приређивао је и ноћу уз мноштво светиљки, и то не само борбе мушкараца него и жена.”
   Као што је то и данас обичај, Римљани су за вечерње сате одлагали најзанимљивије делове свечаности. Борбе између жена гладијатора приређене у позно доба дана биле су ишчекиване као врхунац добро припремљених игара.

                                             Ја у школу идем и...

  Већину жена гладијатора чиниле су робиње, или слободне жене из нижих друштвених слојева. Мањи, али значајан број чиниле су госпође из владајућих сталежа које су силазиле на песак арене привучене славом и узбуђењима која су само тамо могле да доживе. Због њих је 19. године римски Сенат донео посебну одлуку која се односила на оне који су, противно свом племенитом пореклу, играли на позорници, похађали гладијаторску школу или наводили младеж да чини слично. Закони којима се нешто забрањује одсликавају намеру власти да сузбије нежељено понашање, зато је ова сенатска одлука у којој се помињу и жене високог рода снажна потврда да су оне у гладијаторским борбама заиста и учествовале.
   Да су, и поред забране, овакве активности биле неодољиво привлачне римском племству потврђује историчар Корнелије Тацит:
   „Те (63) године одржане су гладијаторске игре једнако величанствене као и претходне. Али је још више угледних жена, још више сенатора погазило своју част и сишло у арену.”
   Најснажнију осуду жена које су, по њему, изгубиле осећај за достојанство исписало је оштро перо сатиричара Јувенала. Он се отворено ругао госпођама из угледних кућа које су се свакодневно напрезале изводећи тешке физичке вежбе, опремљене и наоружане као гладијатори:
   „Планира она нешто ново, вежбајући за отворену арену. Какву ли чедност можеш да очекујеш од жене која носи кацигу и одриче се свога пола? Она воли борбу, али, авај, она не жели да постане мушко; наша уживања далеко су мања, уосталом!”


                                                               Победнице у надметању, римски мозаик

   Јувеналове моралне придике нису нимало засметале охолим римским владарима попут Нерона (37–68) да милом или силом доведу припаднице највишег сталежа на песак арене. Тако је он у част своје мајке приредио величанствене свечаности које су се одвијале неколико дана, на пет или шест места истовремено.
   „Био је то још један јавни догађај који је истовремено био најбешчаснији и најужаснији”, с гнушањем је забележио историчар Дион Касије „током којег су се мушкарци и жене, не само витешког него и сенаторског сталежа појављивали као извођачи на позорници, у Циркусу, и у ловној арени, истоветни онима који немају нимало достојанства. Неки од њих свирали су у фруле и играли у пантомимама или глумили у трагедијама и комедијама или певали уз лиру; неки су возили двоколице, убијали дивље звери и борили се као гладијатори, једни својом вољом, а други на то натерани.”
   Ни свечано отварање новог флавијевског амфитеатра, данас познатијег као Колосеум, није могло да прође без жена.
   „Уприличене су борбе између ждралова и између четири слона, поред осталог; животиње било питоме или дивље побијене су, њих око 9000; и жене су, мада међу њима није било угледних, узеле удела у овим погубљењима” записао је овог пута, готово с олакшањем, Дион Касије.

                                             Кад Север забрани

   Рељеф из Халикарнаса, настао између 1. и 2. века, један је од ретких сачуваних материјалних извора који сведочи о постојању жена гладијатора. На њему је приказан двобој жена у опреми гладијатора. Супарнице носе штитник на изложеној левој потколеници, прегачу опасану широким појасом, мањи правоугаони штит и кратак мач или бодеж у десној руци, док су кациге спустиле на тло, иза леђа. Обе имају кратко подшишану косу, попут Амазонки. Кратка коса била је уобичајена и за робиње, па приказ на рељефу можда сведочи о друштвеном положају ових жена. Груди су им биле обнажене и незаштићене. Познато је да су митске Амазонке од давнина приказиване с непокривеним дојкама, па не треба пренебрегнути утисак који су тако разголићене жене гладијатори остављале на већином мушку публику амфитеатара.


                                                   Жена-гладијатор на двоколицама, сцена из филма ''Гладијатор''

   На рељефу су исписана и имена ових жена бораца − Амазонка и Ахилеја. Ово нису била њихова права имена, али су пригодно указивала на епски окршај под зидинама древне Троје, између неустрашиве амазонске краљице Пентесилеје и митског грчког хероја Ахила. Наиме, жене борци у обличју Амазонки потпуно су се уклапале у римски обичај да гладијаторе називају и опремају попут њима страних, варварских народа. Познато нам је и како се ова борба између Амазонке и Ахилеје окончала.
   Изнад њихових глава исписана је грчка реч која означава да је окршај проглашен нерешеним. До данас није пронађен ниједан запис или надгробни споменик који помиње насилну смрт жене гладијатора, па у науци превладава мишљење да се окршаји жена у арени нису завршавали погибијом неке од супарница. Рељеф на коме су Амазонка и Ахилеја приказане највероватније је овековечио њихову последњу борбу. Тога дана обе су добиле слободу, заслужену дугим низом беспоштедних борби у арени.
   Почетком 3. века цар Септимије Север (193-211) забранио је женама да учествују не само у гладијаторским борбама, него и у било каквим другим јавним надметањима. Дион Касије наводи разлог за овакву одлуку римског владара:
   „Ово се десило током дана гимнастичких надметања, на којима се окупило мноштво атлета. У такмичењу су учествовале и жене, надмећући се међу собом са великом срчаношћу, што је као резултат произвело неслане шале на рачун неких веома уважених госпођа међу њима. Због тога је од тада било забрањено било којој жени, независно од њеног порекла, да учествује у борбама.”
   Након овог догађаја римске Амазонке – жене гладијатори више се не помињу у писаним историјским изворима. Ипак, овај облик забаве није могао да буде тек тако искорењен. Извесни Хостилијан из Остије дао је у другој половини 3. века да се у камен уклешу следеће речи: „Хостилијан је био први од оснивања Града који је организовао игре са борбама жена”. Овај хвалисави и разметљиви римски локални службеник свакако није био први који је организовао такве борбе, али је сигурно био међу последњима.
Писац текста објавио је књигу
„Ратнице антике” за издавачку
кућу „Еволута” из Београда



Аутор: 
Никола Керавица
број: